О народу који иде некуда…

Ако имате додатна питања у вези са овим, молим вас јавите нам се на мејл адресу.

Бата Ивковић:

По обичају, прича увек скрене на мање важну страну. То о чему се разговарате је наведено само као пример.

У овој несретној земљи нисмо сви “манкурти” (најнижи робови уништене свести који су бескрајно одани господару који им је силним мукама уништио свест), али хтели-не хтели наше понашање, функционисање, је укалупљено у лимесе манкурта. То је оно неподношљиво.

Обично функционисање на нивоу “рутинског живота” је као у некаквом другоразредном хорор филму, личи на кретање кроз огромну градску депонију безакоња и мочвару са живим блатом људске покварености. А, дозволићете, човек у себи носи и суштаствени захтев за метафизичким уздизањем, како год ко то разумео. Није довољно само 800 гр хлеба “на тачкице” да ти власт удели да би био човек. Манкурт може бити срећан због тих 800 гр. хлеба, за Човека је то неподношљиво понижење.

Па још кад видиш да ти је тај господар коњина која око себе скупља бене које су аболицијом завршили основну школу, обер-фуксе и деформитети, и који сви скупа убијају Србију зато што је мрзе, и то пролази лако поред манкуртизованог “људства”, превише је.

туљанин  ->Бата Ивковић :

Ех, да је само то. Да то само „пролази“. Истина је, бојим се, грђа и тежа. Непоредак који сте горе описали а који је стварност данашње Србије, својеврсни закључак социјалистичког експеримента који је отпочео „победом револуције“ и који се у континуитету од тада спроводи, а чији је смисао у плебеизацији и „порабоћењу“, или ако се хоће: у владавини робова, у владавини оних „малих и добрих“, у основи ниских вољом и природом, а уз то, дакако, и пореклом, као каквим јамцем „неискварености културом“, „неискварености отменошћу и духом“, укратко „поредак“ плебејског ауторитаризма, тј. „плебисцитарне“ или „народне“ демократије, или другачије: санкилотског „патриотизма“ чија је бит управо у санкилотском (дакле, никада у Отаџбини и Традицији), поредак чисте масе и квантитета, њине тоталне, неограничене власти, власти која неће, искључује квалитет, која га препознаје и третира као непријатеља, као подривача оног већинског, владајућег, његове државе, правде, вредности – јесте не тек „оно што пролази“, што се из немоћи или незнања „толерише“, што се трпи и не доводи у питање, већ је он управо оно што се хоће, оно што робовска маса коју сте поменули и осећа и види као своје, као властити политички израз којем је „Богом дано“ да влада, да јесте, постоји, разраста, и којег у коначном ваља бранити и утврђивати насупрот свему што је „ненародно“ и „несанкилотско“, па био то и сам традицијски патриотизам, аристоидни, дистингвирајући патриотизам, који инсистира на врсноћи и квалитету. Kвалитет се мрзи и неће. Оно што се суштински потврђује и хоће јесте власт попрошћености и квантитета чија је патриотско-народољубива реторика не знак љубави према етносу, његовој традицији, врсноћи, култури, не знак љубави према отаџбини и спремности на борбу за исту, на жртвовање њеној лепоти и будућности, већ, разуме се, тек још једно средство, само још један међу многим инструментима самоутврђивања „простонародног хабитуса“, простонародних идиосинкразија и пожељности, дакле пучко-робовског етоса и из њега произилазећих „вредности“ и “оцена” као неупитне владајуће мере, односно господарећег и свеобавезујућег идеала. Србија је у власти пука. Најординарнијег. У томе је цела истина. У власти пучке рђавости и страшљивости, али и умишљености, бесловесности и нискости, које саме себе виде као једино „веродостојно народно“, као оно једино што треба да влада. Другосрбијанци су тек корисни непријатељ. У главном се не мрзе као непатриотска супротност, већ превасходно из класних разлога. Тзв. „прва Србија“, у Србији предоминантна форма патриотизма, наш соц-вадикалски патриотизам који је импрегниран социјалистичким жудњама, који је екстремно егалитаран и плебејски, дакле изразито антитрадиционалан, духомрзачки и непријатељски према висини, према истанчаности и снази воље, тј. истинској отмености и лепоти, уосталом и сам је антипатриотски у својим наканама, укусу, циљевима, у конкретним чиновима и одлукама, у крајњем вођен другосрбијанском агендом, у бити строго другосрбијанским циљевима, глобалистичким плановима за Србију, па ма колико да њаче о издајништву, о ненародној или деташираној природи мрских му грађанистичких другосрбијанаца са којима се такмичи у подложништву и одвратности на свом робовском и подлачком путу. Проблем је „прва Србија“. Проблем је њен већински, предоминантни израз који је лишен квалитета и идеја, који паразитира на другосрбијанском програму, приљежно спроводи тај програм, уједно мрзећи грађанистичку Србију коју у свом ропству и глупости опонаша. Али ко је онда жртва? Жртва је дакако Србија. Жртва је традиција, отменост ове земље, све оно велико, пространо, ванредно што су Србија и српски народ, њихови најбољи синови и кћери, од своје славне средњовековне епохе, немањићке аристократске епохе, па све до слома Србије и српства, до успона комунизма на трон – у владавину, меродавање, обликовање – а пунктуално, и после тога, све до пустоши овог бедног „сада“, ове језовите охлократске епохе (она траје од ’44) – стварали, изграђивали и неговали. Да се изразим политички: жртва је десни традиционалистички патриотизам, па наступао он у демократском руху (управо то је случај са Kоштуницом), или у оном другом, радикално-конзервативном, који карактерише ‘конзервативну револуцију’ каква се јавља код Љотића или Црњанског. Жртва је будућност наше земље. И онда – шта да се очекује? Углавном ништа.

У Србији су наизменично но континуирано на власти (а почесто и у својеврсној симбиози) „народољубиви“ и „либерални“ комунци, укратко плебејска духомрзачка стока која нас властитом кукавношћу и слабошћу, својим неукусом, нискошћу, умишљеношћу, својим ситнодушјем и вером у своју „предност“ (– у своје право као „малих“ и „добрих“, као потеклих „са дна каце“, из најнижих слојева нашег народа, или из „породица које су се бориле за еманципацију“, за „државу четвртог сталежа“, победу социјализма и револуције, елем у право над свим што је израсло, што је самосвојно и лепоте градеће, над онима од којих зависи будућност, лик и лепота нашег народа, његова моћ, култура, уметност, одважност и политици и борби, његова одлучност у историјском ходу, његов небу примерени поредак) – управо стално, континуирано, без станка наружује, депотенцира и слаби. Наш владајући, предоминантни патриотизам, санкилотски или соц-вадикалски, понављам, социјалистички и егалитаран по жудњама а тиме и посве модеран и револуционаран, припадајући револуцији нихилизма, управо он је наш основни проблем, а тек потом, у другом реду, његов либерално-интернационалистички парњак који наступа као отворени издајник. Наша патриотска елита: – ето баш она је ничему. Она је без икакве аутентичне идеје, икакве воље за врсноћу, квалитет, за духовне, метафизичке циљеве, за отеловљење отмености у политици, за органски устројену заједницу која почива на превласти оних бољих, и чак без икаквог смисленог циља, сем ако се опадање и „критика“ другосрбијанства, критика која је увек на корист „већине“ – исконструисаног и непостојећег лика нашег већинског, „родољубивог“ човека, лика који ласка таштини нашег пука, који је храни, надувава, јача, а у коначном и који јој даје за право, дакле таштини оног већинског и владајућег – свих тих вучића, шешеља, слобољубаца, гологузана патриотске идеје – не узимају као „политички циљ“. Тај Антонић је слаб; слаб духом и укусом; слаб и вољом. Сви ти ћирјаковићи, танасковићи, пророковићи, плебејски демофилни родољупци, „ратници“ против „друге Србије“, у коначном подупирачи санкилотског патриотизма, и сами санкилоте и левичари, апологете „свете једнакости“, владавине сваке „народољубиве“ недовољности, сваког патвиотског чечала и кмечала, по својим наканама, идејама, писању, по форми и суштини својих „мисли“, по конкретном политичком залагању, политичкој и метаполитичкој гравитацији, вреде таман као оно што хвале, а што је згомилана и распекмежена нула. А нула нема вредности. Нула је не-вредност, непостојећа вредност, па макар је умножавали и неким огромним „н“. Маса је увек у криву. У праву су искључиво оне изнимне природе које властитом вољом и духом, за себе изнађеним начином бивствовања, дакле властитом формом јестања, а то увек значи и мишљења, својом надмоћи „сили гравитације“, сили која обара, вуче на доле, оделотворавају расцеп у висину у односу гомилу која ведри и облачи овим отужним и нихилистичким данас. Треба се окупити у овом расцепу: у оделотворавању и потврди бивства које припада у небо и врхове: у зону оног надљудског. Треба нам другачија елита. . .

На фотографијама:

1) “Нова Палилулска пијаца”, односно неимарски, архитектонски израз, или да кажем: архитектонски “печат” владајућег соц-вадикализма

2), 3) и 4): ТЦ “Рајићева”, рај за “потрашачке Србе” (за вадикале, слобисте, чедиоте…) (а заправо истински архитектонски злочин), на крају Kнез Михаилове, тј. на рубу келемегданског парка

од 5) до 10) Слике Николаја Рериха које је поглавник данашње Србије, земље плебејске среће и добростања, Алекно од босанског Бугојна, отуђио из Народног музеја, а потом поклонио матушки Русији у замену за један једини лист из Јеванђеља над чијом се копијом заклео.
(Свака му част: каква “добра” трампа! Kао да је у питању нешто његово, лично, нешто што је сам одабрао и купио, нешто што по личном власничком праву може да дарује овоне или онеме. Зато га “народ” и воли; рецимо – деда Жикс, Серблона, Kобило. . . Kомуњарска “широкогрудост”. . . ). 🙂

*****
ФУСНОТА: О “ИНКЛУЗИВНОМ” СЛОБОДАНУ АНТОНИЋУ

Како се напред могло видети, цензурисан је један исправан цитат “ранијег” С. Антонића, када је био инфлуенсер ДС, због заштите његовог лика и дела.

Међутим, ако на самом “Новом Стандарду” у њихов претраживач укуцате кључне речи “Слободан Антонић”, добићете серију чланака у којима С.А. раскринкава све унутрашње и спољне непријатеље, али ни једном речју ни алузијом камоли темељном алузијом не раскринкава актуелни владајући режим. Он као да није чуо за име Александар Вучић.

И, још једном међутим, у истом сету резултата наћи ћете неколико написа Александар Вујовића, Вукашина Милеуснића и пок. Жељка Цвијановића, у којима они жестоко полемишу са истим Слободаном Антонићем. Пре само две године, зато што је Антонић “Нови Стандард” “дисквалификовао као непатриотски”, Александар Вујовић му отписује: “То је ниво резоновања који више приличи заједљивом тинејџеру него универзитетском професору, који претендује да напише озбиљан текст у ком ће отворити важну тему”.

И гле сада! Догодило се по народном искуству: “Ругале се руге, па постале друге!”

Ја сам раније овакве попут Антонића прозвао “супер-ботовима”. Још је горе: наши елитни мислиоци су исти као Тарзани Јовановићи у процесу инклузије. Јер они, осим што су познати широкој јавности, носе од раније карму опозиционарства и патриотизма. Сада делују тако да не бране отворено Вучића и његову камарилу, већ нападају његове стварне и фингиране противнике, тако да мање пажљив читаоц скоро сам дође до закључка да заправо једино Вучић ваља.

Тако мудри Слободан Антонић може једнако ауторитативно и конфорно да тумачи нашу стварност на “Новом Стандарду” или “Стању Ствари”, који су бива у етичком неслагању или било ком другом сличном порталу, мада гађа на потуно супротну страну од мете.