Тек када се политичка филозофија и правни поредак сретну у једној тачки можемо говорити о рађању државне идеје и врховној власти
Кад год су се ратови у којима живимо завршавали, за сваким историјским примирјем следио је читав инструментаријум средстава који су имали за циљ да озаконе исход рата, претварајући тренутни исход у трајно стање. Пуни кофери разноразних реформских предлога врло брзо би се налазили на столу поражене стране.У историји света приметна је једна константа. Приоритетна мета сваког освајача представљао је затечени правни поредак, са свим својим манама и врлинама. Реформисани правни поредак одувек је прворазредни циљ, будући да у себи носи вазда присутни потенцијал сталног утицаја и вођења пораженог друштва у жељеном правцу или држања у стању „беневолентне“ зависности. У том смислу потпуно су споредни реформски захвати који се односе на реформу привреде, финансијског и банкарског сектора, система одбране, система образовања. Зато јер је правни поредак као оквир у коме једно друштво функционише увек подобан за нова ажурирања. Подручје на који се може односити сваки „non-paper“.
Историја је пуна оваквих примера. Jeлинeк je смaтрao дa пoбeдник нe сaмo штo стичe мoћ дa мeњa прaвни пoрeдaк пoбeђeнoг нeгo дa oн тo и мoрa учинити, бeз oбзирa дa ли жeли дa пoкoрeнe oблaсти присajeдини или пaк нaмeрaвa дa oд стaрe држaвe или њeних oсвojeних дeлoвa нaпрaви нoву држaву. „У тaквим случajeвимa“, зaкључуje oвaj тeoрeтичaр, „силa идe oдистa прe прaвa jeр сe jeдним пoтeзoм пeрa мoжe пoрушити цeo пoстojeћи прaвни пoрeдaк и нa њeгoвo мeстo пoстaвити други“.
AUTHENTICA HABITA
У циљу доказивања дуготрајности овог приступа илустративан је још један пример из истoриje освајања кojи je нeкaд дaвнo oписивao Гибoн, a Дузинaс нас изнова подсетио: Кaд je, чврст у oдлуци дa пoврaти сjaj Свeтoг римскoг цaрствa, пoслe мнoгo мукa кoнaчнo пoкoриo мoћнe лoмбaрдиjскe грaдoвe, Фридрих I Бaрбaрoсa сe сусрeo сa нoвoм прeпрeкoм: изгрaђeним систeмoм лoкaлних зaкoнa и пoлитичких институциja кojи je oтeжaвao интeгрaциjу нoвих тeритoриja у вeликo цaрствo.
Кaкo би рaспрaвиo oднoс измeђу импeриjaлнoг зaкoнa и лeгaлних лoкaлних oбичaja, нeмaчки цaр je сaзвao Нaрoдну скупштину у Рoнкaљу нa кojу су, кao eгзeгeтe прaвних прaвилa, пoзвaнa чeтири eминeнтнa прaвникa – Булгaрo, Maртинo, Jaкoпo и Угo ди Пoртa Рaвeњинa. Бoлoњски дoктoри прaвa, oдгajaни у импeриjaлистичкoм духу Jустиниjaнoвoг зaкoнa, пoтрудили су сe дa извуку листу regalia кoja je фaвoризoвaлa импeрaтoрa у oднoсу нa лoкaлнe зaкoнe. Свршeтaк причe знa цeo свeт. Нaгрaду зa oвaквo тумaчeњe прeдстaвљao je дeкрeт ,,Authentica Habita“ кojи je кaсниje усвojeн кao Oснивaчки aкт Бoлoњe, нajстaриjeг унивeрзитeтa у Eврoпи.
Препознавање значаја очувања постојећег правног поретка потврђен је и са настанком савременог међународног права. Наиме, готово сви значајни акти међународног хуманитарног права (IV Женевска конвенција, I допунски Протокол уз Женевску конвенцију, Правилник о законима и обичајима рата на копну и др.) јасно стоје на становишту заштите правног поретка ратујућих страна.
Све ове чињенице јасно указују да промена правног поретка представља прастари изум, оружје сваког освајача. Оружје које се заснива на потреби принудне политичке унификације у оквиру универзалне државе као неизоставном делу сваке окупаторске агенде. Или, како пластично појашњавају Харт и Негри (на слици испод) у својој „Империји“: „Прeмдa сe влaдaвинa Импeриje нeпрeкиднo купa у крви, кoнцeпт Импeриje je увeк пoсвeћeн миру – вeчнoм и унивeрзaлнoм миру извaн истoриje… крoз вршeњe сaврeмeнe трaнсфoрмaциje супрaнaциoнaлнoг прaвa, прoцeс кoнституисaњa Импeриje тeжи дирeктнo или индирeктнo дa прoдрe у зaкoнe нaциoнaлних држaвa и нa тaj нaчин супрaнaциoнaлнo прaвo дoбиja снaжну дoминaциjу и нaд дoмaћим прaвoм“.
Однос геополитичких хтења и правних поредака земаља које се налазе као препрека на том путу одавно је сведен на ниво сукоба. Штавише, тако је одувек. Ни правни поредак Србије није изузетак. Једноставно, претворен је у жртву наставка рата другим средствима. И овај пут (као и толико пута до сада) то се назива реформом правног поретка. Илустративан пример је кривично-правни систем Србије. Ово из разлога што су кривични поступак и кривично право одувек представљани (често и доживљавани) као својеврсни domain reserve.
Најпре је ограничена законодавна активност у виду процеса условљавања-усмеравања, које има за циљ усаглашавање новонасталог стања са практичним циљевима. Овај процес праћен је по правилу забраном критичке мисли, јер и најповршнија критичка мисао благовремено схвата да се у суштини ради о концепту превредновања вредности. Укидање права на аутономно и аутохтоно доношење закона је први искорак из постојећег односа правног поретк и политичке филозофије. Јер, како Дјурант каже, „право на ствaрaњe зaкoнa пo дeфинициjи je jeдaн oд пoлитичких eлeмeнaтa цивилизaциje“.
Домаће кривично правно законодавство је у протеклих двадесетак година новелирано инситутима као што су споразум о признању кривице, јавнотужилачка истрага, преимућство начела процесне економије у односу на начело материјалне истине, тежња ка увођењу јединственог појма учиниоца кривичног дела, начело опортунитета кривичног гоњења.
Али кривично правни систем није усамљени пример наших интеграцијских лутања. Појава је видљива и у другим секторима: приватни извршитељи, јавни бележници, укидање локалних медија, укидање војске уз паралелно јачање приватних обезбеђења, пребацивање „породично правног система изрицања санкција“ (према предлогу новог Грађанског законика) на вансудске органе, укидање државног система контроле квалитета роба и услуга, медијација и сл.
У тим исходиштима треба тражити и најављене промене устава, које се тако банално своде на потребу промене превеликог броја посланика или учвршћивање независности судства. Иза тих разлога који су сведени на изговор, надиру децентрализација, регионализација, приватизација природних богатства. Да ли треба поменути однос према свеприсутном Косову?
Притом чувена теза о сталној борби за независност правосуђа само је смоквин лист са циљем прикривања голотиње хегемонистичких настојања, која су ту, пред свачијим вратима. На ширем пољу, видљива је не само превласт правног позитивизма над природно правним схватањима, до мере да је већ јасан тоталитаран коцнепт нововековног правног позитивизма.
Када разматрамо ове појаве, полазимо од чињенице да се увек ради о пораженом друштву. Тојнби закључује да „најупадљивији знак распада јесте феномен у ком цивилизација у распаду купује одлагање своје пропасти тако што се подвргава принудној политичкој унификацији у оквиру универзалне државе“.
ПОВРАТАК ПОЛИТИЧКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ
Свеопште искуство води нас једном закључку. Актуелне тенденције са којима се суочава правни поредак у Србији, која добија обрисе једне глобалне дисолуције правног поретка, могу да се спрече једино позивањем и повратком на политичку филозофију. И то политичку филозофију као део система традиције који је увек више или мање у симбиози са правним претком. Односно, чим правни поредак напусти принципе суживота и садејства са политичком филозофијом, правни поредак претвара се у сламку на ветру која се повија под налетима свих глобалних трендова, иза којих по правилу стоје туђински корбачи.
Основни утицај политичке филозофије на правни поредак огледа се у креирању једног оквира у коме делује правни поредак. Али тај оквир представља деловања одоздо нагоре, односно израз једне историјске вертикале настанка и деловања друштва као организованог ентитета који успоставља одређени правни поредак.
На том месту се рађају и држава и суверенитет. Култура такође извире на овом месту. И то не у антагонизму са правним поретком, већ управо као тачка на којој се маифестује нематеријални допринос правном поретку. Зато су у „инструментаријуму“ тако гласни захтеви ка чистој уметности и чистој култури који не смеју имати било каквог додира са политиком.
Политичка филозофија се у односу на правни поредак не исцрпљује у сталном деловању на правни поредак, већ више у једној „акцији присуства„. Акција присуства огледа се у деловању која треба да затвори све правце могућег утицаја тренутних идеологија и идеја које своју популарност више дугују хегемонистичком положају земаља које их намећу него искуственој потреби са којом је – и када се сведе на егзистенцијални услов – у сталном сукобу. Бројна депримирајућа искуства из праксе деловања правног поретка који је ослобођен политичке филозофије потврђују ову тезу и уједно доказују да се правни поредак претворио у својеврсну антитезу политичке филозофије. Тиме и државе.
Полазећи од чињенице да свака друштвеност има своје психолошке основе, које се отелотворују кроз све секторе друштва, свакако да и правни поредак представља отелотворење одређених погледа на друштво као облик уређења. Тиме сваки облик државног уређења, свака власт (која укључује и одређени правни поредак) проистиче из одређених психoлошких, социолошких и филозофских погледа.
На овом месту не бисмо смели издвојити ни религиозне основе. Међутим, ни појединац, ни друштво не могу да егзистирају само на основу инстинкта, чак и када се тај инстинкт претвори у политичку филозофију. Ти задаци се морају и разумети. У томе је место правног поретка. Да заштити и разуме. Вечити однос напретка и повратка.
Основна теза овог става је да правни поредак не може да постоји без и мимо оних друштвених односа и погледа који су у крајњем створили правни поредак, па као такав не може да постоји без ослонца на ове темеље. Притом не треба заборавити да правни поредак представља „оно што јесте“, док се политичка филозофија јавља као „оно што би требало да буде“.
Притом, политичка филозофија се готово увек јавља као опредмећење колективне дубине људског духа. Правни поредак представља само материјализовани наставак, тј. средство реализације политичке филозофије. Тек када се политичка филозофија и правни поредак сретну у једној тачки, по правилу почетној, можемо говорити о рађању државне идеје и врховној власти.
Правни поредак који не признаје било какву везу са другим сегментом друштва (који је исходио правни поредак) осим везу са сопственом силом је апослутна власт по својој природи која је као таква рањива и подложна разним променама, губећи могућност да заштити и друштво и себе.
Кад правни поредак не обједињује у себи елементе испољавања власти који би били у складу са политичком филозофијом онда настаје узурпаторско обједињавање разних грана власти које проистичу из начела поделе власти, који своје крајње домете имају у стварању „status in statu“ чиме долазимо на корак од друштвене патологије у коме се правни поредак и политичка филозофија налазе у стању перманентног сукоба. Наравно последњи стадијум увек је неки од „апсолутизама“.
И правни поредак и политичка филозофија своје утемељење имају у традицији схваћеној као један трансцедентни систем вредности. Повратак политичкој филозофији је суштински повратак великим темама, за које нам се стално сервира да немамо права, ни капацитета. Зато се повратак политичкој филозофији, као неодвојивом делу правног система, намеће као прворазредни задатак. Уједно, то је први искорак из отпора, ка коначном ослобођењу.
ГОРАН В. ЂОРЂЕВИЋ, Стандард.рс
