Речи су огледало стварности у којој трагање за истином подразумева доказе, који се могу тумачити на различите начине, али су они најчешће идеолошки прилагођени. У геополитичким односима Ватикана и Запада на једној страни, са Србским Тропољем (Хелмом, Балканом) и Русијом на другој, није било пресудно лицемерје и гола присила првих, већ наивност и простодушност других. Али, у оба случаја важи правило: Од свих људи човек највише лаже самог себе!
Духовне везе Срба из Подунавља и оних на Истоку који сe данас зову Руси, савремене су првим миграцијама између Британије и Индије пре око осам миленијума, јер су у питању заједнички преци истог народа који је источник мезолитског континуитета културе у Евроазији. Руси (Раси, Роси) су србски народ, а Расија није наша „мајка“ већ „ћерка“, а до пре 200 година домовина нам била заједничка, о чијем континуитету сведоче сарбатски Венети који се још у античко време помињу као склоп држава од Јадрана до Архангеловска!(1)
Да су Руси србски народ сведоче предање и историографија. Једна мапа (бакрорез) Ђакома Кантелија са краја 17-ог столетја из Рима, приказује србско краљевство под именом Србија и Расија. Срби су најстарије и поред Арија једино опште име, за разлику од руског и свих осталих народних, племенских и помесних назива којих има скоро 1000! Проблем је још у томе, што Срби нису само етничко име, већ титула, назив за касту и име за расу!
У време Јарослава Мудрог, појавило се србско Законоправило у 14 наслова, али оно није могло да буде преведено са „грчког“ језика који тада још није постојао, јер се Европа упознала са „старим Грцима“ тек у време ренесансе и столетјима после ње, када је фалсификована владајућа историја. Нити је Законоправило, могло да буде преведено на „руско-словенски“ који је такође измишљен, пошто су старосрбски и староруски били један језик, све до реформи Петра Великог и Вука Караџића које су од њега направиле два језика.(2)
Законоправило се појавило у Русији око 1225. а званично је признато у Руској цркви 1274. године и основа је руског црквеног права, али је први пут штампано на руском језику тек 1650. године! Зашто је било потребно више од четири столетја за његово превођење на руски, када се поуздано зна да је до тада умножавано (преписивано)? Одговор је веома једноставан, старим Србима и Русима до половине 17-ог столетја није био потребан преводилац! Зато, „србско-словенски“ и „руско-словенски“ као србска и руска рецензија „старо-словенског“, представљају формално једначину са три непознате, која за циљ има прикривање старосрбског или староруског језика!
О блискости староруског и старосрбског језика сведочи сама римокатоличка црква, која је узела илирског свештеника Комулеја како би се као Србин могао споразумети са Русима без преводиоца! Ради се о опату Лесандру Комуловићу из Далмације, који је крајем шеснаестог столетја у „смутно време“ промене династија у Русији, походио Трансилванију и Молдавију као заговорник антиотоманске лиге и Брестовске уније. О истоме језику сведоче и речи старца Дамаскина 1653. године, који се обраћа Алексију Михаиловићу за милост коју има према странцима: наипаче к нам сагласним и језику нашем србском.
Законоправило је умножавано (преписивано) нарочито између 14-16. столетја а текст је више пута пречишћаван. Међу онима који су га највише дотеривали, био је митрополит московски Кипријан, који је у години Косовске битке ујединио кијевску и московску патријаршију. Такође, његов рођак Григорије Цамблак, митрополит кијевски, литавски и молдавски.(3) Обојица су била из Трнова које је данас у Бугарској, али треба нагласити, да је Бугарска само име за земљописну регију Surfia (Србија) на латинским картама средњег века!(4)
У време настанка канонске књиге Законоправила коју Руси зову Крмчија, Русија је била под монголским игом, па па су бригу о светогорским манастима преузели Немањићи. У времену од 13-ог до 15-ог столетја Србија је била једини добротвор руских манастира, о чему сведочи 16 повеља. Нису били у питању само руски светогорски манастири, већ је краљ Драгутин више пута слао дарове црквама и манастирима у Русији, a помагао је и сиротињу. Цар Душан је 1347. године дао две повеље руском манастиру на Светој гори, а цар Лазар je поклонио русима цркву Спасову у селу Хвосно. Помоћ су давали и остали србски владари све до Ђурђа Бранковића и пада србског царства.
Преокрет је донела Куликовска битка у којој су неки руски кнезови помагали уједињене Татаре. Знатан утицај на отпор Татарима имала је Јелена Дејановић, жена московског Великог кнеза која је била немањићке крви.(5) Куликовска битка је идентична са Косовском и по самом називу, јер „кулик“ у руском значи „кос“, а то је птица која спада у дроздове (крвопије) и символ је за велику погибељ. Разлика између ове две битке је томе, што Куликово поље символише уједињење и успон Руске империје, а Косовско разједњеност и пад србског царства.
Николај Ивановић Петров је рекао за културне везе Срба и Руса: У срећним околностима Срби су некада образовали своју културу, али са губитком политичке самосталности и потчињавањем туђем игу, предали су резултате свога образовања Русији, која је користећи се њима постала заштитница и учитељица Срба. Овај духовни зајам, углавном се односио на преписе књига и њихово поклањање, уз одлазак појединих Срба у Русију који су учествовали у духовном уздизању. У томе има удела и Цариградска патријаршија, која је тамо слала учене Србе атонске монахе, јер је становништво Роума или измишљене Византије било србског етничког порекла. Као што су Срби одлазили у Русију, тако су и Руси долазили у Србију, па је Андреј Русин почетком шеснаестог столетја у Сланкамену преписао Тумачења Анђела.
Иван Грозни је 1550. примио игумана Пајсија са Виландара, са даровима, молбом о ктиторству и заштити, на велики турски данак и одузимање и присвајање пашњака и зимовника од стране „Грка“. То је први дипломатски акт руског заступања србских интереса, и прво буђење националне свести, коме претходи писмо деспотице Ангелине руском Великом кнезу, у време када је Европа још увек спавала мртвим сном. Следи Иваново даривање подворја Виландара 1556. године и узвраћање монаха. Отуда, стари руски хроничари Ивана називају „мужем изванредна разума“.
Друга половина 15-ог и прва 16-ог карактеристична је по наметима, и прекиду хијерархијског поретка у Пећкој патријаршији која је обновљена 1557. године. Први контакт пећке са руском патријаршијом био је 1586., а од 16-ог столетја постоји константна културна размена Срба и Руса. У руске земље су ношене србске књиге и рукописи, а оданде доношене руске, па је на тај начин одржавана стална културна размена међусобним утицајем и позајмицама.
На старој србској и руској вери се заснива божанска природа Риста, која је немерљиво старија од његове људске природе. Једнобоштво старе србске вере је „кост у грлу“ јудео-масонског ришћанства, о чему сведоче светосавље и руски староверци! Руски патријарх Никон је у другој половини 17-ог столетја административном реформом укинуо правоверје Срба и Руса, претворивши веру Права у „праву веру“ и православље (ортодоксију)! Реформа је подразумевала препис свих старих књига, па је можда то разлог, зашто је Константин Никифоров директор Словенског института рекао, да историја Срба не може да се пише без руских извора!
Да Србска и Руска црква не крију своју апостолску примогеност и прву патријаршију у Сирбијуму (Сремска Митровици), не би било могуће „досељавање“ Срба у Подунавље и њихово „описмењавање“. Нити би Москва могла да буде „трећи Роум (Рим)“, јер „први Рим“ владајуће науке никада није ни постојао пре Латинског царства и пада Цариграда, што значи да је он заправо трећи, настао фалсификовањем историје после ренесансе од стране цркве уз прећутну сагласност „науке“!
У току окупације потурица, евидентна је масовна мигрирација Срба у Угарску, Румунију, Молдавију и Русију. По сведочанству једног писца из 1569. године, Срби су први однели на Малоруско подоље вид коњичке војничке службе са копљем и штитом, што су први прихватили Пољаци (Ј. Первољф, Славјанскаја взаимност, Петроград, 1874). Отуда се „Козаки Серби“ помињу на Волину почетком 17-ог столетја, а за време Петра Великог појачава се емиграција србских граничарских официра. Половином 18-ог столетја масовна емиграција у Русију, резултираће царским указом о називима Нова Сербија и Славеносербија.
Досељени официри су поред витештва и ратне извежбаности пренели и војна знања Запада. Отуда је Москва 1715. године упутила отворен проглас за ступање у руску службу, а царица Ана Ивановна је основала србски хусарски пук. У Малорусији је за време Петра Великог такође постојао посебан хусарски пук састављен од Срба. Исељавање је појачано укидањем потишко-поморишке границе, а нарочито од 1746. године, када почиње одузимање земље од Срба и давање Маџарима. Створена је регуларна војска под управом Маџара и Немаца, јер су србски официри могли да напредују даље од капетанског чина само ако се поунијате!
Од 13-ог до 15-ог столетја многи србски калуђери, духовници и писци носили су књиге и рукописе у Русију: Кипријан, Пахомије, Исаија, Макарије Петровић, Софроније Младеновић… развивши црквену уметност. Касније су су развили А. Стојковић, Ј. Рајић, Зорић, Теодор Јанковић… развили народну просвету, док су Срби из Далмације ударили основе руској трговачкој флоти у Црном мору. Чак су и чувени руски генерали били србског порекла: Милорадовић, Божић, Текелија или Кутузов по живом херцеговачком предању из Попова поља.
Генерал-лајтант Симеон Гавриловић-Зарић је на Школовском властелинству, основао војни завод, а сопственим средствима училиште за сиромашну децу одакле је образован први московски кадетски корпус и касније прва војна гимназија. Арсеније Шакабента је молио руску царицу, да се 24 ученика свагда издржавају у школама руске државе, а нарочито у Петроградској академији и Кадетском корпусу, док се митрополит београдски Мојсије Петровић залагао се за образовање свештенства у Русији. Са друге стране, Максим Суворов је по одобрењу Синода 1724. године дошао као преводилац међу Србе, за наставника србског и латинског језика. Остао је 11 година, јер су Срби и њихове просветне установе прогањане, а образовање србске младежи у Аустрији било је условљено примањем уније.
За време Марије Терезије језуити и Маџари су условљавали царицу да преузму србску имовину и да се судбина Срба препусти Маџарима, док се у време митрополита Ненадовића развила оштра дипломатска борба око србских права, између Русије и Аустрије која је спречавала исељавање Срба (народ илирски) у Русију. Србске школе му Угарској су напредовале за време Ненадовића, а нарочито за умерене владе Јосифа Другог. Кроз нарочите педагошке школе спремани су учитељски кандидати, уз наставни план и програм. Нарочито је значајна просветна мисија Теодора Јанковића, који се на школској комисији 1782. у Бечу успротивио предлогу да Срби и Румуни приме латинско писмо, бранећи то чињеницом да латински нема довољно гласова са словним вредностима! Комисија је решила, да се само црквене књиге издају азбучно, а све остале латиницом. Јанковић одлази у Русију где је изабран за члана Руске академије наука. Отуда, Виктор Ивановић Григорович каже за период деловања Јанковића у историји руске просвете, како заслужује пажљиво изучавање и може да се назове епоха србске педагогије у Русији.
Крајем 17-ог столетја су почела неронска зверства против православних Срба која прелазе границе човечности, а прерасла су у право беснило за време Марије Терезије, да би утихнула само захваљујући Русији у време толерантне владе Јосифа II. Срби су били између немачког чекића и османлијског наковња, пa je тада и настала изрека: Са Русијом у пакао а без ње ни у рај!
Треба знати, да је Србску цркву под потурицама помагала Руска црква и монаштво, а ретко држава! Као што је Србска црква после Октобарске револуције помагала руске манастире на Светој гори, а на свеправославној Конференцији у Цариграду србски представници изјавили, да се никаква важна одлука за целокупно православље не може донети без присуства Руске цркве! У самој администрацији руске државе било је пуно оних који су радили против државних интереса укључујући и бројне странце. Ову етнопсихолошку слабост простодушности, набоље је описао књижевник Радоје Домановић: А ти си странац! Одлично, ти ћеш да нам будеш министар!
Постоје бројни примери где су Срби били монета за подкусуривање руској држави, захваљујући руским изродима, либералистима и „петој колони“. Када се Црна гора одазвала прогласу генерала Милорадовића 1711. године на устанак, Турска је морала да одвоји читавих 100.000 војника, па су устаници имали бројне жртве. Преживелим Србима из Црне горе, Петар Велики је послао 150 медаља за храброст, 5000 рубаља за обнову порушених кућа, и још толико за цркве и манастире!?
Илирском декларацијом 1779. године, Срби су добили црквено-школску аутономију, али Русија и Аустрија су већ 1782. године склопили уговор о подели европске Турске на „Грчко царство“ и једну ришћанску државу. Овај уговор је највећи део србских земаља препустио Аустрији. Када је 1784. епископ Петар дошао у Русију по помоћ у баруту и олову, за одбрану против турске експедиције на Црну гору, државни министар Потемкин му је као непожељној особи дао рок од 24 часа да напусти Петроград!
У Првом устанку, руска држава је тражили од Црног Ђорђа стварање једног диригованог сената. Када је оформљен, служио је томе да осујети сваки напор устаника ка коначном ослобођењу. О томе сведочи изјава руског посланика у Бечу грофа Шумилова, у време када је створена руско-србска конвенција (1807): Русија би била срећна, ако би Србија опет постала турска провинција!Четири године касније, фебруара 1811. године руски цар је понудио Аустрији да запоседне Влашку, Молдавију и Србију! Следеће године, генерал Ивељић је као руски представник тражио од Скупштине Србије бланко потписе. Када их је добио, објављује да Србија пристаје на мир са Турском који ће закључити Русија, а по коме Србија поново постаје турска провинција! Леополд Ранке тврди да је Турска тада понудила Србији полусуверенитет под француском гаранцијом, али је Црни Ђорђе ову понуду одбио.
Хатишерифом од 1830. године, предвиђено је да Турци напусте Србију, осим гарнизона у тврђавама. Међутим, цар Николај I је предложио да Турци ипак остану у Србији. Тако су захваљујући арбитражи руске државе која је била србски заштитник, Турци непотребно остали у Србији још 37 година! Уочи Кримског рата држави Русији је требала неутралност, па је Аустрији понудила да окупира Србију, а потврду о томе даје и барон Жомини у својој дипломатској студији о Кримском рату. Посебна је прича о стварању Бугарске државе крајем деветнаестог столетја, или деловању Коминтерне у Другом рату и савременој транзицији.
Али, за разлику од руске државе, руски народ у прошлости никада није изневерио Србе, нити постоји рат у коме нису учествовали као добровољци на страни Србије! Зашто је то тако? Најтачнији одговор на ово питање дао је Константин Леонтјев када је рекао: Нема неморалних народа, има само неморалних држава! Свака држава почива на власти која је најгора од свих болести, јер угодан живот слаби човеков дух сводећи реалност на голи интерес.
Противници зближавања Срба и Руса и умешатељи њиховог раздвајања су и данас исти, а управо су они најгласнији у оптужбама о неморалним потезима руске државе према Србима! Чињеница је да моћна држава гледа првенствено сопствени интерес, али, веома је уочиво, да све што је било антисрбско у историјском односу руске државе према Србима, истовремено је било и антируско!
Најбољи сведок ове тврдње је чињеница да су се Срби и Руси граничили до пре два столетја, јер су први били између Јадранског и Црног мора, а онда су створене хибридне нације на Хелму (Балкану). Геополитички инжењеринг Запада који још увек траје, у време романтизма је резултирао стварањем нових нација на Хелму што је свакако ослабило моћ Русије, обезвређујући тестамент Петра Великог у коме је стајао аманет, да кад год Русији буде тешко, терет догађања треба пребацити на мале балканске државе!
Крилатица, да нам Русија никад није помогла, свакако није ништа више од обичне пропагандне лажи, јер Запад је поред константне антируске политике савршено равнодушан за судбину народа који живе на Балкану. Отуда, нико не помиње 400 Руса који су херојски погинули у одбрани Београда 1915. године! Или, бројне примере хероизма руских лекара и медицинских сестара у Првом рату на које је подсетила Ј. Кострикова, уз примедбу да постоје улице које носе имена енглеских и шкотских медицинских сестара, али ниједна са именом руских медицинара добровољаца!
Кострикова истиче, да у центру Београда постоји Француска улица а француска амбасада једна је од најлепших. Ако је некој држави требало подићи споменик захвалности, онда је то могла да буде само Русија, констатује Кострикова. Подсећања ради, једини страни топоним у кнежевини Србији до почетка 20 столетја била је Москва, а од 1918. године државност Србије је формална, па је именовање улица југословенско и није истински одраз расположења јавног мнења. Чак и данас, присутан је критеријум југословенског тоталитарног система: улица „1300 каплара“ која је добила име по цвету србске интилегенције, није дуга ни сто метара док политичари носе имена булевара! Свакако, да неправде из прошлости треба исправити а не „гурати под тепих“, јер се оне у свакој прилици идеолошки користе за удаљавање Срба и Руса. Одавно је запажено, да србски народи имају етнопсихолошку црту недостатка солидарности, што су њихови непријатељи кроз историју обилато користили.(6) Осим регионализма и недостатка самопоштовања, србски народи болују и од једне чудне болести, а то је да неће да буду оно што јесу већ би да буду оно што нису! Поред тога, руска држава је подржавала црногорске и бугарашке интересе, не само на Србском Тропољу него и у самој Србији, а Совјетија је то наставила и придодала протежирање хрватских интереса припомажући стварању Македоније. Са Савом Владисавићем и административним реформама турског царства које су наговестиле њен скори крај, отворено је Србско питање чије је прикривено име „Источно питање“. Шта је то Србско питање? Проблем обнове средњевековне србске државе, која је до пре 200 година на југу била до Егеја, на западу до Алпа, на северу до Татри и на истоку до Црног мора граничећи се са Русијом. Интезиван духовни криминал над србском културом, започет је уз свестрану подршку овдашње интелигенције школоване на Западу. Берлински конгрес је мировним уговором предао Босну и Херцеговину Аустроугарској, док су Србији великом муком дата четири мала округа, Али у односу на Сан Стефански мировни уговор, који је предходио, одлуке Берлинског конгреса су повољније.
Никада не треба заборавити да се „кувамо у истом лонцу“ са Русима, јер у Ферари је далеке 1438. и наредне 1439. године на Сабору у Фиренци, донета одлука о денационализацији и римокатоличењу Срба и Руса, од чега се ни за педаљ није одступило до дана данашњег! Неће ни одустати, све док (преваром) не остваре интерес или поломе зубе!
Слободан М. Филиповић
ВасељенскаТВ
(1) „Мајка Расија“ се семантички разликује од имена Руси, јер долази од аријског или архаично србског раџија, држава, покрајина од појам од ког je настала лат. regia, област. Сарбатија (европска) се у четвртом столетју звала Расија (Пећки поменик), а тако је зове и француски путописац Брокиер у 13-ом столетју.
(2) На првога је утицао језуита Крижанић, а на другог бечки цензор Копитар.
(3) Прота Ст. Димитријевић тумачи име Цамблак од Самвлах (semi-vlachus, полувлах), што долази од ариј. вала-џа, „косати“, оличење Влашића.
(4) Гопчевић наводи, да до почетка 19. столетја нико није ни чуо нити знао за народ Бугара!
(5) Колико су те везе биле духовно јаке, показује пример деспотице Ангелине Бранковић, која је после погибије сина Јована послала његову витешку опрему за Русију, а удала се за римокатолика коме је пренела деспотску титулу!
(6) Староиталски град Веји је опседан десет година све док није освојен, а ниједан од бројних расенских градова-држава није му притекао у помоћ!
Грађа:
Духовне везе Срба и Руса, чл. проте Ст. Димитријевића
Србија под руском хипнозом, према списима Владана Ђорђевића
