О питањима, вођи и удвориштву

За промену, ову колумну нећу започети подацима о повећању српског јавног дуга – што не значи да он у међувремену опет није порастао за још неколико стотина милиона евра. Али то више и није вест. Као што у Србији није вест готово ништа што се не уклапа у визуру из које власт, посредством податних медија, гледа саму себе у ружичастом огледалу.

Додуше, није да се, ако се баш потрудите, не може пронаћи и то да је, на пример, пре месец дана, „Академија инжењерских наука Србије”, скуп највећих српских стручњака из ове области, на челу са деканом Електротехничког факултета у Београду професором Бранком Ковачевићем, детаљно образложила своје аргументе против продаје „Телекома”. Али је те аргументе власт напросто игнорисала, а велики електронски медији унисоно прећутали.

Теоретски гледано, могуће је пронаћи и став „Академије архитектуре Србије”, коју чини 40 угледних чланова, међу којима је 17 професора Универзитета,о томе да је „Београд на води” стручни и законски скандал и позив републичкој и градског власти да под хитно обуставе тај пројекат („понижавајућа је чињеница да је, уместо урбанистичког плана, једна макета којој се не зна ни аутор ни порекло постала главна матрица даље разраде просторног плана, за највреднији део града”). Али то се свакако неће моћи чути у вестима и студијима националних телевизија у којима водитељи и спикери седе испред џиновских и гламурозних паноа „Београда на води”.

Исто тако, у мејнстрим медијима нема ни Бриселског споразума, нити озбиљне дебате о њему, иако се већ две године читава државна политика врти око овог документа којим се актуелна власт обавезала на повлачење српских државних структура са севера КиМ и обезбедила себи подршку релевантних (западних) центара моћи.

Е, сад. Да ли је то „цензура”, „аутоцензура”, „спиновање” или нешто четврто, није од пресудног значаја. Чињеница је да неких ствари, неких погледа и неких легитимних ставова напросто нема, или макар нема у оном делу медија који одлучујуће утичу на креирање јавног мњења. И то је барем један део одговора на питање како је могуће да актуелна власт – још увек – има тако висок рејтинг, упркос више-мање катастрофалним резултатима у скоро свим областима.

Зовите то како хоћете, али поента је да се неке теме и нека питања напросто не постављају или гурају под тепих „великих”, нарочито електронских медија.

– Да ли су током београдске „Параде поноса” жандарми, из чистог мира, напали премијеровог и градоначелниковог брата, и њихову војну пратњу – или су били испровоцирани њиховим бахатим понашањем и одбијањем да се повинују наређењу („Знате ли ви ко сам ја?”)?

– Да ли је војни хеликоптер пао и седам живота изгубљено због магле, квара или грешке у навођењу? И како то да у случају немачког авиона већ после дан-два имамо готово све релевантне податке и аудио-снимке са места несреће, а овде – барем до тренутка када настаје овај текст – нико да објави чак и тако баналан податак да ли је и ко од министара и ко од новинара чекао хеликоптер на сурчинском аеродрому? (То, наравно, не значи да су они за било шта криви или одговорни, али утолико пре нема разлога за скривање и мистификације у том погледу.)

– Када и на који начин, односно на основу ког документа је Влада Србије ангажовала консултантску кућу бившег британског премијера Тонија Блера („Тони Блер асосијет”) за помоћ у формирању стручних тимова у оквиру кабинета председника владе? Ко је и када у име владе потписао било какав документ (уговор, меморандум о разумевању или било какав пројектни документ) којим се предвиђа ангажовање ове консултантске куће, колика је цена тог ангажмана и каква је улога Уједињених Арапских Емирата у читавој овој причи?

– Да ли је нормално да премијер, кад год му мало затрепери рејтинг, као кеца из рукава, свако мало потегне Мирослава Мишковића и заверу саткану од шпалира спољних и унутрашњих непријатеља?

Верујем да су нека од ових питања врло непријатна за власт и премијера. (Могуће и да му нека не представљају проблем.) Али апсолутно сам сигуран да чак и најнепријатнија од наведених питања и чак најкритичнији од текстова који се ту и тамо могу прочитати на рачун премијера ни издалека нису тако потенцијално деструктивни и опасни по њега колико је то једна врста неукусног удвориштва које се шири попут епидемије и које најбоље оличава лик и дело Александра Вулина.

Шта хоћу да кажем? Ако Александар Вучић икада падне с власти, верујем да ће томе мање допринети критички текстови који се повремено могу прочитати на овим страницама, а много више то већ готово комично и некритичко удвориштво које упражњава министар за рад и социјалну политику – а што се онда бесконачно, само мање надахнуто, рециклира по напредњачким круговима широм земље Србије – када каже: „Србија верује овој коалицији, Србија верује Вучићу, ја му верујем и као пријатељу и као политичком савезнику… Верујем да ће донети најбољу одлуку када то буде било, уопште немам очекивања, не размишљам о томе и како одлучи председник владе тако ће и бити.”