O „Појасу и путу“: кинески светски поредак

Географија има круцијалну улогу у светској политици, па тако и у овом веку, као и у сваком другом. Дуго времена су, наравно, центар геополитичке моћи биле Сједињене Државе, чији је утицај, како Бруно Масшис истиче, „зрачио ка морем окупаним ивицама великог евроазијског суперконтинента“. Али сада евроазијски суперконтинент постаје све интегрисанији простор, и то организован према кинеском моделу, уместо према западном. Господин Масшис, бивши португалски дипломата и аналитичар лоциран у Кини, наводи да међународна евроазијска трговина сада износи близу два билиона долара годишње, што је више него дупло више од трансатлантске трговине и „драстично више“ од транспацифичке трговине.

Настајуће кинеско мајсторство управљања евроазијском трговинском зоном је описано уз визионарску, грануларну педантност у књизи „Појас и пут: Кинески светски поредак“. Повремени навијачки (прокинески) стил господина Масшиса је и више него избалансиран његовом способношћу да објасни кинеску логику Западу. До сада је такозвана „Иницијатива појас и пут“ – план Кине објављен 2013. године, у чијој је основи намера да се интегрише Евроазија и шири простор изван ње низом инфраструктурних пројеката који се протежу преко више десетина земаља – била дефинисана претежно западним терминима. Господин Масшис нас уводи у кинески светоназор.

УРОЂЕНА СУПЕРИОРНОСТ

Док су Американци одувек веровали да су сатерали тржиште у ћошак универзалних вредности, Масшис показује да Кинези имају своју сопствену верзију универзализма која проистиче из њихове цивилизацијске ведрине: Њихова урођена супериорност им омогућује, како они верују, да инкорпоришу друге системе вредности, били они демократски или не, у свој. И тако, док Запад критикује „Појас и пут“ према сопственом моделу капитализма – а не само због разорних фискалних дугова које је Иницијатива створила у земљама попут Шри-Ланке и Пакистана – Кина посматра овај пројекат у империјалним категоријама: као начин да утиче на геополитику и створи сопствени ланац снабдевања који би се такмичио са оним Западним.

Док се Сједињене Државе и Европа опсесивно извињавају због западног експанзионизма и колонијализма, Кинези су поносни на своју империјалну традицију. Заиста, „Појас и пут“ није ништа друго него „нова теорија међународних односа“, каже господин Масшис и додаје да ова теорија узима мало тога од демократских норми. Уместо тога, она следи таоистичку логику: „један концепт се најпре дели на два – копнени и поморски, потом на више њих – на коридоре и државе, а потом на мноштво – са специфичним пројектима и привилегованим локацијама“. Једно повезује мноштво.

Иницијатива појас и пут, према речима аутора, има за циљ да прошири кинеско тржиште изван граница кинеске државе како би апсорбовала сувишне економске капацитете Кине. Другим речима, читава Евроазија ће чинити кинеско домаће тржиште. Како је то кинески лидер Си Ђинпинг формулисао: „Наш међународни циљ је да постигнемо повољне спољне услове за реформу Кине, њен развој и стабилност“. Како су економије света у развоју „и даље релативно гипке“, Масшис каже да ће се земље у развоју глатко уклопити у настајући кинески афро-евроазијски систем.

Како је Кина превише зависна од нафте коју увози кроз тесни мореуз Малака, „Појас и пут“ доноси ланац лука у Индијском океану до којих ће цевоводи допремати блискоисточну нафту директно, северно ка Кини. (Нема сумње да је ово велики историјски моменат за кинеске цивилне инжењере.) Док је кинеско-казахстанска граница у доба када сам је посетио 1994. године била прљава пустара по којој су неометано шпартали криминалци и шверцери, године 2016, када је господин Масшис посетио, било је то место Међународног центра за сарадњу Хоргос – односно огромна зона слободне трговине и складиштења, која обухвата нови град и „копнену луку“. У Џибутију, на Рогу Африке, Кина је изградила нову луку и војну базу – и притисла локалну владу да протера претходне кориснике луке из Уједињених Арапских Емирата.

КИНЕЗИ ИМАЈУ ПЛАН

Изгледа да је један од циљева да се део кинеске нискоквалитетне производње пресели у суседну Етиопију, која нема излаз на море. Кинези су изградили и луку Гвадар на југозападној ивици Пакистана како би имали ослонац близу Персијског залива, у којој би Кина могла да изгради и морнаричку базу, надомак Џиванија. Гвадар је окружен сепаратистички оријентисаним побуњеницима, па би план Кине да прошири „Појас и пут“ јужно из Кине кроз Пакистан ка Индијском океану могао да наиђе на озбиљне безбедносне проблеме. У том случају, како господин Масшис стрпљиво објашњава, Кинези ће просто направити нову процену, јер је „Појас и пут“ велика стратегија отворена за константна подешавања. Њихов приступ није ригидан, него експерименталан.

Запад је посматрао историју као прогрес, који води ка хуманијем друштву. Али Кинези сматрају да историја уопште нема свој посебан правац, па је могу преусмерити где год одаберу. Будимо сигурни, када је председник Доналд Трамп поцепао Транспацифичко партнерство на почетку свог мандата – што је био споразум о слободној трговини и камен темељац америчког продемократског поретка у Азији – он је препустио евроазијски суперконтинент једној свеобухватној идеји – Иницијативи појас и пут.

Господин Масшис верује да би „Појас и пут“ могао да замени западни модел развоја, саграђен на просветитељским идеалима транспарентности и јавног знања, и то далеко непрозирнијим системом у којем се, како он то објашњава, „о пословима постиже договор, често без писаних доказа, и у којем хијерархија асоцира на нивое безбедносних пропусница“. Резултат би могао да буде „свет светаца, пророка и чудака“, у којем се сила примењује имплицитно уместо експлицитно.

Након одређеног времена, годишњи симпозијум учесника „Појаса и пута“ би могао да постане значајнији од све ирелевантнијих састанака Генералне скупштине Уједињених нација и све декадентнијих окупљања Светског економског форума у Давосу (Швајцарска). Једно је сигурно: Тамо где Американци ствари препуштају случају, Кинези имају план.

Роберт Каплан

Роберт Каплан је управни директор Евроазија групе. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“.

Превео Владан Мирковић 

Извор Wall Street Journal

Нови стандард