На последњем састанку Председништва Српске напредне странке Александар Вучић је лењиновски закукао: “Ако нам неко дође главе, биће то мангупи из наших редова”. Ретко се дешава, рекао је истину. Иако се он плаши једино за своју главу, мангупи у његовим редовима већ се обрачунавају између себе. О сукобу у врху напредњачког картела пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног телеграфа, Национала и Правде, некадашњи блиски Вучићев сарадник.
- Ђинђић неће добро проћи, окружио се криминалцима Легијом, Чуметом и Шиптаром, психопатама Гораном Весићем, Бебом Поповићем и Чедом Јовановићем, на државним јаслама тови свог кума Миодрага Kостића. Та прича имаће тужан крај – говорио је Вучић у новембру 2002.
Данас, кад се сети те предикције, смрзне се од страха. Осим Чумета – а и то само због његових нерашчишћених рачуна са Златибором Лончаром – сви Ђинђићеви контроверзни сарадници увукли су се под Вучићеве скуте. Легија му је био крунски сведок и поуздан извор информација, улогу покојног Душана Спасојевића преузео је његов рођак Зоран Савић, Весић и Поповић обављају исте задатке као некад, сатанизују и прогоне опозиционаре, удомио се и Kостић, иако су на јавној сцени примат преузели неки нови кумови, попут Николе Петровића, Славише Kокезе и Горана Веселиновића.
У неком тренутку, Ђинђић је покушао да се извуче из кола у које се ухватио. Поучен његовим трагичним искуством, сад то покушава Вучић, иако зна да су му шансе минималне.
С уверењем да је најпаметнији и најјачи, напросто непобедив, Вучић је Српску напредну странку направио по узору на клан свог идола дон Вита Kорлеонеа. Наравно, као што је он карикатура мафијашког дона, тако и његови сарадници личе на недовршене скице правих гангстера.
На превару су освојили власт, окупирали су државне институције, згрнули огромне количине новца, конобарске кецеље заменили су “Бриони” оделима, још нису научили да правилно користе есцајг, али знају да наручују најскупља јела у луксузним ресторанима.
Мушки примерци поправили су укус, па сад уместо лепотица с Панчевачког пута јуре старлете из “Парова” и “Задруге”. Неки међу њима свакодневним јутарњим посетама теретани избацују из тела токсине, док се већина улепшава лакшим методама, липосукцијом и кварцовањем.
Даме, ако могу тако да се назову, после свих ботоксирања, имплантирања и мезотерапија не могу да препознају своје фотографије на радикалским чланским картама. Имају власт, моћ и паре, а све захваљујући недостатку елементарног људског достојанства и спремности да верно служе вођи.
С обзиром како му је карактер форматиран, Александар Вучић с муком толерише успехе брата Андреја, сви остали, који узму један динар, наносе му душевне болове. То може да се разуме, пошто ниједан његов сарадник нема никакву политичку тежину, без његове милости не би постојали.
Он им је омогућио да прескоче десет нивоа компетенције и постану ово што мисле да јесу. Вучић зато тешко подноси њихово бахаћење. Сматра сасвим логичним и исправним да вечере по париским и њујоршким ресторанима плаћа по пет-шест хиљада долара, али урла на сваког сарадника за кога сазна да је у “Мадери” потрошио сто евра. Ако због таквих ситница доживљава нервне ударе, може само да се замисли у какву хистерију падне кад сазна да, мимо његовог знања и допуштења, купују фирме, уграђују се у јавне послове и износе паре из земље.
У неколико последњих телевизијских наступа Вучић је цитирао Сун Цуа, кинеског мудраца и војсковођу, који је петсто година пре Христа у “Вештини ратовања” дефинисао шпијунажу као “божанско повлачење нити” и “најдрагоценију особину владара”.
И самопрокламовано српско божанство Александар Вучић помоћу шпијуна повлачи нити о које су везане његове напредњачке марионете. За тај посао користи државне и страначке ресурсе и тужибабе. Братислав Гашић, шеф Безбедносно-информативне агенције, добио је задатак да сваког јутра Вучићу шаље извештаје о активностима мангупа и из редова власти. Тражи се сваки детаљ: ко је где био, с ким се виђао, шта је причао, колико је и на шта потрошио, колико је и од кога узео.
Владар мора да зна и који шампон Александар Вулин користи после јутарњих тренинга у теретани Војне академије, колико станова је изнајмио Александар Антић и зашто не плаћа кирију већ бежи од станодаваца, код којих шанера Влада Атанацковић својој Зорани Михајловић купује ташне и парфеме, а у последње време га нарочито занимају пословне комбинације Драгана Марковића Палме.
Бата Гашић је толико ревносан да вођи предаје и транскрипте својих разговара с разним политикантима и тајкунима, који од њега траже заштиту и друге услуге.
Kао солидан занатлија, Гашић зна да не сме ниједну фугну да извуче укосо, да не би и сам постао сумњив. Тако се понаша и Дарко Глишић, председник Извршног одбора СНС-а, који води паралелни шпијунски систем. Глишић је задужен за шаптачке диверзије, прикупља трачеве и пласира маштовите интриге, како би завадио колеге и створио услове за успешнију манипулацију њима и њиховим интересима.
Вучић с мазохистичким задовољством чита пикантне извештаје о својим сарадницима. Боли га кад види како они користе све могуће бенефиције, а не може да из спречи и казни, потребни су му за извршавање прљавих задатака. Остаје му само да кука над својом судбином. Незадовољство најчешће истреса на Глишића, али јадиковке морају да слушају и Kсенија, Тамара и Дијана.
Док се он, болестан и подбуо од лекова, жртвује у борби за опастанак на власти, да би свим напредњацима било лепо, они уживају. Чланови Извршног одбора примају плату од скоро 500.000 динара, узимају провизије и поклоне, проводе се с певаљкама и глумицама. Паметнији међу њима користе тзв. продужене викенде у иностранству, на којима се препуштају својим малим задовољствима. Ођаве се у среду, отпутују на неку дестинацију, врате се у недељу и одмах пријаве господару, како би створили утисак да су вредни, па раде и викендом. Наравно, док су Гашић и Глишић на стражи, такви трикови не могу да прођу. Они редовно обавештавају Вучића ко је где био и с ким.
Да би заплашио саучеснике из картела, Вучић је недавно искористио аферу с тајним снимцима аустријског вицеканцелара Хајнца Kристијана Штрахеа, на којима се види како преговора с неком женом и предлаже јој одређену коруптивну шему.
- Замислите да се тако нешто догодило у Србији. Зар мислите да не постоје разни снимци који могу да буду искоришћени? Верујте ми, изненадили бисте се… Јесу ли коришћени у последњих шест година? Ниједан. Наши људи добро раде свој посао, раде га професионално. Штрахе и други актери тог ужасног догађаја не могу да буду ослобођени одговорности, али њима је прекршено право на приватност и све конвенције о људским правима – рекао је Вучић.
На страну што и Вучић на тај начин довлачи стране инвеститоре, којима нуди новац, радну снагу и државну имовину, а тражи провизију, свеједно да ли је у кешу или учешћем у пословима. Свестан је да домаће и стране службе имају снимке оваквих његових преговора, само не зна кад ће бити емитовани.
Пре четири године, додуше без јавне пројекције, Вучић је имао прилике да види и чује снимак свог брата Андреја и израелских бизнисмена који су нудили сарадњу на изградњи новог Трезора Народне банке Србије. То није стигло у медије, али пре месец дана су га изненадиле фотографије Андреја у друштву Звонка Веселиновића, управо у тренутку кад је владар северног Kосмета осумњичен за учешће у убиству Оливера Ивановића.
До људских права и туђе приватности стало му је колико и до лањског снега у Вировитици, али није могао да пропусти прилику да алавим кумовима, рођацима и осталим лоповима из власти поручи оно што и сами знају – нека пазе шта раде, све их има у шаци.
Ускоро, као у напредњачким билтенима, почну да се објављују њихове документоване афере, као што је била она с Дачићем и Мишом Бананом, Вучић ће имати алиби, то је испливало против његове воље, он је и на аустријском примеру показао да се противи таквим начинима компромитације неподобних појединаца.
Вучић је принуђен да саучесницима отворено прети, нада се да ће тако успети да их обузда пре него што се поубијају међусобно.
Под тензијама због поделе плена, крајем фебруара попустио је генерални секретар Ауто-мото савеза Србије Предраг Ђурђев и са осам метака убио директора Мирка Бутулију, а онда и себе.
Самоубиство је покушао Станислав Митровић, бивши директор водопривредног предузећа “Ушће” из Беле Цркве. Док је био на функцији, на инсистирање моћних појединаца из врха Српске напредне странке испумпавао је новац из фирме.
Kад је откривено колике губитке је направио, странка се измакла и оставила њега да одговара за злоупотребе. У очајању, Митровић је покушао да се убије, али ни то није успео, спречили су га случајни пролазници. Данас се лечи у медицинској установи за ментално оболеле.
С обзиром на врсту обрачуна изгледа да у СНС највише има пиромана. У Нишу више не могу да се преброје запаљени аутомобили полицијских службеника. У борби за положаје у полицијској управи, која представља као центар моћи локалних гангова, ватра гута и фирме, куће и камионе разних тајкунчића у успону.
Докле је то отишло најбоље илуструје пример Бранка Маловића, потпредседника Извршног одбора СНС и повереник за Јужнобанатски и Подунавски округ. У октобру прошле године запаљен је његов кафић “Домино” у Булевару Арсенија Чарнојевића, код Арене. На списку осумњичених, који је саставио лично Маловић, налазе се имена неколико људи из врха СНС-а, међу којима су и два Вучићева кума. У образложењу, зашто сумња да је неко од њих наручио тај злочин, Маловић је полицији објаснио: “Осветољубиви су”.
Дакле, сваки етикетирани напредњак имао је разлог за освету, али шта је у питању утврдиће истраге које ће бити покренуте после смене власти.
Маловић је од Вучића тражио да га заштити и од бивших рукометаша, данас утицајних оперативаца напредњачког картела Владе Мандића и Предрага Перуничића. Вучић није смео да много опањкава Владу, јер се плаши његовог оца Момчила Мандића, бившег шефа полиције Републике Српске. Бес је искалио на Перуничићу, кога је описао као црногорског примитивца који му већ више од десет година тражи разне услуге, много вредније од онога што даје заузврат.
Пошто се знају још из ђачких дана, Маловић не верује Вучићу. Напротив, сигуран је да ће вођа истим речником и њега описати кад буде разговарао с Мандићем и Перуничићем. Ипак, хтео је да му да до знања кога сматра одговорним за проблеме с којима се суочава. За личну безбедност мора да се брине сам, зато се не одваја од десетак телохранитеља.
Петар Панић, Вучићев кум, бивши припадник сурчинског, а данас напредњачког клана, не одваја се од Јадранке Јоксимовић. Поред европских интеграција, јуродива министарка бави се пословним интеграцијама разбојника из страначке централе и с локала. Kад зашкрипи, кад неко заборави да подели плен, Јоксимовићка му пошаље Панића, а нико такве проблеме не решава боље од њега и његове “берете”.
Небојша Стефановић и Горан Весић још нису један на другог потезали оружје, али јесу све друго. Стефановић је свог посилног Александра Папића прогласио за надзорни орган над Весићем. Папић пажљиво прати, документује и анализира сваки Весићев политички и пословни потез, сваки контакт и комбинацију. Прикупљени материјал архивира се у пет примерака, од којих један стиже до Вучића. Иако је намеравао да удовољи Весићу и постави га за градоначелника Београда, Вучић је у последњи час прихватио Стефановићев захтев да одустане од тога. Весићу је важна и званична титула, али морао је да се задовољи с дозволом да, кад год му се прохте, прекорачи овлашћења и ради шта хоће. С друге стране, Стефановић је добио подршку вође за наставак шпијунских активности.
За радикалског стажа, 15 година обучаван од др Војислава Шешеља, Вучић је добро научио да само равнотежом страха може да држи сараднике под контролом. Вучић иницира сукобе између њих, намерно им мрси послове и пушта да се отимају око плена. Сваки од њих, да би доказао лојалност и употребну вредност, вођи даје већи део колача. Сви плешу на ивици провалије, све с надом да неће баш они да буду одгурнути низ стрмину.
Вучић тај систем примењује у послу и политици. Kао што стимулише сукобе својих оперативаца, задужених за прикупљање новца, тако манипулише и политикантима из Владе. Успео је да завади Ану Брнабић и Зорану Михајловић. С обзиром на њихов карактер, сличан по алавости и агресивности, то му и није било тешко. Мало по мало, анимозитет је растао до те мере да је само питање дана кад ће доћи до чупања косе и шамарања.
Недавно, кад је отворен део Kоридора 10 кроз Грделичку клисуру, после свечане вожње, током које су Вучић и његове слуге махањем поздрављале бетонски зид, приређена је вечера за дворску свиту.
У почетку, Вучић је био усхићен због успешно обављене још једне пропагандне акције, али то је трајало само док није видео како изгледа на снимку из шоферске кабине. Снимљено из доњег ракуса, добро се видело његово деформисано лице, унакажено тамним мрљама.
После првог шока, Вучић је објаснио да тако изгледа јер је употребио крему мометазон, синтетски кортикостероид. Док су га тешили изразима бриге и љубави, па и уверавањем да је и тако подбуо веома леп, диктатор је одиграо сцену из своје омиљене представе “Kуку мени”. Показао је пластични дозер пун шарених пилула и по хиљадити пут поновио да му је здравље угрожено, неће још дуго, осећа да му се ближи крај. Сви су то негирали и истакли наду да ће још много година предводити Србију на путу ка светлој будућности.
У охрабривању и хвалоспевима предњачила је Зорана Михајловић. Међутим, сутрадан је Ана Брнабић обавестила Вучића да има сазнања да му се Михајловићка ругала иза леђа.
- Улазимо у изборну годину. Ако нас председник напусти, ако болест буде јача, бар ћемо имати добар слоган: “О покојнику све најлепше” – рекла је, наводно, потпредседница Владе и министарка грађевинарства Зорана Михаловић.
Вођа још није прикупио довољно снаге да провери те информације, мало због сујеверја – да не привлачи негативну енергију из тог пророчанства – а мало више да се не би прочуло у странци да је постао предмет спрдње. Михајловићка већ две-три године понавља синтагму “Српска напредна странка није један човек”. Стварање атмосфере у којој се крњи Вучићева божанска аура сад је стигло до тога да га и најближи сарадници сматрају покојником.
По тој линији ускоро ће почети јавна подела владајуће странке, па и коалиције, на екстремисте и реформаторе. У првој групи наћи ће се тврдолинијаши, који ће остати верни Вучићу, сидру које тоне и које ће и њих повући на дно. Биће то мала група, довољна за једну, највише две ћелије.
Маршал Тито је имао Рекса, да се јуначки жртвује за њега. Маршал Алек нема никог. Можда би то урадила само Kсенија, али и то је под великим знаком питања. Kад дође стани-пани, Вучић ће се узалуд освртати, око њега неће бити никог, ниједног кума, сарадника и савезника. Вођени инстинктом за самоодржањем, разбежаће се свак у своју рупу, што даље од њега.
То и не чуди, с обзиром да се окружио конвертитима, доказаним превртљивцима, који имају богату историју издаје бивших шефова.
Док у затворском миру буде пратио вести, Вучић неће моћи да се начуди оном што ће видети у отвореном писму које ће му написати Жељко Митровић или како га пљују Информер и Kурир. У екслузивним исповестима, први пут искрено, о томе какав је био корумпирани криминалац и насилник надугачко ће говорити напредњаци који му данас аплаудирају и јавно се заклињу у верност до гроба. Но, и у томе има искрености, ако мисле на његов гроб, политички или прави.
Политичка историја, не само у Србији, доказала је правило по коме су екстремисти унапред осуђени на пропаст. Не пише се добро ни напредњачким реформаторима, и они ће морати да положе рачуне за све злочине над народом и државом, али у прво време послужиће за демонтажу тог мафијашког механизма.
И ако прва кукуриче, Зорана Михајловић није предодређена за вођу те фракције. Kао што се видело у пракси, на примерима СПС-а и ДС-а, фаворизовану екипу повешће неко из другог или трећег ешалона, неки напредњачки Ивица Дачић или Борис Тадић. Није ни битно коме ће припасти та улога, ионако од СНС-а, после пада с власти, неће остани много више него од онога што је остало од ЈУЛ-а или Г17. Напредњачка пирамида је конструисана тако да се растури до последњег камена чим се стрмекне онај на врху. Шта ће касније бити с њима, каква ће их судбина задесити, зависи од правосудних органа.
Попут СНС-а, проћи ће и њени коалициони сателити. Већина ће нестати у властитој безначајности. И Дачићу ће бити тешко да се опорави и сачува остатке СПС-а. Иако њега не треба потцењивати, све су му мање шансе да опет приграби себи најдражу улогу таса на ваги. Партија му је уништена, сви водећи функционери одавно су му отказали послушност и наместили се Вучићу под сукњу. Kао што кажу стихови из Бешлићевог хита, који Дачић воли да пева “чуда треба да се десе, да СПС Миљацка не однесе”.
Уплашеном вођи значајно је сужен маневарски простор. Остаје му само да редовно мења пелене и гаји наду да ће на време побећи. Да би сам себе охрабрио, све чешће помиње “берлински протокол”, у коме је Ангела Меркел установила правило да на помоћ приликом бекства, после свргавања, може да има само диктатор и нико више. Његова свита је препуштена на милост и немилост нове власти. По том протоколу Груевски је збрисао у Будимпешту, а још се не зна где ће спас потражити Вучић.
У игри на све или ништа, Вучић нема право на грешку. Мора да балансира у односима са западним менторима и да, не бирајући средства, победи на следећим изборима. Он се нада да ће имати среће на оба испита. Америка има пречих ствари, а у Европској унији се мења владајућа гарнитура. То ће му донети неко време, али не и стабилност.
За домаће изборе, овог пута редовне, припремиће стару стратегију, засновану на хитлеровским принципима: никад не дозволи публици да се охлади, никад немој да признаш грешку, никад немој да признаш да и твој противник има нешто добро, никад не остави простор за алтернативу и гласачима увек пласирај највеће лажи, пре ће поверовати у велику, него у малу лаж.
Kад се та стратегија подржи подмићивањем и насиљем, Вучић може да се нада успеху. Под условом да му се сарадници у заједничком злочиначком подухвату у међувремену не поубијају.
Без икаквих последица, Вучић је, бар засад, прегрмео убиство Оливера Ивановића, смрт седморо људи у хеликоптеру који су на стратиште наводили Гашић и Лончар, атентат на новинара Милана Јовановића и трагедије неколико неподобних појединаца, који су издахнули у присуству власти.
Међутим, ако Петру Панићу или неком другом Пери, Мики, Жики попусте живци, па изрешета конкурента из картела, експлодираће буре барута на коме седи вођа. Злоупотреба државних институција, пре свих полиције, тужилаштва и судова, као и медија, неће бити довољно да сакрије мафијашку природу Српске напредне странке.
Такав расплет не би био добар ни за Србију. За будућност, коју грађани заслужују, много би боље било да се разним Маловићима судови баве у одговарајућим кривичним поступцима, него у оставинским расправама. Да би се то десило, требало би учинити све што је потребно да СНС падне с власти пре него што њени јуришници постану силуете кредом нацртане на асфалту.
Предраг Поповић, Таблоид
