СРБИЈОМ никада, пре „земунског клана“, није харала моћнија, злогласнија, организованија и властима блискија мафијашка организација. Њихово језгро бројало је двадесетак јуришника, а шире, армија од преко 200 „војника“. Вршили су најтежа кривична дела – тридесетак убистава, на стотине крађа и уцена. Дрогу су растурали на тоне. Први су на овим просторима почели да отимају људе. Само од откупа добили су више од 20 милиона евра, а од дроге и осталих прљавих послова згртали су, у то време, на стотине милиона марака. Пошто су злочине вршили готово јавно, били су убеђени да све то раде – у име и за добро државе!
Пензионисани пуковник српске полиције Миле Новаковић, аутор књиге „Отмице земунског клана“, која ће се од среде наћи на киосцима у издању Компаније „Новости“, овако објашњава зашто се латио списатељског посла. Иако је читавог свог полицијског стажа јурио криминалце и смештао их иза решетака, сада је одлучио да „укоричи“ ту, како каже, опаку машину смрти и зла, против које се годинама борио:
– Кад Љубиша Буха почиње да их раскринкава, многи који су на било који начин стајали иза „земунаца“ почињу да им окрећу леђа. Они су због тога били бесни. Јурили су Чумета, планирали ликвидацију Чедомира Јовановића и Бебе Поповића, али су од тога одустали. Решили су да убију Ђинђића, јер их је Легија „убедио“ да се сви налазе на хашкој потерници. Таман кад смо требали да их ухапсимо, они су остварили свој циљ. Да то исто вече нису проглашени убицама премијера, вероватно би већ сутрадан, преко својих људи, које су имали у свим структурама, покушали да преузму власт у земљи.
– Они су до тада невиђеном методом, непознатом у теорији и пракси криминала, успевали да од породица отетих извуку огроман новац. У књизи је детаљно описано десетак највећих отмица које су „земунци“ извели пред крај 20. и почетком овог века. За откуп Милије Бабовића узели су 11 милиона евра, за „враћање“ Мирослава Мишковића добили су 7,5 милиона немачких марака.
* У књизи на узбудљив начин описујете то њихово умеће у извођењу отмица и, посебно, наплати откупа.
– Врх „земунског клана“ чинили су Душан Спасојевић Шиптар, Миле Луковић Кум и Милорад Улемек Легија. Њих тројица су у то време били људи који су одлучивали о животу и смрти у Србији. Кад је, рецимо, Легија типовао Милију Бабовића, Шиптар и Кум су одмах у погон стављали своју „машинерију смрти“. Легија је по алиби отишао у Грчку код најбољег Бабовићевог пријатеља на одмор. „Земунци“ су отели Бабовића, сместили га на неком од салаша, везаног ланцима, а породица отетог позвала је Легију да помогне. Он је дотрчао и ставио им се на располагање. „Земунци“ су телефоном испоставили рачун, а Легија је, обећавајући да ће открити отмичаре, својим партнерима носио новац за откуп. Кад су паре стигле до Шиптара и Кума, отети је пуштан на слободу, а плен се делио по договореној шеми. Легија је увек узимао половину. Други део „земунци“ су делили онако како би одлучио Шиптар. И тако код сваке отмице.
* Драма Бабовића трајала је 40 дана. Шта је био разлог томе?
– „Земунци“ су се уплашили да не буду откривени, па су „играли“ на два колосека. Породицу су притискали да плати, а Легија се све време представљао као „ослободилац“. Милија је имао повлашћен положај све до покушаја бекства, а онда је био изложен невиђеној тортури. На крају, за њега су извукли највише новца.
* Како се онда десило да Мирослав Мишковић буде пуштен за непуна 24 часа?
– Он је киднапован у раним јутарњим сатима. Одведен је на непознату локацију и бачен у јаму. За њега су „земунци“ одмах затражили откуп од пет милиона марака. И од породице и његових сарадника у „Делти“ добили су одговор да су спремни да истог дана плате откуп. Али пошто су знали да се због отмице Мишковића цела полиција и ДБ дигла на ноге, отмичари су у овом случају показали дотле невиђену умешност.
* У чему се она састојала?
– Пристали су да разговарају само са једним човеком. Отети Мишковић је изабрао свог кума и једног од руководилаца у „Делти“ Милана Спасојевића. Њега су отмичари пуних двадесет сати, из минута у минут, са различитих телефона и места, како их полиција не би открила, звали, давали му упутства. Час да крене ка Новом Саду, час ка Нишу, онда ка Загребу, па да се врати у град, да промени телефон, затим да нађе друга кола… И, тако су га вијали сатима.
* Зашто су то радили?
– Пошто су све време мислили да Мишковићевог човека прати полиција, на крају су из јаме извукли власника „Делте“ и приморали да позове министра Душана Михајловића и да га замоли да нареди полицајцима да се повуку, како би његов човек могао да им преда откуп. Тај разговор је драматичан и у књизи је дат његов траскрипт. Михајловић је повукао све снаге, па је откуп предат. Мишковић је остављен на ауто-путу у цик зоре.
* Откуд „земунском клану“ толика моћ? Ви сте у једном тренутку, 2002. године, рекли. „Ако ми не ухапсимо њих, они ће ухапсити државу“. Како то објашњавате?
– Душан Спасојевић и Миле Луковић су кренули са улице. Дошли су из околине Лесковца. Најпре су се бавили ситним крађама и растурањем дроге. Онда су упознали вођу „сурчинског клана“ Љубишу Буху Чумета. Радили су за њега и ту ојачали. Преко садашње Легијине жене упознали су се са Милорадом Улемеком и одмах се „нашли“. У међувремену, убијен је Аркан, шеф над шефовима српског подземља. Легија је добио одобрење од државе да га освети. Наоружао је „земунце“ и заједно су извршили серију од десетак ликвидација. Већ у том тренутку, „земунци“ су мислили да раде за државу. Долази 5. октобар 2000. и они своје учешће у тим догађајима капитализују новим везама са новом политичком елитом.
– Легија од почетка није „мирисао“ Чумета. Он, Шиптар и Кум донели су одлуку да га убију. Најпре су наговорили његову супругу Љиљану да га отрује. Она му даје отров, али Чумета на чудесан начин спасавају на ВМА. Касније, лично Легија и Сретко Калинић, главни пуцач „земунског клана“, крећу да га ликвидирају. Постављају заседу, излазе испред њега, али обојици су заказале аутоматске пушке. Чуме схвата о чему се ради, јавља се полицији и пристаје да исприча „све што зна“ о „земунцима“. Мене враћају на чело „Поскока“.
* Да ли то значи да их је и нова власт прихватила као криминалце?
– У неку руку да. Преко Легије они су могли свуда да се пробију. Легија је тада важио са јунака, ослободиоца, господина… Уосталом, комплетно наоружање из Станице полиције у Старом граду, у ноћи између 5. и 6. октобра, однето је у Земун и тамо закопано. Оно је касније коришћено у свим злочинима „земунског клана“. У акције су ишли полицијским марицама, у полицијским униформама и са полицијским значкама. Увек их је штитио ЈСО.
* Хоћете да кажете да је држава пред њима свесно жмурила?
– До одређеног момента, свакако. У књизи се то јасно види.
* По одлуци тадашњих коминистара полиције, формиран је „Поскок“, а ви сте били његов шеф. Шта је био ваш задатак?
– Превасходно да истражимо убиство Ћурувије, да расветлимо злочин на Ибарској и убиство Ивана Стамболића. И, да пратимо остала збивања на криминалној сцени. Већ тада се видело да су „земунци“ силни и да имају заштиту. Свеједно, ми смо их пратили, прикупљали доказе. Али ишло је тешко. Посебно код отмица, јер нико није жело да сарађује. Ипак, после отмице Мишковића, „земунци“ су знали да смо им на трагу, па су лажним с пасошима побегли на Запад. У француској су ухапшени. Када су враћени, притворили смо их због лажних пасоша и припремали кривичне пријаве за отмице. Међутим, они у јесен 2001. године показују сву своју моћ. Потежу везе међу политичарима, у полицији, ДБ, тужилаштвима и судовима и убрзо су пуштени на слободу. „Поскок“ је расформиран.
Новости
