Протеклих месеци се често говорило и писало, приказивани су и ТВ прилози о почетку Великог рата као и о седамдесетогодишњици ослобођења Београда у II Светском рату. Појавило се безброј књига о том рату, организовано је много академија и стручних скупова, а прослава ослобођења Београда била је крунисана посетом руског председника Владимира Путина и војном парадом давно застарелог српског наоружања и од српских прозападних моћника уништене армије, сведене на ниво полицијских снага.
Али, чули су се ту и тамо и критичари који кажу да су Срби у оба рата превише изгубили а за узврат нису ништа добили! Помињу се доказане милионске жртве, разорени градови, индустрија и инфраструктура. Неки аутори тврде, да је за Србе уобичајено да су њихови потентни-политичари, добар део интелигенције па и индустријалаца увек радили против интереса Србије и српског народа! Ако се трезвено и без емоција прегледају наводи у литератури чији подаци нису постали део српске историје, стиче се утисак да се то заиста догађало! Проф. др Лаза Костић (1987-1979.) наводи, да су ондашњи властодршци у Србији, 1915. године одбили тзв. „Лондонски споразум“ договаран 26.4.1915. године – значи у току Великог рата, да се после победе Србији припоје велике територије у Хрватској, Босни, Далмацији све до Сплита, као и у Македонији! Понуда великих сила Британије, Француске и Русије је одбијена наводом, да је у Ниш избегла Скупштина, наравно на иницијативу Николе Пашића и Двора, већ одредила ратни циљ Србије – уједињење јужнословенских народа, углавном љутих противника Србије, које је тек требало ослободити уз што више српских жртава!
Професор Костић дословце пише: „Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји света. Србија се одрекла у корист својих највећих непријатеља Хрвата добитка који се стичу само једном у историји“. Срби су пуне 4 године узалуд гинули, изгубили око 1,5 милион становника, да би крајњи корисник рата била Хрватска! Позната су реаговања и других трезвених савременика, а после Великог рата и легендарног војсковође војводе Живојина Мишића о уједињењу са Хрватима. И поред многих сазнања стечених последњих година, Срби и дан данас славе краља Александра I Карађорђевића као великог ујединитеља, иако се зна да су управо он и његова дворска камарила, стварањем Југославије забили нож у леђа Србији и Србима који се од тог убода још увек нису опоравили! Некадашњи противници и убице, хрватски официри, су примљени у нову краљевску Југословенску армију са истим чиновима и чак већим платама и могућностима напредовања него српски официри – победници многих славних битака. Српски властодршци су Хрватима и Муслиманима па и Војвођанским Швабама великодушно опростили страшне злочине почињене над нашим живљем. „Опоравак“ Срба није успео, јер је истим путем уништавања Србије наставио и Јосип Броз. Наравно уз подршку изопачених и заслепљених Срба из његовог ратног штаба. И он је, попут својевремено краља Александра и шаке Срба око њега, усташама опростио све крваве злочине, док су српски четници прогањани и убијани као дивље звери. Данас Тита следе унуци његових комуниста – противника Србије, који су наставили да владају нашом још увек, али је питање докле, постојећом државом. Изгледа да је и њихов циљ исти као и циљ Јосипа Броза – уништење Србије. И њихов режим је у своје политичко-министарске редове довукао више Хрвата од којих, како се чује, неки чак немају српско држављанство.
Слична прича после Великог рата о гажењу интереса Србије поновила се и марта 1941. Шака официра, предвођена српским генералима Мирковићем и Симовићем, зарад мита, плаћеног од енглеске обавештајне службе, срушила је легалну југословенску владу, поништила уговор с Немачком о неутралности Југославије и народ гурнула у крвави рат у коме је страдало око 1,7 милион становника Југославије, највише Срба. Срби и српски градови су страдали током Другог рата и од савезничких бомбардовања које су захтевале комунистичке војсковође Цинцарин Коча Поповић, Црногорац Пеко Дапчевић, и наводно Хрват – или шта је већ био – Тито и други. Чињеница је да је српским градовима и индустрији далеко више штете нането од савезничких бомбардовања него од немачких бомби 6. априла 1941. године. Бројне људске жртве тих бомбардовања су већ давно заборављене. Излишно је поменути, да на хрватске и словеначке градове нису падале ни немачке ни савезничке бомбе.
Упадом Титових дивизија Шесте личке, Четврте Крајишке и Тринаесте црногорске у Србију настављено је страдање и убијање Срба и отимање приватне имовине, нарочито вила и поседа на београдском Дедињу где су се уселиле дојучерашње аналфабете, помоћни радници, и многи слични њима, али сада са еполетама генерала на својим униформама. Страдање Срба после 1945 .године од комунистичке власти, наставило све до седамдесетих година прошлог века, опет су Срби дали највеће жртве! Срби су страдали касније и од режима Слободана Милошевића који је, вероватно беспотребно, народ гурнуо у рат. Ипак се њему мора признати чињеница да је он, ма колико неспретно и без подршке ондашње „заједничке армије“ зване братство јединство, покушао да брани Србе на угроженим територијама. Да ли су све ово „случајности“ које неки аутори сматрају типичнима за Србе? Можда и нису јер неки филозофи тврде да се историја често понавља! Међутим, ако је за некакву утеху, није се тако нешто догађало само Србима. И други, велики и напреднији народи од нас, су имали сличне катастрофе у које су их гурнуле њихове вође – Немци су имали цара Виљема који је подржао аустријског Фрању Јосифа да нападне Србију чиме је започео Велики рат, затим генерале – ратне хушкаче Хинденбурга, Лудендорфа и друге, потом у Другом светском рату Аустријанца Хитлера, Аустроугарска је у Великом рату имала свог Фрању Јосифа а у Другом рату и бившег земљака без икаквог образовања осим основне школе, касније немачког држављанина Адолфа Хитлера, Руси своје цареве, затим Стаљина итд. Сви они су својим народима и државама нанели немериве штете и проузроковали милионске људске жртве.
Можда би историја најбројнијег народа Југославије – Срба, изгледала другачије да није било војног пуча 27. Марта 1941. године и поништења приступа Југославије Тројном пакту. Документа кажу, да је Трећи рајх гарантовао неутралност Југославије чак је потврђено да се преко југословенске територије неће пребацивати немачке трупе на друга ратишта. Наравно да је тешко рећи да ли би се Хитлер и његова солдатеска придржавали тог уговора када се зна да је постојао и уговор са ондашњим Совјетским савезом о ненападању, чак је подељена једна суверена држава – Пољска, подељене су и зоне утицаја итд. па је немачки Вермахт ипак напао СССР. Постоје информације, да је Адолф Хитлер на основу својих сазнања стечених у Великом рату у коме је активно учествовао као војник, као и његов тадашњи земљак Јосип Броз Тито али са разликом да се Адолф није директно борио против Срба а Броз јесте, веома ценио српске војнике и њихову борбеност. Посебно када је одбрана родне груде била у питању. Да у поменутим информацијама постоји доста истине сведочи чињеница, да је пропагандна машинерија Трећег рајха, и поред кратког, двонедељног рата против Југословенске армије, коју су после масовног дезертирања Хрвата, Словенаца и муслимана чинили претежно српски борци, до јуна 1942. године још релативно коректно гледала на Србију. То се види из књиге издате 1942. године у Минхену под насловом „Брдске трупе доживљавају Србију и Украјину“ (Gebirgsjaeger erleben Serbien und die Ukraine). У књизи је мало текста али је зато веома велики број фотографија које је снимио неки војни фотограф на маршу његове дивизије кроз Мађарску, Румунију, Бугарску и Србију. У другом делу књиге су објављене фотографије из Мађарске, Словачке и Украјине. У кратком уводу генералмајор Карл Еглсер, командант дивизије, описује пут кроз тада, као са Немцима и данас, пријатељску Мађарску, Румунију и Бугарску. О Србији пише веома кратко: „Шта све нисмо доживели за време кратког војевања у Србији. Лепо је било време нашег кратког боравка – окупације, стекли смо утиске о моралу, обичајима и шаренилу живота тог народа. Већ почетком јуна 1941. кренули смо даље. Пут нас је водио у Словачку…“
После овог текста следи педесетак фотографија – идиле српских предела, слике Рома, сељака, сељанки на раду у пољу, продавачица грнчарије, заробљених српских војника, разорене војне машинерије и авиона, срушених грађевина у Београду. Чудно је, посматрано са ове временске дистанце и познајући гебелсовску пропаганду, да су кратки пропратни текстови били коректни без посебних увреда које нису биле упућене ни на адресу снимљених сиромашних Цигана у ритама а ни на адресу Срба! Кратки описи фотографија су чисто репортерског стила. Снимак гроба палог српског војника пропраћен је текстом „једноставно али ипак изражајно делује овај гроб једног погинулог противника“! Ту је и снимак богослужења о Ускрсу у једној српској цркви… Готово нигде неких посебних негативности о Србима и капитулацији наше армије. Ипак, већ после првих напада комунистичких партизана и снага Драже Михајловића на немачке војнике, ситуација се мења. Пропагандна машина Трећег рајха креће пуном паром да Србе прикаже у најгорем светлу. Уједно почиње масовно уништење Јевреја и Рома, за сваког погинулог Немца стреља се стотину Срба, људи се масовно одводе у концентрационе логоре и на принудни рад у Аустрију и Немачку. Већ августа 1942. године СС групенфирер Харалд Турнер, шеф војне команде за Србију је свом новом претпостављеном генералу Леру, команданту немачких оружаних снага на Балкану, 29.8.1942. поносно саопштио да је „питање Јевреја и Цигана у Србији решено ликвидацијама“. Очигледно у „недостатку“ Јевреја и Цигана јер су већ побијени, следе масовна стрељања Срба у Краљеву, Крагујевцу и другим местима. Одмазда Хитлера, његове солдатеске и СС дивизија у које се махом добровољно пријавила и маса Подунавских Шваба из Војводине, за одустајање од у Бечу 25.3.1941. потписаног приступа Тројном пакту, у оквиру оружане акције „Казнени суд“ била је страшна. Срби злочине нису никада заборавили, али Немци јесу. Скоро сви припадници данашње генерације Немаца не знају за злочине почињене у Србији током Другог светског рата.
А како и би, када се и историја Великог рата прекраја, а то се већ добрим делом одавно догодило и са историјом Другог светског рата! „Наставак“ таквог понашања историчара виђен је и током обележавања Седамдесете годишњице ослобођења заточених у највећим логорима смрти Аушвицу и Биркенау. Узгред су у немачким медијима помињани страшни злочини и у другим немачким логорима који су стотинама постојали широм земље. Али, помињане су само јеврејске жртве, ређе и ромске, о Србима – ни речи, иако се зна да су десетине хиљаде Срба страдале током Дргугог светског рата заједно са другим народима у страшним немачким фабрикама смрти!
Пише: Прeдраг Ракочевић, Корени
