Србија има неколико аутохтоних сирева, мало више него што може да потроши, али у извоз не може, јер нема одговарајућу контролу квалитета млека
Србија никада неће бити земља с хиљаду врста сирева као Француска, али би могла без великих улагања да крене у озбиљнију и организованију производњу, па и извоз својих неколико варијетета белих сирева (у саламури), каже за наш лист Горан Дробњак, први човек предузећа „Левант интернационал”, које се бави откупом и прометом домаћих аутохтоних белих сирева по целој Србији. Дробњак за себе и своју фирму каже да је мање од производње, али много више од пуког трговца, јер произвођачима уз сигуран пласман робе обезбеђује стручну помоћ и амбалажу.
За почетак, како рече, Србија има све потребне прописе за једну овакву врсту производње. Формално, Србија испуњава и све услове о извозу млека и млечних прерађевина у ЕУ, али то не чини. Главни разлог је – нема млека довољно ни за себе.
За Дробњака је, како рече, права срећа што је по Србији све више домаћинстава с десетак и више крава, која почињу и озбиљнију производњу домаћих традиционалних белих сирева – од Кнића, Сјенице, Пријепоља, Лајковца, Уба. Проблем је, међутим, што су сви одреда препуштени сами себи. Нема ко да их организује и да им помогне у започињању и развоју посла. Ни паре, како рече, нису велике – око хиљаду евра за најосновније санитарне и производне услове – плочице, бојлер с топлом водом, квалитетни судови и одговарајућа просторија за сазревање сира.
Како је Дробњак израчунао, за сточара је много исплативије да прави сир и у својој режији да га продаје него да предаје сирово млеко, јер му се кроз сир цена литра млека удвостручи, а неретко и утростручи.
И још нешто, упозорава др Зора Мијачевић, професор на Ветеринарском факултету, треба имати много више квалитетног млека. Без добре сировине нема ни ваљаног сира. А Србија с око 1,6 милиона тона млека годишње, којим не подмирује ни своје потребе, с свега 530.000 крава, није у стању да произведе нешто веће количине сира ни за себе, а камоли за извоз. Да би извозили, морамо да поштујемо правила које је прописала ЕУ – а то је, између осталог, да имамо независну лабораторију која ће стално контролисати здравствену и сваку другу исправност сировог млека.
То не значи да сада пијемо небезбедно млеко и напитке од млека или да једемо лош сир, наглашава професорка, већ једноставно Србија нема такву овлашћену лабораторију чији ће печат признавати и Европа. Она подсећа да „Суботичка млекара” има извозни број и може да извози своје производе у Европу, јер њено млеко контролише лабораторија из Крижеваца (Хрватска).
За контролу млека потребна је независна лабораторија са аутоматским апаратима који ће одређивати количину масти и протеина, број соматских целија имикроорганизама два пута у току једног месеца и на основу квалитета и хигијенске исправности формирати цену млека. Таква лабораторија кошта до 300.000 евра.
И она и Дробњак сложни су у једној оцени – Србија са својим белим сиревима попут „хомољског”, „сјеничког”, „златиборског”, „златарског”, „пљеваљског”, односно „милешевског”, седам-осам укупно, могла би да се нађе на мапи земаља с препознатљивим варијететима сира, али за тако нешто потребна је организованост и контрола сваке производне тачке, од штале и муже крава, преко малих откупних станица, основне прераде, па све до финалног производа.
То сељаци, сматрају наши саговорници, сами не могу да ураде. Потребна им је и подршка државе. Не само доношењем прописа, који су на срећу сасвим у складу с европским стандардима, већ и подстицајним мерама – да свако ко се одлучи за сточарство и прераду млека зна правила игре бар на 15 до 25 година, а не да се аграрна политика мења сваких годину дана.
Држава мора да поведе више рачуна и о контроли здравља све мањег крда крава, а самим тим и млека и млечних прерађевина, истиче др Мијачевић. У Швајцарској крава јесте власништво неког Ханса, али је проглашена општим добром државе и она сваког месеца контролише сваку краву чије млеко иде на тржиште, а сваких шест месеци детаљно прегледа уређаје за машинску мужу. Ништа се не препушта случају и слободној иницијативи. Нажалост, ми смо далеко од таквих правила и зато нас нема на списку извозника сира иако би имали шта страним купцима да понудимо.
Млеко је намирница која у свом саставу има све потребне састојке за нормално функционисање нашег организма, каже професорка Мијачевић. Наша је обавеза да те особине млека сачувамо у производима, па и у сиревима. Производња белих сирева у Србији је вековима стара традиција. Само добром организацијом можемо сачувати јединствене укусе „сјеничког”, „хомољског”, „златарског” или „златиборског” сира и оставити је потомству.
————————————————————-
Мали потрошачи
Потрошња сира по становнику у Србији, тврди др Мијачевић, креће се између килограма до два годишње. Немамо традицију да једемо сир. Више нам служи као мезе уз пића и прилог уз друга јела или за спремање гибаница, бурека и сличних деликатеса. Пошто немамо организовану производњу, немамо ни организовано тржиште. Зато по оцени наших саговорника, више од 70 одсто производње заврши на сивом тржишту, а чак 90 одсто робе, која оде у извоз, поједе се у Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову и Метохији.
——————————————-
Награда за охрабрење
На недавном такмичењу у Крушеву у Македонији у конкуренцији 37 белих сирева из Македоније, Косова и Метохије, Хрватске, Белгије, Швајцарске и Србије, убедљиво прво место освојио је „пљеваљски сир с орасима” или како га код нас све чешће називају „милешевски”, јер су Пљевља у Црној Гори, а произвело га је домаћинство Мирка Милошевића из Бабина код Пријепоља. Тај сир је био, каже се у извештају, бољи чак и од чувеног „пашког сира” из Хрватске.
Политика
