Да ли је за Србе, ма где да су, дозвољено незнање о Јасеновцу и жртвама те монструозне фабрике смрти?
Пише: Драгана Матовић
Прошле су деценије, Сава и даље тече и памти. Невине жртве из Јасеновца плутале су овом реком и нашле вечни мир на њеним обалама. Допустили смо да их прекрива завеса заборава пуних 80 година. Тек сада постајемо свесни наше небриге према јасеновачким страдалницима.
Фрапантно је да жртвама злогласног логора до сада није намењен макар сокак у Београду, а на улице су понекад постављане табле са именима људи који то не заслужују. Дешавало се, што је недопустиво, да улица буде названа и по усташком прваку, додуше из незнања.
Да ли је за Србе, ма где да су, дозвољено незнање о Јасеновцу и жртвама те монструозне фабрике смрти? Зашто је било потребно да председник Александар Вучић, као грађанин, први покрене званичну иницијативу да се новобеоградски кеј назове Обала јасеновачких жртава? Шта су радиле званичне институције претходних година? Зашто се чекало готово један век да се на тај начин у Београду отргну од заборава?
Својим занемаривањем ми опет убијамо убијене. Како да нас поштује било ко кад ми сами не поштујемо наше жртве? У Југославији се о Јасеновцу није много говорило због комунистичке догме о братству и јединству. Са распадом државе и националним хомогенисањем на прошлост се гледа отворених очију, додуше свака нација из свога угла. То често одводи у другу крајност, да се величају злочинци из свог народа, а умањују стварни злочини.
Срби су у највећем броју случајева били жртве сарадње усташа са окупатором. Заборава не сме бити, јер свако прећуткивање страдања отвара пут новом. Невине јасеновачке жртве заслужују не само улицу, већ и музеј у Београду како би се спречила манипулација бројевима убијених. За тако племенит циљ никад није касно.
Извор: НОВОСТИ
