Рушење великог храста у Савинцу код Горњег Милановца, старог више од шестсто година, има много симболике, укључујући и оне политичке.

Храст је посечен 23. јула 2015. године у пет часова ујутро, на дан Светих четрдесет пет мученика из Никопоља. Режимски медији су са олакшањем напоменули да „мештани нису правили никакве проблеме“ – као да пет сати у зору није доба у кoје већина људи спава! Мештани су се, наиме, раније бунили јер је храст за њих био „дрво-запис“, а око њега су ишле литије. Режим је пред сечу, међутим, извршио медијску „артиљеријску припрему“ тако што је претходно у „Политици“ објављен чланак протојереја-ставрофора Стојадина Павловића.

У тексту под насловом „Храст није светиња“, протојереј Павловић је објаснио да „нико не треба да се хвали тиме што чува стару, оронулу кућу, већ треба да тежи да сагради нову кућу“, као и да се „храст не може сматрати светињом“, јер „светост припада људима који су освећени Духом Светим“.

„Радоваће се Земља и Небо ако овај ауто-пут дâ свој допринос побољшању животног стандарда“, ускликнуо је на крају чланка наш протојереј-ставрофор, што је, ваљда, сасвим у складу с вером у којој је врховна вредност „побољшање животног стандарда“ – мада, та вера тешко да се може назвати православном за велику већину која је у њој.

На ово „разрешење од греха“ позвали су се потом и радници који су посекли старину. „Немам никаквих предрасуда што сам ово учинио, нити страхујем за последице јер су црквени великодостојници дали сагласност да се одсече“, рекао је један од егзекутора, Драган Јовчић. Он се затим похвалио и да су тројица радника с три тестере сат и по рушили дрво, и да „никада у радном веку већи храст није одсекао“.

Наравно, Јовчићу нико није рекао да је у православној заједници већина сасвим мислила сасвим другачије од нашег напредног и доброг протојереја-ставрофора – о чему је јавност исцрпно известио Владимир Димитријевић. Сâм Димитријевић тумачење протојереја назвао је „лењирском мудрошћу“ (израз Св. владике Николаја), наводећи и оцену да је протојерејево расуђивање „на прагу протестантизма: ако заиста нема никакве светиње ван човека, онда је нема ни у крстовима, ни у светим предметима, убрусима, одећама, капама, светом уљу којим се помазујемо, иконама које побожни свет поштује…; онда бисмо и њих могли да распродамо да бисмо допринели ʼпобољшању животног стандарда’ у Србији“.

Димитријевић је такође објаснио да израз „дрво-запис“ значи да је у кору храста некада био урезан крст. „У доба турског ропства, кад су многи храмови били порушени, народ се на молитву скупљао под записним дрветом“. Храст у Савинцу, селу названом по Светоме Сави, извесно је имао улогу молитвеног места током векова под Турцима. Приказивати такав храст само као атавизам паганштине значи потпуно неразумевање специфичне и дуге хришћанске традиције, каква је наша.

У сенци спора да ли је „запис-дрво“ само сујеверје или верско-културна баштина, нашао се и чисто природњачки аргумент против сече овог дрвета, аргумент који се такође не може занемарити. Реч је, наиме, о аргументу који каже да је посреди планирано убиство живог бића старог шест стотина година и обима тела од преко седам метара – дакле уморство једног од најстаријих и највећих живих створења у Србији.

Та старина је, каже се, успешно преживела столећа. Преживела је Турке, Аустријанце, Немце, преживела је комунисте, турбо-пљачкаше из деведесетих, па и жуте „модернизаторе“… У Европи, којој толико тежи наша садашња власт, свако дрво старије од триста година аутоматски је под заштитом закона. Зар је могуће да ова сирота старина неће моћи да преживи ове најновије, напредњачке усрећитеље, питали су се поштоваоци природе. Зар је могуће да ће они урадити нешто што се нико раније није усудио да учини – да убије једног од најстаријих и највећих становника Србије?

Али, сам врх напредњачког естаблишмента наредио је да се древни исполин обори. „Ми ћемо ускоро решити питање храста!“ демонстрирала је напредњачку опседнутост култом ефикасности и безобзирности министарка Зорана Михајловић, а Александар Вучић је за ову прилику чак заборавио Вебера, па се у вези са храстом позвао на „оца другосрбијанства“, Радомира Константиновића, оценивши да је заустављање пута због некаквог дрвета одлика „паланачког духа“.

И тако је храст оборен. Геополитички је симболично да је историјски горостас срушен због ауто-пута „Београд – Јужни Јадран“, који је на званичном сајту Владе представљен као „најкраћа веза Мађарске и Румуније преко Србије и Црне Горе са јужном Италијом и Албанијом“. Србија је ту, дакле, само пролазна деоница стратешког повезивања источноевропских и медитеранских НАТО земаља, то јест, место изградње друмског коридора, значајног због претпостављеног конфликта с Русијом. А у ту највишу сврху посећи једно дрво наравно да није никаква штета, напротив!

Морам признати да за мене, али и за све друге грађане Србије који бар елементарно познају сопствену демократску баштину, осим наведених, постоји још један разлог због кога се ово убиство храста мора сматрати својеврсним симболичким светогрђем. Реч је о чињеници да је у првом веку модерне српске државе храст сматран не само знамењем српске државе – због чега су храстове гранчице стављенe на прве српске грбове – већ и знамењем српске демократије.

Наиме, како под Турцима, тако и након ослобођења од њих, Србија је познавала институцију јаке, патријархалне демократије. Још је Русо писао да „код најсрећнијег народа на свету гомила сељака под храстом одлучује о државним пословима“ (Друштвени уговор, књ. 4, гл. 1; стр. 101). Управо таква била је традиционална српска демократија. Као што пише Ружица Гузина (Кнежина и постанак српске буржоаске државе. Београд: Култура, 1955, стр. VIII), „кнежинске и сеоске самоуправе постојале су све време трајања турске владавине“, а „жива традиција изборности кнежинских и сеоских органа управо је дала снагу радикалском покрету који се борио за општинску самоуправу“.

Кнежинска скупштина била је састављена од знатнијих сељака, пре свега кметова из свих села кнежине, при чему је кмет био сеоски кнез, старешина села, биран на сеоском збору (скупштини), који је држан управо испод највећег дрвета у селу – главног храста (записа). Тамо су се сељаци окупљали да се договоре о томе како да расподеле порез, да донесу одлуке у вези са заједничким пословима (коришћењем утрина, шума, воденица итд.) или у вези с тим кога да изаберу за свог представника код власти.

Храст је био главни симбол тог демократског окупљања и одлучивања на отвореном. Уосталом, велика већина српских скупштина, од 1804. до 1858. године, одржана је изван зграде, на отвореном. Баш захваљујући пракси „демократије испод храста“, светоандрејски либерали – Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић и други – лако су примили западну идеју јаке скупштине, да би је затим успешно ширили међу сељачким скупштинарима светоандрејског сазива (1858).

Као што каже Јован Милићевић за Грујића, „школујући се на Западу, он је попримио и грађанске политичке идеје, али од њих пре свега оно што се слагало са начелима самоуправног уређења србијанског села. Отуда долази и оно непрекидно истицање народне скупштине“, која је „за њега не само основна установа државног уређења /…/, већ и праизвор свих осталих политичких институција“. Грујић и Јанковић су, као студенти у Паризу 1853. године, издали књигу на француском у којој су тврдили да код Срба, баш захваљујући њиховим традиционалним установама патријархалне демократије, постоји „освештано право“, „дубоко усађено у њиховој свести“: „да се сваке године састаје народна скупштина, а којој ће влада подносити извештај о трошковима и финансијској ситуацији“ и „да (власти) општине оставе слободним и да се не мешају у њихову управу“.

Баш због тога што је идеја јаке скупштине („одлучивање под храстом“) већ била присутна у политичкој култури сељаштва, сељачки депутати радо су кренули за Грујићем и Јанковићем, претворивши Светоандрејску скупштину у врсту двомесечног „револуционарног конвента“: сменили су једног кнеза и поставили другог, захтевали редовно сазивање скупштине сваке године, изразили неповерење у све саветнике и министре, тражили отпуштање свих чиновника у које народ и кнез немају поверења, захтевали обнављање старе општинске самоуправе (да се старешине бирају сваке године и да општином, осим кмета, управља и скупштина), итд.

Нема сумње у то да је управо жива баштина патријархалне демократије – пре свега установа општинске самоуправе – одлучујуће допринела успешној рецепцији идеје јаке народне скупштине, као основе демократије, у Србији XIX века. Отуда је „одлучивање слободних грађана под храстом“ било симбол оног најбољег и најважнијег у баштини српске демократије у XIX веку.

Без претеривања се, дакле, може рећи да је рушењем савиначког храста срушен и кључни симбол српске изворне – тј. оригиналне и аутентичне – демократије, као основне идеје народног суверенитета. „Суверенитет“ је, притом већ, када је реч о Србији, озбиљно угрожен (видети моје текстове у претходим бројевима Геополитике о окупацији), да би сада, рушењем савиначког храста због пута Мађарска–Албанија, потпуно и знамењски био поништен. Притом, све то десило се управо у крају у ком је кнез Милош дигао Други српски устанак, започет народним збором одржаном на Цвети, 11. априла 1815. године, „у храстовој шуми столетних стабала, поред цркве-брвнаре, у Такову“, када је Милош окупљеном народу узвикнуо: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!“

Тако је рушењем савиначког храста уништено можда и последње дебло те наше историјске „храстове шуме столетних стабала“. Уморством храста у Савинцу једна власт која очигледно не познаје довољно баштину, историју и демократију, демонстрирала је ефикасност. Свака част! Али, када убијете оно највредније и најстарије у свом народу, шта сте ви? Оруђе сила које од структурираних нација хоће да направе тек дифузни агрегат глобалних потрошача, спремних да раде за 100 долара, које ће затим да потроше на најке, кока-колу и друге бесмислене производе? Оруђе сила које су једнако безобзирне, „ефикасне и прагматичне“, тако да их једнако (не)занима храст од шест стотина година, базилика од хиљаду година и фосил од седам миленијума, само ако ће се, након њиховог уништења, постићи профит или нека корист за транснационалне структуре и глобалну капиталистичку Империју?

Но, такво „прагматично“ расуђивање требало би да има своје границе. Храст је посечен, али је срамота безобзирне власти остала запамћена. Не мари што су режимски медији читав догађај одмах затрпали вестима о старлетама, њиховим задњицама и силиконима. Брука је остала. И само ће будућност показати да ли је пад шестовековног стабла у ствари био почетак пада једне штеточинске и вероломне власти.

Слободан Антонић

Геополитика број 89
август 2015.