ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАТИ! Опроштајно писмо Влајка Стојиљковића

Опроштајно писмо Влајка Стојиљковића пре самоубиства испред Народне скупштине априла 2002. године

„И данас када дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, ја ћу дати живот отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем“.

Ови стихови песника Милана Ракића су мото спомен књиге „Јунаци отаџбине“, коју је публиковала Савезна влада, у којој се наводе имена свих погинулих и несталих припадника Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије, за време бруталне агресије НАТО снага на Југославију „у знак најдубљег поштовања, вечне захвалности и трајне обавезе према њима“.

Ови стихови су и најбољи увод за образложење самог чина, да свесно и одговорно одлучим, да дам свој живот, када сам се уверио да је досовско марионетско и криминално руководство, завело у земљи фашистичку диктатуру, газећи Устав и законе и елементарну правду. Они, непрекидно, свим средствима, врше невиђен прогон и насиље политичких неистомишљеника, укључујући и ликвидације. Најфлагрантнији примери њихове бестијалности су киднаповање и противуставно испоручивање грађана Србије и Југославије Хашком трибуналу, посебно у случају бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. И за мене су донели одлуку да ме киднапују, или убију.

Овим херојским чином желим да пробудим савест наших грађана, уколико је то још могуће, да одбране Србију и Југославију од распадања, српски народ од уништења и, сачувају, бар мало, части и достојанства нашем народу, који је то својом историјом и цивилизацијским тековинама, заслужио.

За своју смрт директно оптужујем Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу, Душана Михајловића, Владана Батића и Мирољуба Лабуса, који су најодговорнији за безочно непоштовање Устава и закона, који су довели у питање опстанак земље и српског народа, који су инструментализујући медије и злоупотребљавајући полицију и правосуђе увели прогон и насиље над хиљадама грађана, упропастили економију, а милионе грађана довели у социјалну беду.

Овим чином хоћу да се сврстам у редове хероја, мојих полицајаца, припадника војске и народа, који су испољавајући патриотизам, беспримерни хероизам, спремност и одлучност дали своје животе бранећи земљу и народ од зликоваца: албанских терориста и НАТО агресора 19 земаља на челу са Америком. (Подсетио бих, да су у периоду од јануара 1998. године до септембра 2000. године терористи и агресори на Косову и Метохији убили преко 2000 Срба и припадника других националности, од тога преко 300 припадника МУП-а, да су ранили преко 2.500 лица, од тога 900 припадника МУП-а и да су киднаповали преко 1.500 Срба, од тога преко 50 припадника МУП-а). За ове пострадале и њихове породице, досовска власт не показује никакву бригу, али зато, у исто време, сервилно спроводећи захтеве страних налогодаваца пушта на слободу, правоснажно осуђене, највеће криминалце и осведочене албанске терористе.

Свој живот дајем као посланик Савезне скупштине, на самом улазу у зграду Скупштине (коју су досовци већ скрнавили), као симбол трајне борбе народа за уставност, законитост и национално достојанство. Моја смрт ће бити и мали допринос оправданим захтевима за превремене изборе, на којима ће победити они који ће представљати и заступати истинске интересе радника, сељака и свих грађана патриота ове земље.

Сада је већ свима јасно, да досовска власт и није власт овога народа. Они су, обећавајући бољи живот, обманули и преварили део грађана који су гласали за њих. Досовска власт је, у ствари, продужена рука влада НАТО земаља са Америком на челу, чији је задатак да послушно, не водећи рачуна о нашим националним и државним интересима реализују, овде, стране војне, политичке и економске интересе. Те обавезе су раније преузели и за то су добро плаћени.

У ствари, наставља се агресија на нашу земљу, само на други начин, али са истим циљем и то:

– даље дробљење Југославије, отцепљењем Косова и Метохије, Црне Горе, Војводине и Рашке;

– физичко и духовно уништење српског народа; учинити све да заборави своју историју, да нема душу, да буде народ без идентитета;

Уништавају се и разарају, под фирмом неопходних реформи и промена:

– привредна структура, насилним затварањем домаћих и успешних фирми;

– продајом домаћег тржишта, респективног и, до сада, сачуваног економског ресурса земље;

– разбијањем и демонтирањем војске, посебно неоправданим нападима и блаћењем старешинског кадра, као гаранта независности и суверености и очувања територијалног интегритета земље;

– рушењем полицијске организације и њеним манипулисањем, као најважнијег чиниоца заштите живота и имовине грађана и безбедности земље;

– нечувеном медијском кампањом „гебелсовског“ типа, којом се негирају и оспоравају цивилизацијска, економско-техничка и културно-спортска достигнућа српског народа, укључујући и његове хришћанско-православне вредности, а на другој страни величају се тековине Запада у које спада хомосексуализам, верске секте, дрога, сида, трговина људима и оружјем, морал двоструких стандарда (бомбардовање цивила цинично названо акцијом „милосрдни анђео“) итд.

Лажна је и подметнута теза да је овде неко за изолацију земље, да није за сарадњу са светом и да није за процес интеграција. Међутим, управо су владе западних земаља, противно међународним нормама наметале то нама; подршка немачко-америчко-ватиканског фактора сепаратистима у бившим југословенским републикама за отцепљењем и њихово једнострано признавање, што је имало за последицу насилан прогон преко милион Срба са подручја Славоније, Барање, Крајине и Босне и Херцеговине; блокирање финансијских средстава и онемогућавање нормалне економске сарадње; дестабилизовање Југославије преко Ђукановићевог марионетског режима у Црној Гори и помагањем и наоружавањем албанских терориста на Косову и Метохији, и на крају оружаном агресијом.

Шта значи теза да треба водити рачуна о политичким реалностима, о којој стално говоре досовци? Да ли то значи бити колонија и стално прихватати уцене и увреде, којима нема краја? У оквиру нужне сарадње мора се подвући црта, испод које се не може ићи, а то су одбрана виталних, националних и државних интереса и достојанства.

Садашња актуелна досовска власт води политику капитулације. Зашто не поставља „својим НАТО пријатељима“ легитиман захтев за накнаду причињене ратне штете; зашто враћа заостале дугове, за које не сносимо кривицу, а њих не пребија са штетом коју су они проузроковали, блокирајући наша финансијска средства и једнострано прекидајући трговинске аранжмане; зашто домаћи званични органи и медији албанске терористе и сепаратисте називају као „наоружани Албанци“ и „екстремисти“; зашто злочиначку НАТО агресију називају „НАТО интервенцијом“, а убијање цивила бомбама са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама само „ваздушним ударима“; зашто?…Много има оваквих питања зашто?

Да ли ће све ово наш народ да гледа мирно? Сигуран сам да неће. Видљива су огромна незадовоства: буне сељака, штрајкови радника, протести пензионера, разочарење омладине, незадовољни радници пребијају актуелне министре („Застава“ Крагујевац), не дозвољавају улазак министра у предузећа („Нисан“ Ниш), кадровско, материјално и техничко заостајање и осиромашење здравствених, школских и културних установа и организација, и то упркос громогласним најавама о добијању увредљивих западних „донација“ и „помоћи“.

Најширу и најагресивнију подривачку и противзакониту активност против националних и државних интереса наше земље, њених институција и разарања система вредности, слободно и неометано врше тзв. невладине организације, којих има више стотина, међу којима највише штете чине: Фонд за хуманитарно право са Наташом Кандић; Југословенски комитет правника за људска права са Биљаном Ковачевић-Вучо; Хелсиншки комитет са Соњом Бисерко; Центар за деконтаминацију са Борком Павићевић; Фонд за отворено друштво (Сорошов фонд) са Сањом Лихт; АНЕМ тзв. Асоцијација слободних медија са Вераном Матићем; „Г-17 плус“ са Лабусом, Динкићем и неким брадатим анонимусом; Покрет „Отпор“ међу којима је велики број бивших криминалаца, наркомана, агресивних фудбалских навијача и пропалих студената.

Набројане организације су најобичније агентуре, односно филијале страних обавештајних служби, Међународног монетарног фонда и представљају инфраструктуру Новог светског поретка. Њихову деструктивну и антинародну активност подржава и координира Грађански савез Србије (Горан Свилановић). Један наш познати публициста, за њих је рекао, да по „устаљеној терминологији некрофилије наших европејаца и њихових савезника владају три неприкосновене истине. Када убијају Шиптари, то је освета, жртве НАТО-а су колатерална штета, а када убије Србин то је злочин“.

У ствари, они под фирмом слободе мишљења и изражавања интереса наших грађана, потурају идеје и захтеве за остварење намера, планова и интереса влада НАТО земаља, као што су: оправдање НАТО агресије, оправдање насилне сецесије бивших југословенских република; осамостаљивање Црне Горе и Косова и Метохије, правдање албанског тероризма, неосновани и неморални напади на истинског вођу српског народа Слободана Милошевића, покушавајући да увере свет о наводном „геноцидном генетском потенцијалу Срба“. За све ово, те госпође (како неко рече „са вишком мушких хормона“) и господа, примају од својих налогодаваца велики новац (МУП има податке о томе).

Давањем агремана Вилијаму Монтгомерију да буде амерички амбасадор у Југославији, нанета је од стране Савезне владе и председника Коштунице, велика увреда, понижење и срамота грађанима и нашој држави, јер се ради о човеку који је из Загреба и Будимпеште организовао, координирао и финансирао активности на економској и политичкој дестабилизацији Југославије и са НАТО-ом координирао акције бомбардовања и рушења цивилних објеката и убијања грађана. Крајње је цинично да, човек из Клинтонове администрације, прича о хуманизму и помоћи српском народу, који се ни данас не одриче спровођења политике притисака, уцена и у крајњем окупације наше државе.

Упозорио бих на чињеницу да су западне обавештајне службе, користећи и злоупотребљавајући личне настраности појединих досовских челника, уцениле их, обезбедиле утицај и њихову слепу послушност. Ради се о људима склоним хомосексуализму Мирољубу Лабусу, Жарку Кораћу, Душану Михајловићу, Божидару Ђелићу, Александру Радовићу и др. који, налазећи се на одговорним државним функцијама, озбиљно угрожавају, због уцена страног фактора, безбедност земље и њену економију.

По завршетку оружане НАТО агресије, настављени су притисци и блокаде земаља Европске уније на нашу земљу, како би се онемогућила обнова од ратних разарања и економски оправак, погоршани услови живота грађана и подстакло њихово нерасположење према актуелној власти. Прављене су „црне“ и „беле листе“ предузећа, банака и установа које могу, односно не могу да имају пословне активности са фирмама земаља ЕУ.

Ово је прилика да обавестим јавност да је сачињавање тих спискова, поделом рада у име ЕУ, вршила холандска амбасада у Београду, заједно са руководством Нове демократије, односно њеним председником Душаном Михајловићем. Значи, тај прљави, издајнички посао подривања и економског уништавања наших фирми радио је Д. Михајловић. Још је неморалније било и то што су поједине фирме да би се пребациле са „црне на белу“ листу биле уцењиване и морале да плате одређени, не мали, износ девизних средстава.

Поносан сам својим радом у Министарству унутрашњих послова на месту министра у периоду од априла 1997. до октобра 2000. године.

То је био изузетно тежак период, период највећих искушења за наш народ и земљу. То је био период настављања политичких, економских и медијских притисака на нашу земљу, који су ескалирали у НАТО агресију 19 земаља. Све су чинили, и споља и изнутра, да је политички, економски и безбедносно дестабилизују. Настојали су да насилно смене актуелну власт и по својој вољи разместе НАТО снаге на Косову и Метохији и у целој Србији. Директно су организовали, обучавали и наоружавали, у више европских центара, терористе за извођење акција.

Судбину државе и народа делили су и припадници МУП-а, успешно се супротстављајући албанском тероризму и агресији НАТО, истовремено обављајући своје редовне задатке у заштити живота и имовине грађана, спречавању и откривању извршилаца кривичних дела општег и привредног криминала. (Колико су данас, под досовском влашћу, уз „цветање демократије“ грађана угроженији и несигурнији, говори податак да је за годину дана мин. Михајловића у Србији извршено много више убистава и десет пута више киднаповања људи, него за три ипо године у моје време).

Врховни постулат у поступању припадника МУП-а, у заштити грађана и њихове имовине, је био законитост и професионалност. Сталним фабриковањем неистина и понављањем лажи, извртањем чињеница, инсинуацијама, претњама и прогоном, досовски челници мисле да ће моћи да измене стварне чињенице, дају своје оцене и у крајњем измене историју.

Најизразитији пример досовске лажи, њихове покварености и прљавог морала је непрекидно понављање броја полицајаца у моје време у Србији, како би се потврдила наводна диктатура, о измишљених 150.000 полицајаца, а стварно их је било 21.000, што је сада и актуелни министар потврдио. Или, лажи, које су припадници тзв.

„Отпора“ износили у земљи и иностранству о наводном прогону 100.000 њихових чланова, што, апсолутно није тачно, јер је за годину ипо дана њиховог нерегистрованог рада, приведено и идентификовано, због насилничког понашања, разбијања пословних просторија, наношења телесних повреда грађанима и полицајцима, пронађених недозвољених средстава и оружја и прављења нереда на јавним местима у већем облику, само 1000 лица, од којих су према 30 лица поднете прекршајне пријаве и према 25 кривичне пријаве. То је, такође потврдио актуелни министар Михајловић.

У овом периоду антитерористичким активностима и осталим унутрашњим пословима на Косову и Метохији, у име МУП-а Србије, руководили су Властимир Ђорђевић, Јовица Станишић, Сретен Лукић, Живко Трајковић, Горан Радосављевић, Милорад Луковић и други. Они су поступали у складу са законом и правилима службе. То су захтевали и од својих потчињених. Државни и политички врх је тражио, да у складу са уставним и законским обавезама, МУП Србије предузима мере на заштити живота наших грађана свих националности њихове имовине и безбедности земље, угрожену, било од албанских терориста. НАТО агресора, или појединих криминалаца.

Према оним појединцима из реда криминалаца, који су, користећи ратну ситуацију, велика материјална разарања и цивилне жртве услед НАТО бомбардовања и интензивираних напада албанских терориста, предузимане су енергично ефикасне законске мере. (Почетком маја месеца 1999. године МУП је објавио да је према починиоцима најтежих кривичних дела на Косову и Метохији поднето 744 кривичне пријаве, против 616 лица, разних националности, од којих је 379 било у притвору, међу којима и 15 припадника МУП-а.

За професионално и одговорно понашање у вршењу послова припадници МУП-а добили су похвале и признања и писмена од појединих чланова посматрачке мисије ОЕБС-а, највиших представника МКЦК-а и УНХЦР-а, као и појединих страних новинара.

Мој став је познат о тзв. Хашком трибуналу и његовим оптужницама. То је политички суд, инструмент западних сила, пре свега Америке, ради остваривања њихових геополитичких циљева, као и да оправда злочине, које су починили, противно међународним нормама на подручју бивше Југославије.

Олбрајтова и Луиз Арбур су подизале наведене оптужнице (Слободан Милошевић и сарадници) у другој половини маја месеца 1999. године, када, ни после два месеца интензивног бомбардовања, НАТО-вци нису успели да сломе отпор југословенских народа, његове војске и полиције.

Њихов циљ је да стварне кривце амнестирају, а жртве окриве. Чак имају и веће амбиције, да преко судских одлука кривотворе стварне историјске догађаје на Балкану и избегну чињенице о њиховој прљавој улози у крвавим догађајима у Југославији (тезе о великој Србији, о геноцидности српског народа – Клинтонове речи да су Срби криви за изазивање два светска рата, – приписиване српској интелигенцији наводни великосрпски национализам итд.).

О огромној заинтресованости за постојање и рад таквог суда, који представља обичну фарсу, говори и чињеница да га, пре свега, и скоро искључиво, финансира Америка и то са преко 100 милиона долара годишње.

Несумњиво је, да је противуставно киднаповање и изручење председника СРЈ Слободана Милошевића, изведено у склопу дириговане и опсежне кампање затирања трагова агресије НАТО-а на Југославију, а покретањем оркестрираних прича о Србима, као народу, коме је потребна катарза и самоочишћење, као и проналажењем наводних „масовних гробница“, досовским државним властима је требало да „исфабрикују пристанак“ јавног мњења за његово противзаконито изручење.

Правницима су познати аргументи о неутемељености правног основа за оснивање Хашког трибунала од стране Савета безбедности. Наиме, иако је Савет безбедности као извршни орган ОУН дужан да се стара о миру и безбедности у свету, чак и да оснива помоћне органе, али како он сам нема право да врши судску функцију, он не може ни свом помоћном органу да пренесе та овлашћења која и сам нема.

Несумњиво је да је уставним системом Савезне Републике Југославије забрањено изручење (екстрадиција) наших грађана – држављана – како страним државама, тако и међународним организацијама, па и Хашком трибуналу.

Устав СРЈ у чл 17. став 3 прописује „југословенски држављанин не може бити лишен држављанства, протеран из земље, ни изручен страној држави“. Такође, и Устав Републике Србије у чл 47. став 2, прописује „грађанин Републике Србије не може бити лишен држављанства, прогнан или екстрадиран“. Стога би сваки закон или било који нижи акт, ма на ком нивоу он био донет, уколико би предвидео изручење југословенских држављана Хашком трибуналу, био неуставан. Такође би сваки чин екстрадиције нашег држављанина Хашком трибуналу био супротан Уставу. То је правно становиште професора на Правном факултету у Београду и Уставног суда Југославије.

Међутим, тако не мисле досовски челници – послушни квислинзи запада. Јадно је и комично када један приучени трговац – Зоран Живковић – даје правна тумачења о овој проблематици. Мене не чуди самовољно и дрско понашање Зорана Ђинђића, који доноси противуставне одлуке и влада по принципима аутократске диктатуре, јер је то својствено његовом карактеру мафијаша и криминалца, али ме чуди свесно, али неодговорно понашање Војислава Коштунице, као председника СРЈ, коме је једна од основних уставних обавеза да штити уставност и законитост у земљи.

Не постоји ни један виши интерес у земљи, ма какви спољни притисци и уцене били, да се не поштује Устав и закон. У супротном, улази се у зону безакоња, неправди, несигурности и општег правног хаоса, што може да доведе до насиља и крвопролића. Што се тиче челника из Црне Горе, очигледно је да је М. Ђукановић џокер америчких власти који служи за дестабилизовање Југославије, а челници из Коалиције за Југославију су политички превртљивци, људи издаје својих бирача, чији је политички капитал ДОС максимално искористио и истрошио за своје деструктивне циљеве.

Са Слободаном Милошевићем се знам још из његових раних омладинских дана. Увек сам га доживљавао као лично моралног, породичног, образованог, стрпљивог човека посвећеном свом народу. Био је скроман, али и ауторитативан и вољен у срединама где се налазио. Човек велике харизме. Службено сам највише сарађивао са њим као руководилац Привредне коморе Југославије и Србије и као министар унутрашњих послова Републике Србије. Одржавали смо врло искрене и пријатељске односе наших двеју породица. Имао је велико поверење у мене, истинито сам га обавештавао. Увек је инсистирао на поштовању закона, повећању личне сигурности грађана, спречавању криминала и безбедности земље.

Слободан је симбол борбе да се очува мир на овим просторима, да се реализују исправни државни и национални интереси нашег народа. Он је симбол отпора хегемонизму и доминацији на међународном плану.

Ради наше сигурније будућности и будућности наше деце, желим му да победи и у Хагу!

Пост скриптум:
И мртав видим и чујем досовску оркестрирану медијску кампању тумачења и објашњења, са злурадим коментарима, моје трагичне смрти, у коју се укључују острашћени натовски новинари, муцави самопроизведени политички аналитичари, зајапурени портпароли досовских политичких странака под диригентском палицом леченог наркомана Чеде Јовановића, са циљем да се и овај догађај, који се тиче „блиског сарадника“ Слободана Милошевића, искористи за сатанизацију херојске борбе српског народа и његовог руководства вођене за очување мира, за опстанак и живљење на овим просторима, за сигурнију, богатију и срећнију будућност наших потомака.

Одговорио бих им једним Његошевим стихом:

„Човек се роди да једном умре, а част и образ остају довијека“.

11. априла 2002.год.

Београд
Влајко Стојиљковић, посланик Већа република
Савезне скупштине