Волела бих да се покрене акција “Обновимо Жрнов”. Да се са врха Авале уклони наказни мрвачки ковчег рад Ивана Мештровића, да се изврши претрага околних села у потрази за каменом који је уграђиван у разне куће и штале и да се са мало оригиналног, а више новог, али пригодног камена изврши обнова тог старог града. Ово не би била акција “сумасишавших”, већ нормална акција једне средине која се бори да сачува сведоке свог трајања, нарочито у време кад све што је српско, околни, од нас потекавши народи покушавају да присвоје и именују својим.
Споменик Ивана Мештровића је и споменик Победнику, на Калемегдану. Тај споменик је симбол ружноће и некреативности, а чију победу симболише, изгледа да схватамо тек ових дана. Тако да је јадни Београд омеђен и са истока и са запада двама споменицима ружноћи и безобразлуку. Да ли они имају и неко додатно значење, нека закључи онај ко прочита чланак са наведеног линка или се информише мало дубље о краљу Александру, тзв.Ујединитељу, а и о Ивану Мештровићу.
Моја породица живи у подножју Авале 12 година. Кад смо се доселили, још увек је био жив један човек који је у детињству сигурно скитао по тим кулама и урушеним зидинама. Ништа нисмо стигли да га питамо, закаснили смо.
Краљ Александар је недопустиво нарушио закон који је у Србији, у другој деценији 20. века важио већ седам деценија, “да се старине имају чувати у затеченом стању и не дирати осим у смислу поправке делова који прете да се уруше”….Зашто се дрзнуо да поруши град који ни археолошки није био испитан и да дозволи да се подигне наказни, хладни и бездушни споменик “Незнаном јунаку” поред толиких знаних и многобројних српских јунака који су пали бранећи отаџбину од разних германа, угара, монгола, турака и иних?!
Конзерваторска пракса других народа, чије су грађевине мање страдале од наших током времена, показује да су многи прибегавали поступку “реконструкције”, уколико је грађевина потпуно уништена. Пример је град Дрезден, до темеља срушен у бомбардовању 1944. године, да би после био обновљен у потпуности по старим плановима. Пример је и Варшава. Али тај поступак обнове се примењује и на много старије грађевине и урбане целине, за које постоје подаци (цртежи, текстови, историјски извори…), а чију обнову би умногоме помогла савремена компјутерска и друга техника.
Као што се боримо да одржимо јавност у стању будности кад је у питању очување ћирилице, тако исто морамо да народ држимо будним по питању очувања префикса српски над многобројним материјалним споменицима културе који су недовољно или никако заступљени у српским медијима. Други се ките нашим перјем. А ми, због сопствене лењости и неодговорности, али и због вечитог насртаја германског елемента на словенски животни и културни простор, залеђени смо у стању беспомоћног посматрача џелата који се приближава са секиром.
Да не би било тако “Обновимо Жрнов”!
У Београду иначе тече нова градња у најјезивијем хладно-бездушно-функционално-безестетском стилу. На месту старих породичних кућа које су поседовале лепу украсну пластику, подижу се куће или зграде које својим стилом личе на доба конструктивизма, периоду у уметности који је својим особинама најавио 2. светски рат. Новац као господар савремених токова архитектуре, немилице уништава сваку могућноста да се нешто научи из старе пластике, из топлине којом су зрачиле те мале породичне куће, из интеракције коју су градиле са улицом и околним просторима, да се научи и примени. Уметност није умрла, али штампачи посмртница раде пуном паром. Обмана Србије је огромних размера. Једном, када по Вољи Божијој станемо на своје ноге, уколико се то деси, не заборавите: “Обновимо Жрнов”!
Бранислава Станковић
Српски културни клуб
