Обојене револуције као пут у беду

Низ такозваних револуција у боји на просторима бившег СССР показао је озбиљност намера Запада да направе ”појас отуђења” око Русије и неспособност националних елита да размишљају у геостратешким и историјским размерама. Пострадао је као и увек народ. Њему су обећали демократију и процват, а добио је сиромаштво и перманентну нестабилност.

Молдавија, Киргизија, Грузија, а сада и Украјина у пуној мери су осетиле на себи оно што се обично назива спољни утицај. Европа и САД прећутно су објавиле ове земље за зону својих посебних интереса. И, наравно, интрес није био у развоју или преображају тих земаља као таквих, већ у стварању на њиховој територији елита са јасно израженим антируским трендом. Западни партнери Москве су овде више него успели, мада ови успеси нису вечни. Ништа није вечно под сунцем. У суштини рачунало се на политичко или чак директно финансијско поткупљивање политичара, пословних и друштвених кругова, који ће, по замисли евроатлантских режисера, коначно извести своје земље ван утицаја Москве.

Нема броја милозвучним програмима који су пратили овај циљ. Колико само вреди Источно партнерство. Или покрет у страну придруживања ЕУ. Украјина ће још дуго кусати последице неуспешног уласка у пријатељску европску породицу. И, разуме се, напори НАТО-а допунили су ту активност. Јер само у резултату партнерства са Западом иста та Грузија, на пример, неповратно је изгубила Јужну Осетију и Абхазију. Ево шта је тим поводом рекао политиколог, директор Међународног института за најновије државе Алексеј Мартинов.

– Стејт Департмент САД, Кондолиза Рајс лично је координирала ове прјекте, почев од 2004. године у Украјини, затим у Грузији, затим у Киргизији. Затим се слична обојена револуција загрцнула у Узбекистану. Она је била жестоко угушена. Овај проејкат извоза у земље ЗНД обојених револуција припремана је неколико година. Посредством разноврсних америчких и европских фондова припремана је хранљива средина, издвајан је огроман новац, формиране су такозване институције грађанског друштва. Специјално ради тога васпитани су лидери тих преврата.

На пример бивши председник Украјине Виктор Јушченко, један од руководилаца ”наранџасте револуције” још дуго пре ње доспео је у видокруг америчких специјалних служби. Њега су чак оженили Американком. Грузијски председник Михаил Сакашвили стажирао је у САД и вратио се у домовину са јасно отформатираним идејама. У Молдавији и Киргизији, између осталог адептима револуција у боји, није пошло за руком да задуго задрже власт. Али семе револуције је било посејано. Западни политички технолози и сада не намеравају да одустпају од својих планова. Они трансформишу политички протест у социјални. Задатк између осталог остаје исти: посејати у друштву несигурност у сутрашњицу, убедити да је за све крива ”империјалистичка” Русија и предложити своје услуге у својству гаранта светле будућности. Директор Института за националне кризе Николај Сорокин је истакао да реални организатор револуција увек је Запад.

– Циљ је један — укључити поједину земљу, недовољно инкорпорирану, у сферу својих интереса. Коначно је прогутати и учинити својим сателитом. Са друге стране, одвојити елите и народе тих земаља, као што знамо да примеру Галиције и Грузије, прекинути историјску везу са Русијом. Мада то није обавезно везано за Русију.

За дуге године овог посла било је свега — грађанских конфликта, сиромашења становништва, напетих односа са суседима, међуетничких и међурелигиозних сукоба. Није успело само оно најваћније, што су тако усрдно обећавали западни стратези. Становници постсовјетских земаља нису се приближили европским или америчким стандардима. Једноставно веровали су политичарима који су због користољубивих разлога бирали партнера којем се не може веровати.

Илија Харламов,
Извор: Глас Русије