Одговор Бранкици Јанковић и Зорану Пашалићу: Зашто кријете истину о мигрантској кризи од грађана?
Нисам разумео зашто су се толико узнемирили повереник за заштиту равноправности и заштитник грађана у вези са мојим јутјуберским првенцем на тему мигрантске кризе. Очито су намерно прескочили уводни део спота у коме се јасно каже: „Да се разумемо једну ствар: Свакако свакоме ко бежи из ратом захваћених подручја треба помоћи, посебно женама, деци, старима и немоћнима. Онима који желе да остану код нас и прихвате нашу културу треба понудити и посебне програме. Посебно су добро дошли стручњаци у разним областима. И нема, сигуран сам, нити једног човека у овој држави који није забринут због информације да ћемо нестати. Али се поставља питање колико вас верује у то да је ово председниково решење најбоље решење за опстанак Србије?“
Моје питање из уводног дела емисије се односи на изјаве Александра Вучића из 2018. године у којима мигрантску кризу види као решење за проблем наталитета у Србији, са чим се апсолутно не слажем: „Ја немам ту врсту страха од миграната. Ангела Меркел је један од највећих лидера савремене Европе. Веома мудро води своју земљу. Она је преко миграната решила проблем наталитета, да не причамо о радној снази, економском расту… Ми ћемо до 2030. године имати једнак број емиграната, лица која напуштају нашу земљу и имиграната, лица која долазе да живе у нашој земљи“. Ако се испуни ова Вучићева пројекција, то значи да ако сваке године 50.000 људи одлази из Србије – 50.000 миграната ће сваке године долазити у Србију. Да ли је то решење и када су грађани Србије питани на изборима или референдуму да ли су за овакво решење мигрантске кризе у Србији?
Нема у мојој јутјуб емисији нити у Резолуцији Српског покрета Двери о новој мигрантској политици никаквог расизма, ксенофобије, фашизма, а посебно не „дискриминаторских поклича“ нити „подстицања страха и стварања непријатељског окружења према мигрантима и особама другачије боје коже и етничког порекла“. Нема никакве приче о „прљању Србије“ коју су измислили режимски медији. Не дај Боже! Управо због потенцијалних злонамерних тумачења избегао сам у сценарију емисије да мешам црну и белу течност, јер би то могло погрешно да се схвати. У „чаши Србије“ је уље, а у „мигрантској чаши“ је црвени сок, али је очито немогуће спречити злонамерне режимске коментаре који се о Дверима аутоматски огласе у негативном контексту шта год да урадимо.
Медији упорно избегавају да информишу јавност о чињеницама, изазовима и опасности у вези са мигрантском кризом и не видим како делатност Двери у том правцу може бити спорна. Рекао сам и поновићу: Не заступам никакву другачију политику према мигрантској кризи од четири чланице ЕУ окупљене у Вишеградској групи: Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске. Ако они штите своје државне границе и не дозвољавају противзаконити улазак миграната на њихову територију – зашто то не би било дозвољено и нама? Ако и Хрватска подиже ограде попут Мађарске, ако се на тај начин потпуно затвара мигрантска рута према западној Европи, ако Мађарска одобрава улазак једног мигранта дневно на своју територију – шта ћемо са свима онима који ће се затећи код нас а да не могу ни напред ни назад? Наше границе су бушне, цвета кријумчарење људи и масовни противзаконити улазак миграната на нашу државну територију, а да не говоримо о порасту кривичних дела која они чине у Србији. За то време кријумчари и превозници миграната блиски врху власти СНС се богате чинећи тешка кривична дела.
О свему овоме сведочи и дневни лист „Политика“ од 18. фебруара: „Од затварања „балканске руте” у марту 2016., број миграната у Србији никада није био већи него ове зиме. Процене Комесаријата за избеглице су да их је око 6.500, УНХЦР барата приближно истом бројком (6.600) док у Центру за помоћ тражиоцима азила за наш лист кажу да их је најмање 7.000. Понајвише их је из Авганистана и Пакистана, потом Ирана и Ирака, држава северне Африке… За њих су границе ЕУ затворене, па се често каже како су заглављени у Србији, као у слепој улици: назад не могу, а напред није дозвољено. Како прецизира Светлана Палић из Комесаријата за избеглице и миграције, од марта 2016. у нашим прихватним центрима боравило је између 2.500 и 3.500 миграната, а сада их је око 5.500. Према њеним речима, укупни капацитет 17 центара је око 6.000 места, али се може обезбедити и која стотина више. Проблем је што мигранти избегавају смештај у центрима у Прешеву, Белој Паланци или Пироту јер желе да буду ближе границама ЕУ кроз које очајнички траже пролаз. Процена је да дуж државних међа Мађарске, Хрватске и БиХ има између 800 и 1.000 миграната који вребају прилику за илегалан прелазак. Склониште налазе у напуштеним халама или проваљују у ненастањене куће, због чега локално становништво упорно негодује, у страху за личну безбедност и сигурност имовине. Из Комесаријата поручују да ће њихова стратегија и даље бити да мигранте преусмеравају из Београда и Војводине ка камповима на југу, мада признају да ће то бити тежак посао. Садашње „језеро” миграната у Србији пуни се не само приливом из Грчке, преко Северне Македоније или Албаније, већ и повратним таласима из Хрватске, БиХ и Мађарске, с чиме је јавност недовољно упозната. Реч је о такозваном изгуривању (push back), методи коју примењују полицијске и пограничне службе суседних држава. Супротно европским конвенцијама, мигрантима који се нађу на њиховом тлу не даје се могућност да затраже азил, већ их, често и уз употребу силе, враћају у Србију. Тако се поступа не само с мигрантима затеченим у покушају илегалног преласка границе, већ и с онима које открију у дубини територије. Међународне хуманитарне организације документовале су и случајеве ланчаног изгуривања: из Словеније у Хрватску, из Хрватске у БиХ, а одатле у Србију. Према подацима Центра за помоћ тражиоцима азила, од јануара до средине септембра 2019. евидентирано је 1.256 „пушбекованих” из околних земаља, највише из Хрватске и Мађарске“.
И, шта ћемо сад? У истом тексту директор Центра за помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић признаје да ће миграције ће бити дугорочан проблем дуж границе с ЕУ: „Биће више изгуривања, инцидената, кријумчарења и подозрења с обе стране, требаће све више новца да би се ситуација држала под контролом. Најпогрешнија стратегија је она која почива на претпоставци да ће сви они отићи даље, на овај или онај начин. А све указује да неће бити тако“.
Зато Српски покрет Двери тражи одговор на два једноставна питања која власт већ месецима избегава: Зашто су све локалне самоуправе у Србији добиле налог да доносе локалне акционе планове о „унапређењу положаја миграната у потреби без утврђеног статуса и тражилаца азила за период до 2021. године“, када не постоји идеја њиховог трајног насељавања у Србији? Да ли је тачно да је Влада Србије потписала уговор са Владом Аустрије о враћању свих оних миграната који не могу да добију азил у Аустрији назад у Србију, као што тврди бивши аустријски министар унутрашњих послова Херберт Кицкл, и да ли постоје исти овакви уговори са другим земљама западне Европе?
Све док не добијемо одговор на ова питања наставићемо да сумњамо у актуелну власт и њихову мигрантску политику. Дубоко сам уверен да је Александар Вучић – зарад опстанка на власти – спреман да прихвати да Србија постане највећи азилантски центар у Европи ако му то затраже његови велики пријатељи и политички ментори Ангела Меркел и Џорџ Сорош.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
двери.рс
