Обреновац: Свега има, само пара нема

ВАШАР је све. Магија и сурова истина. Сан и јава. Вага која одвајкада мери живот, онакав какав је. Лек који траје до последње кинте. А после… После, шта буде.

– А ја да ти кажем – ово данас је “Види Венди, па иди”. Шта има да се види, кад се све види. Ја сам волео жудњу, ону жудњу кад ништа не видиш, а замишљаш шта ли је испод те хаљине.

Овако нас у некадашњу вашарску социологију уводе Милорад Ристановић и Радисав Стојаковић из Барајева. Први из барајевског Баћевца, други из Великог Борка, а обојица времешне вашарлије, боемског типа, који су, својевремено, читав цигански оркестар подизали на тополе да им одозго свирају, а они се, одоздо, подвирују.

– Ово данас: шта је то Радисаве? Је л’ било боље код Тите или сада?

Радисав је накривио шешир, накренуо пиво, зажмурио на једно око, спустио флашу и од заглушујућег турбо-фолка нисмо чули одговор. А он није хтео да га понови.

Ово је обреновачки традиционални, Петровдански вашар, започео прекјуче, а трајаће и у четвртак. Можда и у петак… и, све док се не склопе кафане под шатрама, не угаси жар испод ражњева и роштиља, трговци свакојаком робом не спакују тезге, а музика са ововременим песмама и електронским ритмом басова – потпуно – не утихне.

На оком неухватљивој пољани која се шарени од разних рингишпила, аутомобила који се сударају на платформама, тезги са разном робом, шатри под којима се вашар захуктава до ноћног врхунца – и ми смо били вашарлије од поднева до поподнева.

Све ври од повика и узвика: “Приђи ближе, овде се диже… Ко набије, тај добије…. Спусти руку, лечи муку…” и све то кључа под сунцем које је пржило, као да је с нама ходало вашариштем.

– Ми смо ти, бато, то јест сестро, данима били жетеоци. Наша два комбајна су але, пожели смо хектаре и хектаре жита. Зарадили смо и заслужили да се мало опустимо и проведемо, је л’ тако – говори Александар Илић, подршку му дају стриц Горан и колега Иван Лазић. – Сад смо дошли да се галатимо, то јест докрајчимо. Да печење и коју песму наручимо. Је л’ то право? Јесте! Овај нежењени има жељу да чује: “Доћи ће ти, мајко, жена на капију”… А ми, ожењени… да нам код куће жене новине не поцепају.

– Па, како је понело жито – питамо.

– О, добро, зрно као дукат ове године. По хектару, 150 џакова. Џакови од по 50 килограма. Песма! Милина! Срећа домаћина, а и наша. Ако је неко мислио да ћемо да гладујемо… Е, нећемо.

Ову тројку служи Драшко Шљукић из Пријепоља, под шатором култног вашарског ресторана из Чачка, под којим “љуља Гара и кад нема пара”. Песма је, заправо, испевана давно: “Љуљај, Гара, све док има пара”, јер док љуља не жуља.

А на вашару нема шта нема, али мање пара, неподељено је мишљење вашарлија, него протекле године. Не звучи утешно порука казанџија и бураџија из Ужица да ће овај вашар бити бољи од следећег.

Пржи сунце, цврчи печење, мирис са ражњева, роштиља увлачи се у ноздрве, као луд. Не можеш да му се одупреш. Цревца у сафту и на жару… Тавче, мућкалице, лепиње, пржа…

Више гласова стиже од Грбића, из Лазаревца:

– Дајте нам нешто од стомака. Ово, одавде, да има ребарца…

– Може ли глава? – покушава печењар да утрапи Грбићима.

– Не може. Имамо по једну и она нас боли…

– Колико од стомака?

– Сваком од нас по 300 грама.

– Салата?

– Не треба, имамо ‘леба.

На вашару се, тако, и на врућини добро једе. Цури зној, цури печење, пржи звезда, ал’ се брате једе. А тек што се пије?! Алкохол је атрибут шаторског, вашарског весеља. Винољупци, пивопије, ракијаши, шприцераши… Мало ко воду тражи на овој, неправедној жеги. А тек пелинковац? Шта ће им, живот је такав.

– Ала су пресолили лопови печење ове године – закључује Животије Живић из Књажевца. – Ушли у коалицију са трговцима пића. Једни соле, једни дробе, немаш куд него да се напијеш. Разумеш?

Провлачимо се између тезги са старим лустерима, ђинђувама, бурадима, шерпама и лонцима, теписима, завесама, телевизорима “за на зид”, ћелавим луткама, бушилицама марке “бош”, парфемима које потенцијални купци пробају неколико пута, не купе ниједан, али оду намирисани. Чудесна је галерија ликова који пробају парфеме. Да је Рембрант жив, мили боже, какву би тек данас инспирацију имао.

Мало даље… намештај, стари, нови, стилски, модерни. Ту су и печурке од гипса за “ваше двориште”, па породице печурака од дрвета, исто “за ваше двориште”. Више личе на отровне мухаре него на јестиве вргaње, а цена је лудило.

Живописне су тезге са гаћама “неношеним”. С предње стране, на мушком интимном рубљу све сами тигрови и лавови, показују зубе. Са задње – напућене усне, у складу са ововременим силиконским пољупцима, а некадашњом поруком: “Љуби, љуби, ал’ главу не губи”.

НЕЋЕ ЦУРЕ ЛИЗАЛИЦУ

НИЈЕ да није понешто остало и од некадашњих вашара с душом: тезге са лицитарским срцима, потковицама од пецива са све цветићима, свилене бомбоне, ратлуци са орасима, шећерна вуна, ушпиноване јабуке на штапићима и лизалице.

– Да ти купим једну? – дарежљив је новопечени ђувегија.

– Нећу, а ти ако волиш, купи, па лижи – стигао је одговор младе.

ПОЛОВНА РОБА И НЕВЕСЕО СВЕТ

РЕАЛИЗАМ свакодневице најречитије се огледа под шатрама половне робе. Ношене ципеле у пару и распарене. Неописива је потрага за оном другом, распареном, затуреном дубоко испод гомиле свакојаке одеће. Бунде, ташне, постељина, ћелаве и мусаве лутке. Живописне су црне торбе са белим мртвачким главама, невесео свет их окреће, преврће. И то траје… траје све док трговцу, гастарбајтеру не попусте живци: “Мрш, бре, народе. Иди па се облачи код Долчета и Габанета у Јаустрији”.

Милена МАРКОВИЋ, Новости

Фото Војислав Данилов