Дивљаци у некој забити где напредна људска нога још није крочила, ухвате Србина. Увежу га ко саламу и приставе казан да га зготове, све се облизујући.
– Браћо дивљаци! – завапи Србин. – Имате ли ви Београд на води, брзе пруге, бус плус…?
– Немамо.
– А, имате ли Вучића на свих три минута на телевизији и сваког дана на по пола сваке новине?
– Немамо.
– Зар немате благостање у виду кресања плата и пензија, утеривача дугова држави и жандарме који једино не смеју да бију премијеровог брата?
– Аман, немамо!
– ПА ОД ЧЕГА СТЕ ОНДА ТАКО ПОДИВЉАЛИ?!
Не знамо како је залутали, несрећни српски Робинзон завршио у овом вицу, али знамо како је милионима Робинзона осуђених да живе на острву јада и чемера, званом напредна Србија.
На том гребену безнађа лудило, оно заразно, опако, узима маха. Зато може да се догоди незамисливо: да човек из чиста мира, пред женом и децом, због штете на колима од девет евра, просвира срце другом човеку.
– Он не ради, ни жена, а децу водио на лекарску контролу… Нешто у њему пукло… – покушали су да га одбране рођаци и познаници.
Нема ту одбране. Ни пред судом, ни пред сопственом савешћу, ни пред Богом, за кога физичар Хокинг рече да га нема.
Војни ратни ветерани, пак, прете да ће кренути да секу прсте не буде ли им се бедни статус поправио. Неки несрећник у Крушевцу закуцао је ексер кроз шаку и тако дефилује пред новинарима, јер више не зна од чега ће да живи…
А колико тек њих не доспе пред камере и на новинске ступце? Ко све умире далеко од очију јавности, тихо, као згажен пас, или онај бескућник са рањавим ногама што су га “суграђани” у центру Београда прескакали опруженог на степеницама све док није скончао?
Имамо, дакле, луде, имамо очајне, имамо ледено безосећајне и та зараза нас коси горе него ебола. Сви набројани последњи поглед упућују Њему Свемогућем У Земљи Србији и његовој камарили која исисава и последња зрнца снаге, наде и вере из овог напаћеног народа.
Кога Свемогући призове прстом, или јавно похвали – живеће. Остали нека се снађу, поправни испит је стално отворен, покајте се, о ви грешници, и наћи ће се корица хлеба и за вас, недостојне.
Ипак, има наде: причао сам са неким људима који Свемогућем и даље верују. Уверени су да су ове муке само пролазне, да се ваља мало притрпети, као кад смо крварили по Церу, Колубари и убијали нас за једне цокуле док смо скапавали преко Албаније, а онда смо васкрсли из крви и пепела.
Покушавам да се, уместо лудилом којим нас његови сатрапи засипају са свих страна, надахнем његовом лажном вером која нема ни главе, ни репа, али и даље има поклонике. Оне што бапске приче и шупље фразе чекају као спасоносни дажд с неба усред паклене суше.
Не иде ми.
Не верујем.
Бојим се.
Не Њега Свемогућег, него свега што Он ради.
Бојим се што, на пример, анонимни таст и ташта не да нису смели да се похвале ко им је зет, него нису смели ни да зуцну најближој фамилији.
Постали су заточеници славног младожење.
Смештени у златни кавез надомак касарне у Клупцима у којој сам ’85. године мењао ограду, не слутећи поред какве славне будуће тазбине пролазим теглећи бодљикаву жицу док је октобарска киша пробијала до костију.
Нећу тај пут, излизан од силног цитирања који води у Пакао, а поплочан је арапским златом, западним еврима и Путиновим падобранцима. На крају тог пута је колективни казан, у који ћемо скакати један по један, уз бубњеве дивљака, својих комшија и новопечених пријатеља.
Чувајте разум, ако Бог да – неће ни ово дуго.
М. Јовановић – Вести
