И мало дете водиће их…
Исаија 11,6
Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу…
Псалме 8,2
„Ово смо радили пре сваке утакмице. Зато ћу сада замолити вас да урадимо сви исто. Хајде да се сви загрлимо, као што пише на транспаренту ‘Загрли брата до себе’, и да се заједно помолимо. То смо радили пред сваки меч,“ рекао је селектор младе фудбалске репрезентације Србије и светских шампиона, Вељко Пауновић, са терасе Старог двора, и затим повео десетине хиљада присутних у заједничко „Оче наш“. Заветна заједница на делу.
После сјајне победе над Бразилом од 2:1, освануле су слике табле из свлачионице српске репрезентације, које је на свом Инстаграм профилу поставио Пауновић, на којој су биле исписане његове главне поруке репрезентацији пред финале: „ОДЛУЧНОСТ, ЧВРСТИНА, БУДНОСТ“. Неки су одмах констатовали да је то била та „победничка тактика“, тај „рецепт“ који је донео успех. А онда је уследио балкон…
Ни једна од наших бројних шампионских екипа није досад тако отворено исповедала веру после успеха као ова. А пре успеха – ништа се о томе није чуло. Молили су се практично у тајности, без рекламе и бусања у прса, као што и приличи онима који искрено верују и разумеју то у шта верују, и знају своју веру:
„И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6,6).
Сада, када су успели, решили су да поделе своју радост, и своју победу, и оно што их је носило, и зато је њихово јавно исповедање вере било сасвим на месту, и ни мало нападно. Са „Оче наш“ се и завршило. А онда је кренуло исијавање животне енергије и колективног идентитета: „Ој Косово, Косово“, „Ја те волим, Србијо“, итд. Победничка Србија на окупу. Тек да се покаже онима који упорно тврде да смо народ завидљиваца који, наводно, једва чекају да „комшији цркне крава“.
Срби и те како цене успех – када је заслужен. Ми једноставно не подносимо успех за који се сумња да је непоштено, нечасно или недостојно стечен, у неједнаким или повлашћеним условима, у искривљеном вредносном систему. Наравно, има их и оних који бацају клипове у точкове способнима – али то је феномен негативне селекције која је испливала, наше време какистократије. То није одлика националног духа.
На спортским теренима, услови су углавном једнаки за све (овде не рачунамо домаће фудбалско првенство и „А“ репрезентацију, где менаџери састављају тимове и „договор кућу гради“). Пред десетинама хиљада гледалаца уживо, и милионима испред екрана – нема лажи и нема преваре. Ту никаква празна реторика, никаква слаткоречивост, никаква скупоцена одела и кравате, наочаре са златним оквирима и олако дата обећања не пију воду. Пише се само резултат, и вреднује само давање све од себе. Очигледно, задатак је да сличан оквир направимо и у друштвено-политичком животу, и коначно збацимо какистократију.
Ова колективна молитва ме је подсетила на многе сцене које сам доживео у САД, где сам се, до средњих 20-их година и трећег цепања лигамената, интензивно бавио спортом. Тамо је била сасвим нормална ствар да тренер окупи екипу пре утакмице на заједничку молитву, као и после, ради захвалности Богу што је све протекло како треба, без обзира на резултат. И била је нормална ствар да се врхунски спортисти јавно захваљују Богу за сваки свој успех. То је било време Хладног рата, Гвоздене завесе, Берлинског зида, Варшавског пакта…
И многи Американци су чврсто веровали да их не само спремност на рад, одрицање и ризик, већ на првом месту њихова вера у Свевишњег чини посебним. Када су говорили о Совјетском Савезу, ретко кад сам чуо да се негативно говори о Русима, већ о – „безбожним комунистима“ (Godless commies). То је било време пре најезде агресивне политичке коректности, када се Божић славио јавно и отворено, уз јавно постављене украшене јелке и сцене Христовог Рођења у витлејемској пећини, телевизијске рекламе које честитају Божић, као што су људи на улици и на послу гласно и насмејано честитали једни другима, без страха од тужбе за „вређање осећања“ припадника других вера, атеиста, пантеиста, вештичара или агностика. То је било време кад је незванична химна Америке била песма „Боже благослови Америку“ (God Bless America).
И онда није било тешко видети иронију, у ствари једну вишу правду, у сцени са балкона. Ту, усред „круга двојке“, где, бар јавно, царују безверје, богоборство и површна американофилија – одјекивало је „Оче наш“ из уста десетина хиљада људи, из уста будућности наше земље. Ти квази-американофили из поменутог „зачараног круга“ омеђеног трамвајском линијом – ту традиционалну Америку, која је и извојевала победу у Хладном рату, нити воле, нити је познају. Воле само зелене папире земље која је, од нето кредитора, за мање од 30 година постала највећи дужник у историји човечанства, воле доларе штампане у неограниченим количинама без покрића, и пљују на сопствену цркву не примећујући речи штампане на новчаници од које паразитирају: „У Бога се уздамо“. Воле садашњу званичну Америку „вашингтонског круга“, која је од републике постала агресивна милитаристичка империја, која уништава и своје и туђе хришћанске и друге верске темеље, а активно купује најгори људски материјал свуда тамо где жели да влада – а то је свуда.
Победнички дух се појавио на јавној сцени овог 22. јуна, усред Србије. Појављивао се он и раније, и то често, са другим шампионским екипама. Али, у фудбалу, драж је посебна, и зато је дочек био посебно масован. Јер то је најмасовнији светски спорт, лице и наличје савременог света и његових контрадикторности и владајућег духа, ту бројеви и те како значе. А момци су отишли по титулу, како су неки од њих изјављивали и пре првенства.
Није их збунила „реалност“ доласка из тренутно малобројне, десетковане и опљачкане земље са руинираним првенством и хронично разочаравајућом „А“ репрезентацијом, није их импресионирао моменат суочавања са бразилским „гигантом“. нису их повели медиокритетски пориви задовољавања уласком у финале и обезбеђивања „часног пораза“ против потенцијалних наследника Пелеа, Гаринче, Фалкаа, Сократеса, Зика, Роналда, Роналдиња… Не, хтели су све, оно што осећају да им дубоко припада. Победу. И онда су је изнели и поделили са свима који имају очи да виде и уши да чују. Усред језгра духа српског самопорицања.
Без размишљања о томе, или задњих намера. Тако се, једноставно, наместило. На темељима одлучности, чврстине, будности и вере. И заједништва. Као и сви они голови у последњим минутима и продужецима. Као и све победе које ћемо поново да извојујемо.
Александар Павић, Фонд Стратешке Културе
