Очекује се крај велике дилеме: Ко ће и када ухапсити Вучићев картел

Суочење Вучићевог режима и његовог криминалног “залеђа” са истражним органима европских и америчких обавештајних агенција и полицијских служби, неизбежно је због необоривих доказа да је Србија, током његовог мандата, постала највећа “праоница” новца на европском континенту и међу водећима у свету. Вучића и његов клан чекају и међународне правосудне институције, због недозвољене трговине оружјем, али и везе са тржиштем наркотика. Није далеко дан кад ће Србија сазнати на чему је почивала садашња власт и на чему је самозвани “реформатор” градио своју кулу од карата. Иза њега, остаће само пепео и нешто белог праха.

Више од шест година Еуропол (Европска полицијска служба), интензивно ради на праћењу веза између криминалних кланова у Србији и албанске мафије, а као главне “сведоке сараднике” означили су Александра Вучића, садашњег председника Србије и албанског премијера Едија Раму, у чијим се рукама истовремено налази и војно безбедносни апарат ове две балканске државе, али и “кључ од подземља” и “пословне” везе са поменутим криминалним мрежама. И Вучић и Рама имају Косово као “слободну зону” за проток дроге, оружја и транзит миграната, па је то 11. септембра ове године, у Београду, приликом своје изненадне посете, поменуо и председник Интерпола, Менго Хонгвеј, који се том приликом позвао на дугогодишњу сарадњу Интерпола и Министарства унутрашњих послова Србије и поменуо да је “та сарадња добра”, али да “није добро имати толико лица на Интерполовим потерницама”. Али, разлози доласка првог човека Интерпола у Србију били су вишеструки.

Наиме, Србија полако губи све облике државе са институцијама система, а све више добија “конфигурацију” криминализоване територије коју контролише картел владајуће олигархије на челу са Александром Вучићем. Интерпол има озбиљних проблема са Србијом и то је за Европску унију и читав европски континент постало прворазредно безбедносно питање. Вучићев режим постао је један од највећих “извозника” прљавог новца, наркотика, оружја и “племенитих метала”. Али, пре свега, “извозник” мафијашких кланова који су за своје “базе” изабрали све елитне туристичке локације од Шпаније, преко француске Азурне обале, па све до Италије, Грчке и делова Источног Медитерана.

Вучићу су руке већ завезане на леђима. Питање је времена и околности кад ће почети хапшење његовог картела. Треба само подсетити на чињеницу да је током свог досадашњег мандата, овај осиони, али плиткоумни аутократа, одмах након преузимања власти у Србији, склопио савез са најмрачнијим режимима арапских феудалних породица са Блиског и Средњег истока и отворио врата великом броју припадника такозване Исламске државе који су са статусом “избеглице” и “миграната”, преко овог дела Балкана ушетали у Европску унију и тамо направили низ незапамћених терористичких напада.

Упрегнуо је Вучић и такозвану наменску индустрију у Србији, да сумануто, 24 сата ради на производњи наоружања и опреме, која се нашло на ратиштима у Сирији и Ираку, о чему сведоче и истраживања страних новинских агенција (али и неких домаћих истраживача).

Шефове Интерпола и Еуропола, свакако интересује како је оружје за такозвану “Слободну сиријску војску” током 2015. и 2016. године и даље, прелазило пут од производне траке фабрике “Застава оружје” из Крагујевца, до одредишта у Сирији и Ираку, те како је транзит вршен из Србије, преко Бугарске, Турске и Саудијске Арабије.

Чињеница је да је Саудијска Арабија од почетка ратних сукоба владе у Сирији са такозваном Исламском државом, преусмерава оружје различитим фракцијама на Блиском Истоку, те да је саудијски принц Мохамед бин Салман, боравио 3. новембра 2015. године у Београду, кад је и уговорено “још пошиљки” за овог наручиоца. Подсетимо и на чињеницу да је фирма која је посредовала у овом послу у власништву бугарског бизнисмена Петра Манџукова, трговца оружјем, медијског тајкуна и бившег агента бугарске Државне безбедности још из времена владавине комуниста.

И Еуропол и Интерпол знају да је током владе Барака Хусеина Обаме у САД, оружје вредно више од милијарду евра, финансирано средствима Саудијске Арабије, пребачено из неколико балканских држава, а понајвише из Србије, на Блиски Исток, уз логистичку подршку америчке Централне обавештајне агенције, што је у својим изјавама, након службовања у дипломатији, потврдио и бивши амерички амбасадор у Сирији, Роберт Форд, који је очајан напустио дужност рекавши да је Америка направила “најглупљу грешку”.

Али, та времена су доласком председника Доналда Трампа на место председника САД, неповратно прошла. Вучића и његову “братију” данас истражују сви најважније обавештајне и полицијске службе, почевши од америчког Федералног истражног бироа (ФБИ), па до Еуропола и Интерпола. Посебно интересовање за браћу Вучић и њихове послове (у којима су заједно са кумовима и пријатељима), показала је пре четири године америчка Национална служба безбедности (НСА), и од тада су под њеном сталном истрагом. Ово је потврдио и бивши члан Заједничке комисије за одбрану и безбедност парламента Босне и Херцеговине, Мехмед Брадарић, који је дошао до података о томе како, “не само политичке вође у БиХ”, него и у Србији, “обрађују” НСА и друге америчке обавепштајне службе, а поводом криминалних послова у којима се налазе.

Пре две године, тачније, 11. маја 2016. године, у време кад је Европски парламент гласао за проширење овлашћења Еуропола, ова полицијска организација је успостављена као Агенција Европске уније за сарадњу у спровођењу закона са циљем подржавања сарадње међу властима које спроводе закон у Унији. Први посао којим се тако “реформисани” Еуропол бавио, био је успостављање надзора над Вучићевим режимом у Србији! Од тада, до данас, прикупљени су подаци који могу Вучића и његов картел да изведу на суђење и сместе на дугогодишњи “одмор од тешких државничких обавеза”.

Сарадња режима Александра Вучића са албанским криминалним картелима на Косову и Метохији, озбиљно је забринула националне полицијске и обавештајне службе у земљама Европске уније. Посебно због чињенице да је и премијер Албаније, Еди Рама, човек са којим Вучић одржава и приватне комуникације. А, Рама није било ко, него највиши државни функционер повезан са криминалом! Примера има пуно. Тако је 25. јуна ове 2018. године, у луци Драч заплењено 3,4 милиона евра, у обичној у приколици камиона, који је дошао из Белгије. Међународни полицијски надзор над албанским полицијским службама, почео је да доноси резултате. Оваквих заплена има све више.

У поменутом случају, само три дана пре пленидбе новца, лидер опозиционе Демократске партије Љуљзим Баша рекао је јавно да има дојаву о кријумчарењу 1,5 милиона евра профита од дроге у Драчу, те да тај новац припада једној од најопаснијих нарко-банди која делује у централном граду Елбасану, али и у другим деловима Албаније, да су сви повезани са нарко клановима на Косову и у Србији и да за то знају и највиши функционери ових држава који од тога имају користи!

Због оваквих ствари, Француска и Холандија су, још раније, у мају месецу ове године, у посебном извештају оцениле да Албанија, Македонија, Србије и још две земље Западног Балкана, нису спремне на преговоре о чланству у ЕУ због недостатка правосудних реформи, раширене корупције и организованог криминала. И у том извештају, прозвани су као саучесници у криминалу водећи политичари у поменутим државама.

Водећи дневни листови и магазини у земљама Европске уније, врло често пишу о криминалном карактеру Вучићеве владавине, па је тако поводом убиства Оливера Ивановића у Косовској Митровици агенција Дојче веле објавила текст под насловом “Смрт у бастиону балканске мафије” а лист Тагесцајтунг објавио је текст под насловом „Лажне вести као политичко оружје”. Мада су објављени различитим поводима и у различито време, оба ова новинска чланка говоре о истој ствари: бастион балканске мафије налази се на територији Србије, тачније, на Косову, а лажне вести као политичко оружје, Вучић употребљава како би унапред оптужио “унутрашње и спољашне непријатеље” за злочине и криминалне послове иза којих стоји његов картел, директно или индиректно.

Прошле, 2017. године, 3. новембра, агенција Дојче веле објавила је и још један значајан извештај о умешаности политичког врха Албаније, под насловом “Недодирљиви бастион криминала”, који је албанска штампа на Косову “допунила” чињеницама о активном учешћу Вучићевих “перјаница” са његове “Српске листе” у транзиту наркотика. Наиме, као што је познато, Албанија је највећи произвођач канабиса у Европи и балканске нарко-банде од тога зарађују стотине милиона евра. Део тих пара одлази на подмићивање судија, тужилаца, политичара, како у Албанији, тако и у Србији, на Косову, али и у земљама ЕУ, као што је Бугарска. У Индексу економских слобода за 2017. годину који састављају фондација Херитејџ и лист „Вол стрит џорнал”, албанско и српско правосуђе описано је као „неефикасно и отворено за политичко мешање и корупцију”.

Западне обавештајне службе, наредиле су “скенирање” више од 1.000 судија и тужилаца, и одстрањивање из система оних који своје скромне плате надопуњују новцем који добијају од трговаца дрогом, односно од организованог криминала. Та контрола требало би да почне ускоро и њу ће надгледати стручњаци из Европске уније и САД, како у Албанији, тако и у Србији.

Амбасадор САД у Тирани, Доналд Лу, обавести је недавно своју владу да у тој земљи делују четири криминална клана, која контролишу 20 криминалних породица, које се баве узгајањем и дистрибуцијом дроге, трговином људи, уценама, крађом аутомобила и прањем новца. И не само то, него да су ти кланови “чврсто повезани” са клановима на Косову и у Србији те да имају везе “директно до извршних власти у Приштини и Београду”, о чему је извештавала опширно и америчка ТВ мрежа НБЦ, приликом процеса против бившег министра унутрашњих послова Самира Тахирија због његових веза са трговцима дрогом.

Овде треба подсетити да је средином марта месеца 2017. године, амерички Стејт дипартмент (Министарство спољних послова) ставио Србију на листу водећих држава у којима се врши прање новца. У том тренутку, тежиште је било стављено на новац добијен од трансфера дроге. Уједињене нације су претходно објавиле како се између 50 и 60 тона хероина годишње прошверцује преко Србије, односно пребаци уз знање, а често и активну помоћ Вучићевих власти. У међувремену је истрага ових оптужби дигнута на далеко виши ниво и њени резултата тек се очекују.

Бројни су докази да се Вучићевим картелом баве и друге обавештајне службе и полиције, из сваке државе Европске уније где су у великом броју српска и албанска дијаспора. Наравно, “пратећи картели” из Црне Горе, Хрватске, Македоније и БиХ, не заостају за њима, али, Србија, као централна држава Западног Балкана, са Вучићевим политичко-криминалним кланом, представља дословно “баука” са којим су западне полицијске и обавештајне службе спремне да се што хитније обрачунају. Тај дан није далеко, а и политичке прилике су се промениле: Вучића више нема ко да брани, нити су нове владе у европским државама спремне да му понуде заштиту због својих скандалозних веза са режимима средњег истока и увозом миграната.

Никола Влаховић, Таблоид

Лудило лажљивог лешинара

П. Поповић

Вучић и смрт, два нераздвојна другара, већ деценијама харају Србијом и комшилуком. Сваку туђу трагедију, Вучић користи за своје лешинарске медијске кампање. Свеједно му је да ли су живот изгубили противници, сарадници или непознати појединци. За неким је плакао, некима се ругао, али увек с истом намером да стекне политичке поене.

Колико је болест узела маха видело се недавно, кад је покушао да умањи значај погибије двојице радника на кули у „Београду на води”. Аца Шимунов (41) и Стефан Дабетић (26) пали су с куле Б, с висине од 70 метара. Још није завршена ни обдукција њихових тела, а Вучић је слегнуо раменима и закључио да то није ништа чудно, дешава се у целом свету.

– У Америци сваких десет секунди погине један перач прозора. Сваких десет секунди! – нагласио је ментално поремећини владар.

Кад би био у праву, то би значило да у Америци сваког минута погине шест, сваког сата 360, дневно 8.640, а годишње 3.153.600 перача прозора. Да је у ту цифру сабрао све жртве саобраћајних удеса, самоубистава и убистава наркомана, полицајаца, фудбалера или певача, испало би да у САД годишње погине десетак милиона људи.

У Вучићевом лудилу ипак има система. Тог петка, док се интернетом ширила вест о погибији радника „Београда на води”, Пинк и остале телевизије вртеле су прилоге у којима је лицитирано с бројем сличних несрећа у свету. Ако у Америци сваког минута погине шест перача прозора, онда није страшно што у Србији понекад страда неки грађевинац. Вучићу се ово спиновоње толико свидело да је употребио информације о броју погинулих перача, које су објављене на америчком сатиричном порталу „Тхе Онион”. Шаљиви текст, на тему видео игрице „Еверy 10 Сецондс а Wиндоw Wасхер Фаллс то хис Деатх”, председник државе је схватио као релевантан извор података. Док је објашњавао како амерички перачи гину сваких десет секунди, ниједан новинар или генерал, који су стајали испред њега, није се ни насмејао, а камоли да је опсовао психопату. Никоме није засметало што се бесмисленим лажима руга несрећним радницима и њиховим породицама.

Вучић је то радио и пре три године. У првом обраћању јавности, после објављивања вести да је на сурчинском аеродрому пао војни хеликоптер и да је живот изгубило седморо људи, Вучић је рекао да се то не дешава само у Србији, „свуда падају авиони и хеликоптери” и да он не дозвољава да се позову на одговорност Братислав Гашић и Златибор Лончар. „Ето, баш не дам”, рекао је и, касније, кривицу пребацио на пилота Омера Мехића и још два члана посаде, за које је тврдио да су били пијани.

Није искључено да до сличног закључка дође и после анализе узрока несреће у „Београду на води”. Од почетка године, на градилиштима у Србији је погинуло 29 радника. Ниједна истрага није завршена, нити је утврђено ко је одговоран. Радници, најчешће, нису имали заштитну опрему, били су ангажовани на црно… Другим речима, сами су криви.

Причом о перачима прозора, Вучић је показао колико је болестан, а коментаром случаја убиства грађевинског инвеститора Зорана Трифуновића признао је извршење више кривичних дела. Почетком септембра, Стојанка Стојановић убила је Трифуновића, ухапшена је и притворена. Чим се сазнао повод за тај злочин, Стојановићева је добила подршку многих учесника у дискусијама на друштвеним мрежама. Нико озбиљан није одобравао убиство, али већина је имала разумевања за то што је узела правду у своје руке. Трифуновић јој је, наводно, претио и прогонио, не би ли је принудио да му уступи земљиште на коме је хтео да дигне стамбену зграду. Инвеститор јој је говорио да има заштиту криминалаца, али и људи из власти. Био је много моћан, док га није упуцала жена од 70 година.

– Сад сви вичу „живела баба”! Хоћете ли да видите досије, шта је та баба радила и кога је све покушала да убије? – наљутио се Вучић.

Није открио откуд њему досије Стојанке Стојановић, ни ко му га је неовлашћено дао. По стоти пут је извршио притисак на полицију и тужилаштво, прекршио претпоставку невиности и најавио пресуду, и пре него што је окончана истрага. Није поменуо досије Зорана Трифуновића, који је, како су медији известили, био „добро познат полицијским, истражним и судским органима”. Против њега се водило неколико поступака у Београду, а суд у Јагодини му је изрекао девет пресуда за разна кривична дела. Све казне су биле условне или новчане. У Трифуновићевом досијеу забележено је и да је 2009. године ухапшен, заједно с колегом Љубомиром Тадићем, под оптужбом да је наручио пребијање Коче Костовског. На суђењу, Трифуновић је признао да је организовао групу момака да застраше породицу Костовски, пошто је, како је тврдио, имао „дозволу да поруши њихове објекте”. Младићи су се занели, па су претукли Кочу и Менку Костовски и демолирали њихову кућу у београдском насељу Звездара.

– Живимо у земљи патологије, где се говори „живео убица” – рекао је Вучић.

Био је у праву. Србија је земља патологије, што потврђује чињеница да председник некажњено поседује досијее грађана, води истраге и изриче пресуде. А, и то ради селективно. Кад је Александар Митровић убио Андреу Бојанић, Вучић је, лично и преко своје саветнице за медије Сузане Васиљевић, наредио медијима да „буду благи” према сину Жељка Митровића. Никад није помињао ни досијее оба Митровића, нити криминалаца који чувају његовог сина Данила.

Кад му је требало, за покојницима је плакао. Сузама је на онај свет испратио Даницу Шешељ, мајку кума Војислава, као и Душана Ђиласа, оца актуелног тзв. опозиционара Драгана Ђиласа. Јецао је и на сахрани Слободана Милошевића, а много искреније је наздрављао шампањцем кад су убијени Славко Ћурувија и Зоран Ђинђић. У априлу 2016, непосредно пред ванредне парламентарне изборе, похвалио је полицију и тужилаштво јер су успешно завршили истрагу убиства певачице Јелене Марјановић. Убица је откривен, рекао је, али његово име ће објавити за два-три дана, кад прођу избори. Прошле су две године пре него што је подигнута оптужница, наводни убица је пуштен на слободу услед ”недостатка доказа” Већ пола године манипулише информацијама о убиству Оливера Ивановића.

За Вучића, свака туђа смрт је корисна. Што се њега тиче, могу сви Срби да изгину, он ће рећи да то није страшно, и у Америци перачи прозора падају као муве. Пашће и он. Тек кад он буде на оптуженичкој клупи, Србија ће престати да буде „земља патологије”.