Од Болеча до Беча: Никола Петровић, кафеџијин син, Вучићев кум који хара Србијом

Само у Србији неко може да у један посао уложи 500, и заради 100.000.000 евра. Наравно, то не може било ко. Такав успех дозвољен је само куму Александра Вучића. И то не било којем, него оном најважнијем, најпохлепнијем и најагресивнијем – Николи Петровићу. Никола је син Раце кафеџије из Болеча, села поред Београда, али се представља као човек са педигреом, као француски ђак. Купио је диплому Више пословне школе у Београду, носи златне сатове, преселио се на Дедиње, рекетира сваког бизнисмена, немилице пљачка буџет Србије, контролише српске судове, тужилаштва, прети медијима и независним новинарима, малтретира министра у Влади свога кума Александра Вучића, кога, такође, презире… Да ли ће све ово ускоро однети са собом у гроб – пита се новинарка Таблоида Милица Грабеж, која је истраживала Николино порекло, образовање и криминал

Док бивши конобар Владимир Беба Поповић замрачује Србију, и заврће уши и Великом Вођи Александру Вучићу, и другим Вођама на Балкану, из друге, познате кафане, Код Раце, из Болеча, у сумануту пљачку Србије кренуо је Рацин унук Никола.

Никола Петровић је кум Александру Вучићу. Окумили су се, када су се упознали, јер су обојица имали простране станове на Новом Београду, у згради званој Црвенкапа (Михаила Пупина 10 а). Обојица су добили станове за мало пара. Вучић стан од 170 квадрата од Владе Србије, у који се уселио у току бомбардовања Србије од стране НАТО алијансе, а Никола Петровић је добио стан уз помоћ оца, јер зграду је градило предузеће Енергопројект, у којем је некада његов отац Радисав – Раца, био један од руководилаца. И Вучић и Петровић не живе данас у овим становима. Никола се преселио на Дедиње.

Исто као и Беба Поповић, Никола Петровић је увек налицкан, актуелно намирисан и нашмркан. Изиграва великог господина, позивајући се на своје француско порекло. Онима, који га познају, Петровић се представља као пословни човек из Француске. А празилук му из панталона вири. И то онај из Болеча.

Отац Николе Петровића је као дунђер радио по градилиштима Енергопројекта у Африци. Ту је покупио и своју будућу супругу, која је француска држављанка. По повратку у Србију, она се запослила у Амбасади Француске у Београду, као службеница.

Тако је пут Радосава Петровића одвео и у Гвинеју, на градилиште у Конакри, приморском граду. Био је комерцијални директор градилишта, а у то време је Енергопројект био светски позната фирма, која је по свету градила мосове, пруге, путеве, бране…

Генерални директор Живко Мучалов није био задовољан приливом новца са овог градилишта, и послао је новог управника. Он је брзо установио да се господин Петровић бави шверцом еркондишна и фрижидера, избегавајући плаћање царине, уз помоћ новца за корупцију, коју је узимао са рачуна Енергопројекта. Нови управник је о томе обавестио генералног директора Живка Мучалова, који је био и лични пријатељ Јосипа Броза Тита, и он је одмах вратио Петровића из Гвинеје, а потом га и отпустио с посла.

Са великом количином новца, Радослав Петровић се враћа у очеву кућу, у Болечу, и са њим, кога су такође звали Раца, наставља бизнис. Кафана “Код Раце” у Болечу, постаје веома посећена и на гласу је због јагњетине и других специјалитета. Кафана се проширивала, дограђена је пекара, са увек свежим погачама. Значајни другови, а потом господа, имали су резервације за овај ресторан.

Полуписмени силеџија са пословним амбицијама

Ресторан је наставио са радом и након смрти Николиног деде. Његов отац је био такође врстан угоститељ. Након смрти Николиног оца, кафану је наследио Николин брат Златко, али је потом и затворио. Кафана “Код Раце”, поново је отворена пре неколико месеци, и опет је на добром гласу, овог пута, захваљујући Николи, са брендираним специјалитетима.

Рациног унука Николу, сељаци из Болеча описују као обичног лелемуда. Школа му није ишла од руке, и успео је да купи диплому Више пословне школе.

Када је дошао на власт, Вучић је кума Николу поставио за директора Електромреже Србије. За њега није расписиван јавни конкурс, јер Никола не испуњава услове. Виша пословна школа није ни предвиђена за кандидате за овако одговорну дужност. Иако су сви директори у Електропривреди изабрани на јавном конкурсу, једино је Никола Петровић на тој позицији, по искључивом налогу Александра Вучића. Дакле, противправно. А, како и на који начин је Никола Петровић са тог места кренуо у пљачку, Магазин Таблоид је описивао у наставцима…

Чим је постављен за директора, Петровић је ступио у контакт са енергетском мафијом, са Војином Лазаревићем, Вуком Хамовићем и другим мешетарима који продају струју Србији, за скупе паре, износећи десетине милиона евра из земље. Њима је господин Петровић намерачио да прода Електромрежу Србије, и себи стави стотину милиона евра у џеп.

У великом послу је Никола Петровић и са Вучићевим братом Андрејом. Скоро да нема посла у коме нису њих двојица. Андреј Вучић је запослен у Ковници новца у Топчидеру. То је Петровићу и Вучићу омогућило да имају довољно пасоша страних држава које их штампају у ковници на Топчидеру, да могу своје сараднике да пошаљу било где у свету.

Где год још има новца, ван буџета, ту је Никола Петровић. Он и Андреј су у послу у Колубари, у ремонту термоелектрана, а планирају да граде на десетине хидроелектрана, јер је Никола власник и предузећа за градњу хидроелектрана.

Господин Петровић под својом шапом држи српско правосуђе, здравство, део полиције и већину министара. Још му отпор пружају потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, и делимично Александар Антић.

Према Николи Петровићу псећу послушност исказује и министар одбране Братислав Гашић. Он је запослио Николину супругу Мају у Министарство одбране Србије. Маја је по струци психолог. Никола је, када се нашмрче, пребија крвнички, и то бејзбол палицом.

Вучићеви сарадници и окружење кубури са образовањем.

Тако му је и десна рука, која води његове медијске послове, и цензурише медије, Сузана Васиљевић, средњошколка! Завршила је разне обавештајне курсеве, а на вези је са агентима БНД-а, што су утврдиле српске службе безбедности. Све су одбиле да Вучићу доставе безбедносне провере за ову српску Мата Хари, која је бисексуалка, и била је у обавештајно-сексуалним односима са француским обавештајцем Жоржом Уријом. на визит карти је имао уписан контакт телефон Бироа за медије МУП-а Србије, у којем је Сузана била портпаролка!

Господин Петровић још се гађа падежима, али и милионима евра. Он је човек за контакте.

Александар Вучић и Станко Суботић Цане успоставили су сарадњу још 2007 године. Везу су направили преко својих најближих сарадника задужених за прљаве послове – Николе Петровића и Владимира Бебе Поповића.

Кад је густо, зове Бебу да изврши “асанацију терена”

Вучић је годинама тврдио да је Суботић “краљ дуванске мафије”, “шверцер дроге” и “шеф мафије која убија по Београду, меље људе и у кесама их баца у Дунав”, као и да је налогодавац атентата на полицијског генерала Радована Стојичића Баџу. Суботић му је одговарао судским тужбама.

Међутим, кад је власт Тадића и Дачића преко Интерпола покренула потрагу за Суботићем, одбегли оптуженик за шверц дувана заштиту је потражио код тадашњег радикала Вучића.

Контакт је успоставио Вучићев кум Никола Петровић. Суботићева фирма “Футура плус” била је генерални дистрибутер Вучићевих приватних новина “Правда”, чији је званични сувласник био управо Петровић. Скривен у Женеви, Суботић је преко свог консиљереа Бебе Поповића покушао да употреби “Правду” за кампању против Бориса Тадића, Војислава Коштунице и бивших пословних партнера Милана Бека и Мирослава Мишковића. Процедура је била једноставна: Поповић би Петровићу интернетом, са интернет адресом на име “Дарија Танкосић”, слао готове текстове у којима је нападао непријатеље и објашњавао да је невин. Пошто главни уредник “Правде” није хтео да објављује те депеше, Беба Поповић је искористио други повод да га тужи. На суђењу, Цанетов консиљере је признао да сарађује са Петровићем и Вучићем и да су му они обећали помоћ.

Из кухиње Бебе Поповића и Николе Петровића 2009. покренута је и кампања против Ратка Кнежевића, црногорског бизнисмена који живи и ради у Лондону и који је први открио да се Вучић тајно виђа са Милом Ђукановићем.

Сарадња са Вучићем, привремено се исплатила Суботићу. Интерполова “црвена потерница” је повучена, чим је СНС дошла на власт, Суботићу је омогућено да се брани са слободе, а нешто касније донета је пресуда којом се оптужница против њега за шверц дувана, којим је државу оштетио за око 10 милиона евра, одбачена због застаревања. Тренутно, та пресуда је на преиспитивању, али је извесно да неће бити потврђена.

Како сазнаје Таблоид у добро обавештеним круговима, Александар Вучић је пустио низ воду Станка Суботића, који је за њега одвојио огромне количине новца. Ипак, Милан Беко, који дугује Суботићу 20 милиона евра, које му је позајмио за куповину “Вечерњих новости” и још неких медија, успео је да преко Владимира Бебе Поповића поново стави Суботића на црну листа српских властодржаца.

Све је то одрадио Никола Петровић, преко Душка Миленковића, председника Апелационог суда у Београду. Виши суд у Београду је, у поновљеном суђењу, ослободио Станка Суботића одговорности за шверц дувана, односно злоупотребу службеног положаја. Специјални тужилац за бпрбу против организованог криминала, Миљко Радисављевић, жали се на пресуду, и након одржане седнице, на којој је разматрана тужиочева жалба, првостепена пресуда је укинута, и одлучено је да се одржи главни претрес, после којег ће суд донети пресуду. Важно је рећи и то да у раду већа учествује и председник суда Душко Миленковић, као и судија Милена Рашић, која је првостепеном пресудом осудила Суботића на шест година затвора, али је та пресуда укинута.

Очигледно је да је Цанету јасно шта га очекује. Поново ће га осудити, али на пет година затвора, спречавајући га на тај начин да дође поново у Србију, и да они буду спокојни. Ипак, треба имати у виду да је Суботић у вези са озбиљним пословним круговима у Швајцарској и Немачкој, и да обрачун са њим неће бити тако лак, као што очекује Вучић и његов кум Никола и налогодавци Беба Поповић и Милан Беко.

Човек из сенке

Никола Петровић је настојао да буде човек из сенке. Ко га је у медијима прозвао, имао је великих невоља. Тако је он у Информеру, службеном гласилу Александра Вучића и Владимира Бебе Поповића, када је поменут у Магазину Таблоид, изјавио да одбија да плаћа рекет Миловану Бркићу, главном и одговорном уреднику магазина, и да он тражи да се испита наводна улога Мирослава Мишковића у финансирању Таблоида.

Након обрачуна са онима који не мисле добро о њему, или помињу његове мутне послове, Петровић, кад год буде поменут, моли Бебу Поповића да изврши “асанацију терена”.

Данас господин Петровић живи на Дедињу, а у овај богаташки кварт уселио је и министра здравља Златибор Лончара, као и председнике судова који му једу из руке.

Главни глумац у отимању “Авала филма”: кафеџија постаје и земљопоседник

Само у Србији неко може да у један посао уложи 500, и заради 100.000.000 евра. Наравно, то не може било ко. Такав успех дозвољен је само куму Александра Вучића. И то не било којем, него оном најважнијем, најпохлепнијем и најагресивнијем – Николи Петровићу.

У Вучићевој режији недавно је окончана пљачкашка приватизација “Авала филма”. У одлично организованој акцији злоупотребљене су најзначајније државне институције, прекршено је неколико закона и нанета огромна штета буџету, култури и историји Србије. Препад је успео. Уз колекцију од 220 играних и око 400 документарних филмова, међу којима су и носиоци најпрестижнијих награда на канском, берлинском и венецијанском фестивалу, нови власник је добио више од 20.000 квадрата пословног простора и 37 хектара грађевинског земљишта.

Услови за отимачину стекли су се 2011. године, кад је “Авала филм” гурнут у стечај и то на захтев свог власника, друштвеног предузећа “Југоекспорт”, које се у стечају налази још од 2001. За обе фирме одређен је исти стечајни управник – Агенција за приватизацију. Наводно, то је урађено како би се намирили повериоци, међу којима су скоро све државне институције и предузећа: Пореска управа, “Градска чистоћа”, “Београдски водовод и канализација”, ЕПС, “Дунав осигурање” и четири банке, које се такође налазе у стечају.

Стечајни управник, Агенција за приватизацију, проценила је да имовина “Авала филма” вреди 1.060.699.974,56 динара, петоструко више од потраживања, које износи 440.547.302,24 динара. При томе, право коришћења 37 хектара земљишта, којим располаже “Авала филм”, процењено је да вреди 0 (нула) динара. Ипак, Агенција је одлучила да предузеће прода на лицитацији.

– “Авала филм” има више имовине од обавеза, тако да је стечај у најмању руку чудно решење на које се одлучио власник/поверилац/управник, укратко држава. На жалост, биће да је ово све лепо системски испланирано. И заиста јесте. За потребе ове операције, потребни су вам урушене институције система и погодни прописи: одговарајући Закон о приватизацији, Закон о стечају, Закон о планирању и изградњи, за пљачку погодни и променљиви урбанистички планови.

Главни циљ пљачкаше приватизације која је спроведена у Србији је грађевинско земљиште. Највредније грађевинско земљиште у Србији је у власништву Републике Србије, а друштвена предузећа која се налазе на том земљишту имају само право коришћења тог земљишта. Право коришћења је једно недефинисано право, очигледно намерно недефинисано, које није у промету, не можете га продати, не можете на основу њега ни градити, не можете са њим ништа. Осим што га можете приватизовати уз продају правног лица. Па када нови власник дође до земљишта, он га може конвертовати у власништво. Тако је то одредила њихова држава оним погодним прописима – тврди Саша Радуловић, бивши министар привреде.

Радуловићеве сумње дели и Срђан Драгојевић, један од најзначајнијих српских режисера и народни посланик, који је и у Скупштини безуспешно покушавао да оспори продају “Авала филма”.

– Тржишна цена грађевинског земљишта на коме се налази “Авала филм” тренутно је 100.000.000 евра. Признаћемо, доста очигледна намера! Вишеструко исплативија од професије прављења филмова. Подсећања ради, 2007. четрнаест биоскопа “Београд филма” чија је вредност, у квадратима пословног простора процењена на 57.000.000 евра, продато је за девет милиона евра! Нови власник је тада најављивао “нову еру” – дигитализацију и модернизацију биоскопа, а данас не ради ниједан биоскоп, у тој “новој ери” биоскопи су постали супермаркети, ноћни клубови и – рушевине! “Београд филм” је купљен због пословног простора, а “Авала филм” због – грађевинског земљишта! – истиче Драгојевић.

И, у праву је. Александар Вучић, ванкњижни власник Србије, прави организатор пљачке, у свом стилу – заменом теза, бруталним лажима и примитивном патетиком – покушао је да скине одговорност.

– Они који сада критикују приватизацију “Авала филма” уништили су све у Србији, али да при том нису говорили да је “Авала филм” био у стечају и да је имао дуг од 20 милиона евра.Какве то везе има са владом? Суд је донео одлуку, а не влада. Хоћете да укинемо судове?Ајде да направимо нешто што је здраво, немојте да одржавамо више мртваце, нема потребе за тим. Од продаје “Авала филма” добит ће имати и град, и “Дунав осигурање”, намириће се повериоци, као и стари радници – ругао се Вучић интелигенцији свих грађана.

Корист ће, по свему судећи, имати нови власник, новоосновано предузеће “Филмски пут” (“Филмwаy”), које је на аукцији 22. априла 2015. платило почетну цену од 980 милиона динара. Надметања није ни било. Иако су још два конзорцијума (“Мид Еуропа Партнерс” и ЕБРД – власник кабловског оператера СББ) откупили документацију за лицитацију, “Филмски пут” је био једини учесник непосредне продаје, што је и уобичајено у овако спорној организацији приватизације.

О компанији “Филмски пут” не зна се много, а оно што се зна показује колико је цео посао сумњив. Та фирма је регистрована у марту са оснивачким капиталом од само 60.000 динара. Месец дана по оснивању, за 8.000.000 евра купила је “Авала филм”. Власник фирме “Филмwаy” је француски држављанин Мишел Бабић, који је 2. априла фирму ставио под хипотеку, тако да на њу заложна права има извесни Саша Ћоровић, који је до 2008. био власник такси предузећа у Панчеву.

Одмах по куповини “Авала филма”, нови власник је направио конзорцијумом са “Дунав филмом”, који је такође приватизован из стечаја.

– Не разумем зашто се непрестано поставља питање о томе чији је капитал у “Филмском путу”- чуди се Марина Ивановић, директорка “Дунав филма”. – Јавност у Србији је, као и много пута раније, потпуно погрешно обавештена, и сви су на крају постали жртве огромног незнања и такозваног спиновања потпуно бесмисленим информацијама.

Компанија “Авала филм” је банкротирала, а основно питање је зашто апсолутно нико ништа није предузео да не дође до банкротства, ако је толика била брига за тај “гигант”. Нико ниједног тренутка није споменуо, а ни позвао на одговорност оне који су довели до тога да оде у стечај. За било кога у земљи или свету није било никакве препреке да учествује на њеној лицитацији, и да на најлегалнији могући начин, а то је свакако аукција, покуша да купи “Авала филм” као правно лице, односно, као компанију у целости, и да настави тамо где је банкротство зауставило нормално пословање.

Како изгледа ова врста “нормалног пословања” видело се на примеру Дарка Шарића, који је такође легално приватизовао бројна државна и друштвена предузећа. Уместо њега, сада се тиме бави Александар Вучић, који злоупотребом државних институција сакрива идентитет правог купца “Авала филма”.

Има разлога за то. Прави купац је, наводно, Вучићев кум Никола Петровић.

– Петровић је направио целу шему за куповину “Авала филма”. Њега не занимају филмови, него земљиште. Видећете, ускоро ће “Филмски пут” искористити законске могућности и постати власник тих 37 хектара у Кошутњаку. У цео посао инвестирао је 500 евра, а зарадиће минимум 100.000.000 – каже за “Таблоид” одлично информисани извор из врха једне од странака у власти.

Доласком Српске напредне странке на власт, кад је именован за директора Електромреже Србије, Петровић је власништво у својим фирмама пренео на техничара Драгана Клисуру, бившег механичара у “Енергопројекту”, компанији у којој је некада био директор Николин отац Радослав Раца Петровић. Верује се да је Вучићев омиљени кум, по истом принципу, сада за наводног власника “Филмwаyа” поставио панчевачког таксисту.

– Ту је толико тешко објашњивих потеза, да они с правом изазивају сумњу да је реч о случају озбиљне корупције – каже Срђан Драгојевић за “Новости”. – Због тога, постављам питање Агенцији за спречавање прања новца да утврди како је могуће да “Филмски пут”, компанија која је основана пре тридесет дана, са оснивачким капиталом од 60.000 динара, поседује средства у износу од 8.000.000 евра, за колико је купила “Авала филм”. О купцу се, три недеље након продаје, зна једино да је некада имао такси удружење са седиштем у Панчеву!

Оно што се не зна јесте – одакле том новопеченом филмском предузећу осам милиона евра? Које су то банкарске гаранције које је могло да добије новоосновано предузеће? Да ли новац којим је плаћен “Авала филм” потиче из легалних токова? Не би било лоше да ови подаци, сасвим нормално, буду доступни јавности, као и име и биографија купца или – купаца. Јер, “Авала филм” је отишао у руке компанији очигледно основаној само да би била покриће за потпуно нетранспарентну продају, да би се сакрили прави купци и њихове намере.

– “Авала филм” је књишки пример пљачкашке приватизације која је спроведена у Србији уз директно саучесништво државе – тврди Саша Радуловић, који је позвао Тужилаштво да испита све околности продаје и одговори на питање ко је извукао корист из посла од кога Србија има штету.

Одговор ће, можда, добити кад Александар Вучић и Никола Петровић падну с власти и доживе судбину Дарка Шарића.

А 1. Док Вучић спасава ФАП, његов кум га потапа

Да је Никола Петровић, мали кафеџијин син из Болеча, отишао предалеко и да му ни његов кум и премијер не може ништа, показује и случај покушаја приватизације прибојског ФАП-а. Ту се, наиме, Петровић појављује као сметња Вучићевим плановима. О томе је детаљније писао и локални портал “Прибој 033”.

Све је постало јасно кад су 30. маја прошле године, министар привреде и власник финске компаније „СИСУ Ауто”, у Прибоју потписали Меморандум о разумевању који подразумева покретање производње у Фабрици аутомобила Прибој (ФАП).

Премијер Вучић, који се том приликом обратио радницима ФАП-а и обећао “боље дане” деловао је веома уверљиво док је говорио како ће Финци запослити 600 радника у три етапе. Педесет дана касније, 23 јуна, Скупштина општине Прибој усвојила је предлог за израду Плана високе бране на реци Лим која вероватно потапа један од највећих погона ФАП-а, “Монтажу”.

Доказе да је и раније планирана, “мала” хидроелектрана “Рековићи”, по извештају Стручне комисије, плавила инсталације овог погона пред Скупштину општине Прибој изнели су одборници запослени у ФАП-у. Они нису гласали за овај предлог, те су на неки начин прекршили страначку дисциплину јер Нова Србија, чији су представници учествује у власти у Прибоју.

Председник општине Лазар Рвовић, на изнете тврдње у вези тога да ће измена Плана за изградњу бране и његова реализација потопити ФАП, одговорио је да он није стручњак за ту област, а да ће се у вези изградње овог објекта, директно договарати надлежно Министарство и инвеститор. Тиме је председник Рвовић пребацио одговорност на државу и инвеститора .

Ту тек почињу проблеми са разумевањем дешавања везаних за ФАП , јер је Никола Петровић један од доскорашњих сувласника фирме инвеститора “Мини Хидро Инвестментс”, на чији су захтев издате дозволе за градњу хидроелектране “Рековићи”. Узгред, Никола Петровић, као директор ЈП “Електромреже Србије” у исто време је и представник државе. У новембру 2012. године, Никола Петровић је свој власнички удео пребацио на фирму “Пегагассун Лимитед”, регистровану на Девичанским Острвима.

У тренутку када је изабран за директора ЈП “Електромреже Србије”, Петровић је и формално био сувласник фирме инвеститора у Хидроелектране у Прибоју на Лиму!

Истраживања фирме “Мини Хидро Инвестменс” уз бушење корита Лима, у кругу ФАП-овог погона, која су такође вршена у новембру 2012, од стране Министарства природних ресурса, рударства и просторног планирања су проглашена су нелегалним јер су, како пише у обавештењу које је то министарство издало, изведена без дозволе. Због тих нелегалних геолошких радова и бушења корита реке на дубини од преко 13 метара нико није одговарао.

Милица Грабеж, Таблоид