Од “Европа здај” словеначких комуниста до ранга европског смећа

Након пљачке словеначких грађана у износу од 10 милијарди евра путем продаје „финансијских деривата“ у рангу смећа, евро–атлантски партнери рангирали су и саму Словенију на корак до смећа и огољено јој испоручили империјалне захтеве. У настојању да грађане поштеди статуса репро–материјала западне неолибералне економије, нова словеначка власт развија динамичније и разноврсније односе са Русијом.

Идеја уједињења Европе препуштена је капиталу

Процес придруживања Словеније ЕУ формално је почео у лето 1993. године закључивањем Споразума о сарадњи. Након 11 година — Словенија је 1. маја 2004. постала чланица ЕУ. Пре тога је одржан референдум на коме се за чланство у ЕУ изјаснило више од 86% грађана, и тиме показали сагласност око важног националног питања.

Привлачност Европе за Словенце тумачи се чињеницом да се Европа до 1990. године уједињавала политички и социјално, где су народи сарађивали ради уједначавања развоја, и на тај начин постајала све снажнија пред источним блоком. Када је тај блок нестао, уједињење Европе преузео је капитал. Престао је мотив друштвеног уједињавања народа унутар ЕУ,а дојучерашњи партнери су постали конкуренти. Нестаје солидарност и отвара се пут бројним неравнотежама и кризама.

Као најкрупнију последицу ове промене, словеначки социолог Растко Мочник види у промени концепције ЕУ. Уместо заједничке привреде на приближно истом развојном нивоу на делу је концепција унутрашње колоније. Развијене привреде као што су Немачка, Француска или скандинавске земље, створиле су унутрашње колоније у медитеранским јужним земљама до којих имају привилегован приступ. На основу статистичких података Мочник сматра да је Словенија колонија свога привилегованог спољнотрговинског партнера — Немачке.

Словенија је западној политичкој елити много значила у пропагандном смислу,као прва бивша социјалистичка земља Европе која је на путу евро–атлантских интеграција. Зато је елити требала слика „звезде у успону“, те јој се није журило да овлада словеначким капиталом. Истовремено, Немачкој је вероватно било важније да изађе на Јадран.

Са друге стране, почетак процеса транзиције су осмишљено водили „стари кадрови“ настојећи да очувају елементе социјално одговорне државе. У резултату, Словенија је почетком деведесетих задржала контролу над капиталом у кључним предузећима и домаћим банкама. Развијала се успешно располажући својим капиталом на основу релативно јасног јавног консензуса и користећи почетне привилегије евро–атлантских интеграција. Пре свега, повећавајући извоз у ЕУ, све до момента када се одрекла своје валуте и од 1. јануара 2007. године постала чланица еврозоне. Тада се прекида веза између словеначке извозне привреде и Народне банке Словеније која је дотле водила монетарну политику у корист извозника. Извоз у земље ЕУ почиње да стагнира а на значају добијају тржишта бивших југословенских република, пре свега српско.

Дежела поткопана по исландском моделу

Губећи стрпљење са „старим кадровима“ — као што је то проф. др Јоже Мецингер, први министар економије у „раздруженој“ Словенији — јер су се залагали за умерену приватизацију и очување социјалне државе, евро–атлантски партнери помажу да пред улазак у ЕУ на власт дође проверени „патриота“ , ратни министар одбране новостворене државе, Јанез Јанша са својом Демократском странком Словеније.Са њим долазе и „нови кадрови“ глобализовани идеологијом америчког типа капитализма.

Довођењем „патриоте“ олакшана је превара народа. Превара је осмишљена тако што је подешено да камате на банкарске кредите буду ниске и стабилне, а истовремено се на тржишту појављују белосветске хартије од вредности које су „гарантовале“ добит и до 30%. Уз то, Јанез је успоставио радикалне неолибералне мере као што је убрзана приватизација. У таквим условима грађани су се почели задуживати код банака да би купили хартије од вредности а директори и менаџери да би купили „своја“ предузећа.

„Сви су узимали кредите, да би брзо дошли до богатства, а онда је то виртуелно богатство у (глобалној) кризи пропало, а кредити су остали. На тај начин је Словенија ушла у кризу. То се види по задужењу земље. Не мислим на јавни дуг, него на задужење земље које је крајем 2005. било равно нули, а крајем 2008. око десет милијарди евра. Тврдим да смо тако десет милијарди евра бацили у ђубре. Из смећа су то пробрале стране банке којима сада дугујемо тај износ.“ — овако је у најкраћем узрок садашње кризе у Словенији објаснио Јоже Мецингер („Европа као бивша Југославија“, интервју, Време, 10. 11. 2011).

Тражња за кредитима била је еуфорична и обимна, толико да су се због тога домаће банке почеле задуживати код страних банака. Почетком 2007. лихвари закључују да дужничку омчу треба полако притезати. Камате на одобрене кредите почињу непрекидно расти све до краја 2009. године. У тешко решивом проблему су се нашли сви који су се задуживали, укључујући и словеначке банке. Нова љубљанска банка је доживела крах 2008. године — како истичеДушан Ковачев— „у светском финансијском покеру с финансијским дериватима. То је преломна тачка развоја евро–атлантске Словеније.“ ( „Поуке евро–атлантског благостања Словеније“, Фонд „Слободан Јовановић“, 10. 6. 2013).

Превара и глад у бившем рају

Читаоце у Србији подсећамо на најављену реформу финансијског тржишта са увођењем финансијских деривата у игру. Словенци су брзо, али ипак прекасно схватили да су преварени. За разлику од грађана Србије, нису се устручавали да масовно изађу на улице и узвикују: Сви сте ви лопови! Ми смо гладни!

Кључна поука словеначког путешествија је запажање Ковачева да су најважнији проблеми који се сада дешавају Словенији зачети у периоду између почетка преговора па до пуноправног чланства ове државе у ЕУ.Зато има смисла захтев опозиције у лику Војислава Коштунице да се народ на референдуму пита да ли уопште жели да отпочну ти преговори.

Хрватски аналитичар Јурица Павичић долази до истог закључка у случају придружења Хрватске Европској Унији.

„Хрватска је открила како је ЕУ у доброј мери батина — без мркве. Мит о бескрајно берићетним ЕУ фондовима и непрегледном тржишту које треба покорити у првих су се шест мјесеци показали управо као — мит. Тијеком преговора, Хрватска је морала донијети низ јако осетљивих и за властиту економију штетних одлука, од одрицања од риболовне зоне, преко уништавања шкверских докова и приватизације које ће једну од само двије хрватске софистициране индустрије вјеројатно претворити у грозд мало већих радионица с трознаменкастим бројем упослених. Све то је направљено да би закорачили у Дизниленд.“ („1. siječnja 2014. svi naši snovi su propali. Što sad?: Hrvatska kolektivna depresija“; Јутарњи лист, 25. 12. 2013).

После Јаншиног увођења либералног концепта кроз неконтролисан проток капитала, форсирање презадужености, доношења бројних закона у корист капиталиста, широм су отворена врата за економско поробљавање Словеније. Мало их је притворила умеренија социјал–демократска влада премијера Борута Пахора (2008–2012). Империјални је диктат да Словенија као држава прода све своје уделе у предузећима и банкама и тако се одрекне могућности и најмањег утицаја на њихову даљу судбину. То је разлог што после Пахора поново долази Јанез Јанша и наставља са даљим увођењем неолибералистичких мера. Додатно ствара услове за распродају словеначких јавних предузећа. Она су најслађи залогај финансијских лешинара, јер су углавном монополистичка и њихова куповина не носи никакав ризик, а гарантује велики профит. Истовремено, умањује приходе и моћ државе–жртве.

Масовни протести народа спречили су овог нескривеног агента страног капитала да доврши мандат. У фебруару 2013. за председника владе бива изабрана Аленка Братушек. Она би наставила реформе у правцу стварања државе благостања, али су сада прилике много теже. Сви макроекономски показатељи привреде су незадовољавајући. Задуженост огромна (преко 61 милијарди долара на крају 2011), пораст броја незапослених (185.000), смањење наталитета, посрнуле банке и привреда, заустављен доток и натпросечни одлив капитала европских банака које раде на тлу Словеније…

Словенија се на америчком тржишту новембра 2013. задужила 3,5 милијарди долара емитујући десетогодишње обвезнице како би спречила „европску помоћ“ и наставила самостално да решава своје проблеме. Али „шта и како после статуса ‘отпада’“, као што се у наслову свога чланка пита и Марина Рагуш (Фонд стратешке културе, 31. 6. 2013).

Источна нада?

Словенија је свесна важности руског тржишта и значаја руских инвеститора, како за садашњу привредну ситуацију у којој се налази, тако и у будућности. У Москви је словеначка премијерка Аленка Братушек 10. децембра 2013. позвала руске пословне људе да улажу у Словенију — у оквиру неопходног процеса приватизације државне имовине.

Том приликом је нагласила како је важно да дођу стратешки партнери са дугорочним интересом, такви који ће даље развијати купљена предузећа.

Овај услов, који на први поглед изгледа толико логичан да га је и непотребно помињати, садржи у себи велику разлику између инвеститора, макар сви они били странци. Истовремено показује да се од руских инвеститора очекује да се не понашају као инвеститори који долазе из земаља „казино капитализма“. У пракси то значи следеће: 1) Да се понашају као власници предузећа којима је важна његова судбина, а не као власници капитала чији су циљеви краткорочнији и односе се на повећање вредности деоница и убирање дивиденде. 2) Да раднике не претварају у радну снагу и не преносе производњу 3) Да не учествују у стварању „финансијских производа“ који чине виртуелно богатство и обично служе преварама.

На позив гошће–премијерке, премијер Русије Дмитриј Медведев је одговорио да руски инвеститори могу да узму учешће у приватизацији у Словенији и да Русија има могућности да повећа инвестиције у Словенију.

Надајмо се успешној сарадњи два словенска народа.

Часлав Кузмановић

Фонд Стратешке Културе