УЗРОК Првог светског рата била је борба европских сила за политичку и економску доминацију над Европом и колонијама широм света. Ово пише у уџбенику историје за осми разред из кога уче српски ђаци. Другачије виђење узрока и одговорних, упозоравају поједини наши стручњаци, све је присутније у страној историографији у којој се кривица за избијање Великог рата нагиње и ка Србима, а Гаврило Принцип ставља у исту раван са Бин Ладеном.
– Србија неће дозволити ревизију историје којом би се за почетак Првог светског рата оптужио српски народ – изјавио је недавно премијер Ивица Дачић. – Није Први светски рат избио због сарајевског атентата у коме су учествовали и Срби и Муслимани, него због хегемонистичке политике тадашње Аустроугарске.
Нова, „политички коректна“ писања историје с почетка 20. века нису почела јуче, али су са припремама обележавања стогодишњице Првог светског рата, постала уочљивија. Ко се поиграва чињеницама?
– Различити људи са различитим намерама – каже за „Новости“ Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. – Немачка је на конференцији у Версају експлицитно означена за изазивача Првог светског рата, а та чињеница се релативизује и прича пребацује на Србију и атентаторе у Сарајеву. Свако сазнање које има историјски извор није проблем, ма како непријатно било, али када се данашњи вредносни ситем пребацује на 1914. па се говори о терористима и тероризму, онда ствари добијају другачију конотацију.
БУКА И ОПРЕЗ ВЛАДА Србије основала је Одбор за обележавање 100 година од Првог светског рата, на чијем челу је председник Томислав Николић. У Одбору су министри, као и директори релевантних институција, од САНУ до библиотека. – Програм се још конципира у сарадњи са министарствима одбране, културе, рада, социјалних и борачких питања. Потом ће предлог програма ићи на усвајање и буџетирање – каже нам Радослав Павловић, саветник председника Николића. – Све ће се координисати из једног центра. Пратимо и како се други – Француска, Русија, Италија, Аустрија… спремају за годишњицу. САНУ ће као кровна институција организовати скуп на који ће доћи 20 историчара из ЕУ, Америке, Канаде и 30 из Србије. Нећемо се бавити фалсифиКатима и политиком, већ хоћемо да одамо почаст прецима и жртвама. Гајимо културу сећања. Све што будемо радили афирмисаће се и у свим нашим дипломатским представништвима.
Ревизионистички тренд, према историчару Чедомиру Антићу, постоји дуго:
– Ми не можемо и не смемо да га прихватимо, али нема користи ни да будемо увређени и свађамо се са три или четири моћне државе које преко нас изравнавају своје рачуне и извозе сопствене кризе и фрустрације. Не треба нам овде тумачење у складу са некаквим нашим националним интересима. Данас је истина наш национални интерес.
Антић наводи да је у многим уџбеницима и историјској литератури европских народа Гаврило Принцип представљен као терориста, као Осама бин Ладен. Није ту реч о оцени атентата, него о потпуном контекстуалном промашају и политизацији историјске науке. Лоше је, наводи, што у овоме учествују и политичари који представљају модерне европске државе, али и научници чије су дело и углед неспорни.
Историчар Данило Шаренац каже да се у означавању криваца клатно креће у једном, па у другом правцу и да се већ двадесетак година не говори о само једном кривцу. Британац Ноел Фергусон донекле помиње српски „допринос“ избијању рата, али се пре свега бави британском трком у наоружању. Шаренац каже и да читајући стране ауторе није наишао на конкретну оптужбу на рачун Срба и да сваљивање кривице на ову страну није узело маха. Србији свакако не одговара лагодно повезивање 1914. и 1992. године, а седамдесетих година, наводи, у неким радовима, чак је и Русија дошла на ред као сила којој је „одговарао“ рат.
– Немачки историчар Фриц Фишер је доказао да је Немачка умешана у избијање рата, а Ноел Малком да нема умешаности Србије у атентат. У Босни тумаче атентат на сасвим другачији начин, док Џеј Винтер каже да је терористички акт била провокација за улазак у рат и ту имамо учитавање данашњих стандарда у прошло време – прича нам Шаренац и додаје: – Ревизионисти су склони спектаклима и наглавачке окрећу ствари, али од тога тек понешто остане у науци.
Гаврило Принцип
Дајући пример историчара Албертинија Луиђија који је критиковао Немачку, али није био примећен док није преведен на енглески језик, Шаренац указује на то да и српско виђење неће бити доступно страној јавности док се научни радови не преведу на стране језике. Нови аргументи и ревизије, закључује, не морају бити увек лоше, јер отварају дискусије.
У том правцу размишља и Антић па каже да државни ауторитет треба да стане иза неколико великих пројеката које треба завршити током наредне две године:
ЛАКШЕ ЈЕ ОКРИВИТИ ДРУГОГА КОЈИ би били мотиви да неки научници пишу „своје“ историје? – Било би веома тешко у наредним деценијама објашњавати новим поколењима највећих европских држава како су због два, суштински бесмислена, рата изгубили примат у свету – наводи Антић. – Наиме, 1914. у Европи је било свих шест светских сила, а данас се међу пет глобалних сила света једва може сврстати и читава ЕУ. И то није последица стицаја околности, већ кратковидости и екстремизма европских елита. У таквом случају лакше је за све окривити неког другог, посебно ако је много слабији. Наводно, ЕУ би била раније створена, али су то спречили задрти екстремисти са периферије континента, народ са дефектом културе, неспособан за модернизацију, који је започео и завршио столеће геноцидом над својим суседима, чији су национализам и тероризам покренули светски рат и тиме посредно допринели појави нацизма.
– Србија би требало да помогне издавање ваљане научне монографије неког од угледних страних историчара о узроцима избијања Првог светског рата. Та књига треба да буде објављена од стране неког угледног британског или америчког издавача. Затим, потребно је да најважнији документи српске државе о узроцима избијања рата и процесима који су претходили, буду објављени у иностранству, на енглеском језику. Филм о почетку рата или још боље о улози Краљевине Србије у рату, њеном страдању и неком од стотина хуманитараца који су у њу похрлили из демократских држава, треба да сними неки оскаровац, по могућству из САД. За то је потребан велики новац, али наше власти су током претходних деценија ионако много трошиле.
За обележавање прославе 100. годишњице Првог светског рата, према речима Антића, поједине европске државе одвајају велика средства. Велика Британија ће, на пример, издвојити 60 милиона фунти, а Француска обележава годишњицу атентата у Сарајеву пројектом „Сарајево срце Европе“. По њему, нелогично је, а и парадоксално што је Сарајево препознато као место на ком је започео светски рат, јер нити је рат почео у Сарајеву, нити је тамо пала прва жртва, већ је прва жртва рата био грађанин Србије. Аустроугарска је, подсећа, упркос спремности Србије на уступке, позиву да спор реше велике силе или чак Међународни суд у Хагу, одлучила да освоји и уништи српску државу. Светски рат је започела Немачка ступајући из својих империјалних интереса у рат са Русијом и Француском.
Павловић подржава одржавање научне конференције поводом годишњице рата и каже да оно што је научно не би требало да буде спорно, али ако уз то иду и политичко-пропагандне активности, онда то добија другу конотацију.
– Помиње се, тако, обнављање споменика Фердинанду, као и скуп државника у Сарајеву. Ту се ради о некој намери изазивача Првог светског рата да се направи ревизија тумачења историјских чињеница – оцењује Павловић. – Посебно је занимљиво што бивше републике СФРЈ, које су учествовале на супротној страни, сада учествују у организацији конференција, али не са институцијама из Србије него са аустријским и немачким.
ЛЕКСИКОН ИНСТИТУТ за савремену историју са другим институцијама организоваће научну конференцију и објавити зборник радова „Први светски рат и балкански чвор“ заједно са „Светом“ из Москве. Припрема се и велики лексикон Првог светског рата по угледу на француске лексиконе, а помажу се и регионалне организације у Крупњу, Лозници и у другим општинама у западној Србији у којим је започео аустроугарски напад.
ФРАНЦУСКИ ФИЛМ “СРЕЋАН БОЖИЋ“ ПОНУДИО ДРУГИ УГАО
Век после почетка Првог светског рата међу непријатељима је почела стидљива ревизија историје. Француски филм „Срећан Божић“ Кристијана Кариона, из 2005. године, направио је праву малу револуцију у устаљеним схватањима и понудио хуманији приступ трагедији која је живота коштала милионе људи. Филм говори о изненадном, кратком примирју, током Божића, када су војници изашли из својих ровова, честитајући једни другима празник, делећи пакете које су добили од својих кућа, размењујући немачко пиво за француско вино и британске бисквите. Прича је инспирисана догађајем на фронту близу Лила, крајем 1914. године, за који многи историчари тврде да је био истинит. Сматра се да је било још оваквих примирја током 1915. и 1916. године, у којима је, чак, било и фудбалских утакмица.
Јавност је у првом тренутку с одређеним симпатијама примила овај нови приступ, али су ране ипак дубоке и дуготрајне, па се на све то, на крају, гледа само као на неку врсту козметичких промена. Историја је у суштини задржала свој ток. Ипак, многима је јасно да су хумани односи, у одређеним тренуцима, зависно од личности, могли да постоје.
У сваком случају, у победничком табору последњих година се истиче да би коначно требало ставити тачку на анимозитете везане за ту трагедију. Почело је, тако, да се гласно говори о великом страдању немачких војника и њиховим ратним гробљима по Француској. Некако у исто време одлучено је да се више не говори о Дану победе у Великом рату, већ о – Дану примирја. Слична судбина задесила је и сећања на Други светски рат. (Г. Ч.)
Новости
илустрација: Тошо Борковић
