За хрватског филозофа Срећка Хорвата, који здушно подржава Сиризу од њеног настанка, једино добро што се догодило у Европском парламенту у недељи након грчког референдума јесте то да су говори Алексиса Ципраса, Жан-Клода Јункера и Доналда Туска на површину изнели идеолошки јаз унутар Европске уније – с једне стране наставак мера штедње, с друге 61 одсто Грка који су одлучно рекли „не”.
„Добра ствар с грчким референдумом јесте у томе да су кредитори хтели произвести раскол Сиризе, а заправо су произвели раскол унутар саме ’тројке’ (ММФ, ЕЦБ, Европска комисија)”, објашњава за „Политику”.
„Сада видимо да чак и ММФ, у документима који су процурили управо у седмици референдума, очито признаје да ново задуживање и нове мере штедње Грчку не би извукли из кризе. Грчки дуг данас износи 323 милијарде евра, што износи око 177 одсто БДП-а. Међу европским државама Немачка је највећи кредитор, а одмах иза ње су Француска и Италија. Но, Грчка није дужна пореским обвезницима тих држава већ приватним банкама. План грчке владе, након неочекиваних 61 одсто подршке на недавном референдуму, јесте отписати барем 30 посто дуга како би Грчка поново стала на ноге. Премда је сада бивши министар финансија Јанис Варуфакис и у ранијим преговорима спомињао питање дуга, ово је први пут да је реструктурација дуга главно преговарачко оружје Сиризе.”
Тезу о отпису дела дуга заговарају и неки економисти светског угледа…
Недавно је и иначе суздржани француски економиста Тома Пикети у немачком „Цајту” изнео предлог да се одржи конференцију о дугу по узору на ону након Другог светског рата, и то не само за реструктурацију грчких дугова већ и других земаља. Наиме, да није Немачкој 1953. отписано чак 60 одсто дуга, не би данас она била најснажнија економија читаве Европе. На питање шта предлаже канцеларки Меркел, Пикети је необично оштар: „Они који Грчку данас желе изгурати из еврозоне завршиће на сметлишту историје.” Све више се чини да ће се управо то и догодити, да би Грчка ускоро могла изаћи из еврозоне.
Када Славој Жижек ових дана у „Њу стејтсмену” пише да је негирање идеолошког сукоба (на релацији Атина – кредитори) управо најчистији пример идеологије, да ли то онда значи да ће за проналажење решења грчке кризе неко морати да промени идеолошки поглед на свет?
Све време ових четири, пет месеци преговора између Грчке и Еврогрупе радило се о томе да су Грци инсистирали на политичкој природи проблема, а то је идеологија мера штедње и новога задуживања, док су челници еврозоне, предвођени најгорим технократом свих времена Јеруном Дејселблумом инсистирали на технократским решењима као да питање Грчке уопште није политичко питање. И то је лицемерје Европске уније. И зато је тако тешко доћи до решења.
Пишући из Грчке уочи референдума провукли сте идеју о колонијалном односу према Грчкој…
Сетите се само како је текла „транзиција” у бившој Југославији. Прво је осамдесетих, што данас готово да је свако заборавио, Међународни монетарни фонд дао чак шест кредита Југославији, а заузврат тражио прве „мере штедње”. Месец дана након смрти Тита ММФ даје Југославији највећи кредит у историји те институције. Онда имате радничке протесте, па имате национализам, па распад Југославије и онда смо, кад смо већ желели банане са Запада, добили низ „банана држава”. И да скратим причу, потом су ситуацију искористили Немци, Французи и остали са Запада, али у Србији и са Блиског истока покуповали наше телекоме, творнице, банке, нафтне компаније. А исто се, само у још горој мери, догодило Грчкој. И шта је то друго него неоколонијални однос?
Не чини ли вам се, ипак, да је цела прича отишла предалеко и да ће највеће последице трпети управо Европска унија која је у суштини настала као слободарски пројекат, јединствен у свету? Шта би требало да се, најпре у Грчкој па и у осталим земљама, уради да би се сачували главни темељни постулати ЕУ?
Као прво, немојте заборавити да Европска унија свој зачетак има у Европској заједници за угаљ и челик која је основана Париским уговором 18. априла 1951. како би се створило јединствено тржиште, није ту било никакве речи о „слободи” осим слободи „слободног тржишта”. И управо је грчка криза показала да тренутним вођама ЕУ, пре свега Немачкој, и није до ничег другог него до опстанка тржишта. Број Грка који живе испод границе сиромаштва данас је 34,6 одсто, то је преко три милиона људи. Око три милиона људи у Грчкој је без здравственог осигурања. Број људи који пате од депресије од 2010. до 2014. порастао је за 270 процената, број самоубистава за чак 35 посто. И сада ви мени реците је ли Европска унија „слободарски пројект” ако не само да допушта него и жели да Грчка крвари још више?
Шта би требало да се уради? По свему судећи, једино решење је излазак Грчке из еврозоне. И као што кажете, највеће последице трпиће управо Европска унија. Читав овај месец сам у Атини и да ме је неко телепортовао овде и да нисам знао где сам, никада не бих рекао да у овој земљи већ више од недељу дана не раде банке, да је држава, неисплаћивањем 1,6 милијарди евра ММФ-у, де факто банкротирала. А шта имате на улицама? Људе који не само да преживљавају креирањем алтернативне економије, социјалних клиника и социјалних кухиња, већ људе који показују шта је права идеја Европе, а то је – солидарност. Од Грка данас учимо шта је заиста Европа.
