ОД КАРЛОБАГА И ВИРОВИТИЦЕ ДО СОДОМЕ И ГОМОРЕ!

Оно што је некада у Европи наступало по циркусима као наказе попут лажних брадатих жена данас побеђују на песми Евровизије. Ето докле је ”узнапредовала” европска ”култура и цивилизација”. Како би својим евроунијатским менторима доказали да су на ”европском” путу, Александар Вучић и Синиша Мали планирају да од Београда направе престоницу идеолога педерастије и не само да ће да дозволе парадирање содомиста ове године, него ће читаву недељу дана да промовишу ”геј френдли вредности”. За то време за труднице новца нема, запослени у јавном сектору, здравствени радници, полиција, војска, пензионери изложени су европском ”демократском” лапоту, а припрема се и продаја Телекома и ЕПС-а. Обичном човеку се поручује да ”стеже каиш”, али ће зато за НВО активисте, агенције, стипендисте и сав остали криминални издајнички и паразитски олош који наставља да пљачка и живи на грбачи народа ове земље који толико мрзе и презиру, новца бити. У држави која има најмањи наталитет и највећу стопу утробног чедоморства, које се полит-коректно још зове абортус, давати новац за промовисање изопачености педерастије представља организовани злочиначки подухват против сопственог народа, односно вид аутогеноцида.

Некада није било овако. Сећам се када сам био клинац и пре него што је почела ”промена свести” владале су неке друге вредности. Крајем 80-тих и 1990. године, када се бивша СФРЈ већ увелико љуљала и све више тресла, постојала је једна област живота у којој су скоро сви тадашњи југовићи били сложни. Та област се тицала адекватног ”третмана” странкиња, нарочито Швабица, Швеђанки, Холанђанки и осталих западних дама. Почетак уласка у свет одраслих мушкараца почињао је око 12. године када би били удостојени да, иако још клинци, слушамо приче старијих рођака, браће, или старије браће наших школских другова, који су се већ доказали као сурови мангаши према странкињама на мору, или када су били преко ”гране” у Амстердаму или Франкфурту ”на мајци”, како се тај град жаргонски звао. Било је ту доста и ”ловачких” прича, али било је и оних који су се заиста прославили. Те приче би ишле уз атмосферу када би се попило прво пиво у животу и док се на тадашњим грамофонима или касетофонима вртела музика ”Рибље чорбе”, ”Азре”, ”ЕКВ-а”, ”Партибрејкерса”, ”Забрањеног пушења”, ”Идола”, ”Леб и сола”, па све то ”пресечено” са ”Секс пистолсима”, ”Клешом”, ”Дед Кенедијсима” и, наравно, никад заборављене Блонди и њеног хита ”Heart of the glass”. На зидовима соба били су постери са којих су нам се осмехивале Саманта Фокс, Сабрина, Ракел Велч, Лепа Брена, Весна Змијанац, Цеца, тада још увек ”цветак зановетак”, Ена Беговић и тадашња нова звезда италијанских филмова Тинта Браса, Франческа Делера, која је тада била позната глумећи у римејку серије ”Римљанка” и филмовима ”Ћаскање” и ”Месо”. Слушајући све те љубавне подвиге старије генерације, уз већ чувене легенде о ”жестоким момцима” који су покорили Париз, свако од нас би по доласку кући неко време проводио испред огледала пребројавајући длаке на бради, уверавајући себе да ће до мале матуре, а најкасније у првом средње, почети редовно да се брије. То смо, бар већина нас, и постигли. Када би били на мору као клинци са висине и са презиром би гледали на маторе, богате и импотентне западне туристе, који би услед опекотина трећег степена на сунцу завршавали у хитној, због тога што поред себе држе згодне, прсате и похотне 25-30 година млађе жене, које су се и тада често сунчале у топлесу. Када имате 13 година и чујете да је неки локални домаћин ”одрадио” горе поменуту гошћу из иностранства док се њен муж превијао од опекотина, у нама би се јављао вид националног поноса и самопоуздања. Још ако је Швабица у питању, задовољство би било веће. Уосталом, највећи број Далматинаца, Херцеговаца, дубровачких Госпара, Бокеља и Црногораца годину би проводили тако што би се шест месеци ” припремали” за туристичку сезону, а после тога би шест месеци током сезоне спроводили своје замисли у дела са страним гошћама. Било је ту ”посла” и за тадашње ”југовиће” и из других крајева када би се преко лета отиснули на Јадран. Моја генерација је са нестрпљењем чекала својих пет минута, али их нисмо дочекали. Претекао нас је крвави грађански рат и разбијање СФРЈ. Изгледа да су оне на сунцу препечене западне богате, а импотентне рогоње почеле да нам се свете. Још док сам био у осмолетки избио је рат, а када смо у новосадском хотелу ”Парк” имали вече мале матуре по повратку кући сазнали смо да нам је Савет безбедности УН-а увео до тада незабележене санкције и потпуну изолацију.

Период 90-тих донео је нове промене и још тежа времена. Са санкцијама, ратом и изолацијом стигла је и најцрња антисрпска западна пропаганда, која је најављивала и скору војну агресију САД-а, НАТО-а и ЕУ. Једна од највећих пропагандних лажи и клевета упућених Србима била је и чувена измишљотина о 200.000 силованих муслиманки током рата у Босни. Наиме, ова лажљива гадост западних медија ишла је чак дотле да су тврдили како масовна силовања наводно почињена од српске стране представљају свестан и посебан вид етничког чишћења муслиманског становништва. Наравно, данас је јасно да су то биле западне бљувотине и лажи, али запад ни данас то не признаје, већ наставља са антисрпском хистеријом. Али, како се некада и у неком злу нађе нешто добро, тако је било и тада. Наиме, радикално-феминистички еманциповане, а сексуално фрустриране уз све већу кризу идентитета, жене на западу, одавно су већ дигле руке од њихових социјално ушкропљених мушкараца. Када је на западу за време рата у БиХ био јек те антисрпске хистерије и пропагандне измишљотине о толиким силованим муслиманкама, просечна рационална жена на западу сабрала је два и два и методом дедукције дошла до закључка да су Срби поприлично обдарени и моћни када у таквим ратним условима све то постижу. При томе, из искуства знају да умемо са женама, а и уз значајно опште образовање можемо да причамо на разне теме са њима. Нема ризика да се испостави да је реч о образованом хомосексуалцу, од којег вајде у спаваћој соби неће имати, или о неком имигранту са којим би ризиковале да их убије и њене органе прода да би добио документа. Тако да су и у време 90-тих многи наши сународници у расејању остварили значајне подвиге код тамошњих жена, често захваљујући баш пропагандној измишљотини о 200.000 силованих муслиманки. Моја генерација своја ”практична” знања у иностранству почела је да стиче у Мађарској са Мађарицама, нарочито у простору око Ракоцијеве улице у Будимпешти. У то време Будимпешта је словила као ”источни Амстердам”, не без разлога, а нама је тај лепи град тада деловао као транзициони куплерај на отвореном. Без обзира на политичке ставове и ко је за кога гласао, нико ни у сну тако нешто не би пожелео да види у Србији. А онда је дошао 5. октобар 2000. године.

Ово је догађај негде после петооктобарског преврата. У Новом Саду тада је постојао локал ММ у самом центру града. Пиће је у њему било скупље, јер су имали женски стриптиз као део програма са све играчицама које су гостима правиле друштво. Два дана после 5. октобра у оном свеопштем хаосу ништа није радило, а због штрајка рудара у Колубари често није било ни струје. Деца нису ишла у школу. То вече није било ни играчица у ММ-у. Али, зато је негде после поноћи упала нека клинчадија која је ишла у осми разред. Прво су сели, наручили колу и занимали се мобилним телефонима. Међутим, после неког времена, клинке су устале попеле се на подијум и уз звуке музике почеле да се увијају око шипке, на чуђење и понеко смејање присутних. Особље је интервенисало и показало им где су врата. Срећом, бар нису скидале одећу. У ствари, ове клинке су много боље схватиле шта значе речи попут ”слободног тржишта, транзиције, реформи, демократије, транспарентности, људских права, европских вредности” и сл. од својих изманипулисаних родитеља. Њима је било јасно да у неолибералној глобализацији свако продаје оно што има, односно продаје самог себе и глуми срећног роба, и оне су истакле јавно своју ”понуду”. Не бих да зазвучим ”малопартовски”, али свака револуција, као што рече Дијего Фузаро, представља чин оцеубиства како би едиповски револуционари ступили у недозвољени инцест. Владар може бити добар или лош, али у револуцијама и превратима није реч о томе, већ о оцеубиству владара који је симбол старог, традиционалног, правичног закона. А када се све то учини, онда долазимо до оне чувене мисли Достојевског да тамо где нема Бога, све је дозвољено. Ове несрећне клинке дубоко у себи су осетиле, иако тога можда нису ни биле свесне, да су их њихови родитељи гладни Јевропе већ продали и издали, како би ”живели као сав нормалан свет” и данас су неке од њих вероватно кренуле пут Дубаија као ”стажисткиње” ”ЕР Србије”. Када вам жене, мајке и сестре опчини серија ”Суљо величанствени”, чије су хорде побиле, силовале и отерале у робље на стотине хиљада Срба, треба ли се чудити што данашње Српкиње хрле да се продају арапским шеицима и постану месо глобалне проституције, уместо да се удају и рађају децу. Али, нису ни оне толико криве колико смо криви ми, српски мушкарци што смо то дозволили и допустили, а дозволили смо јер данас мало кога интересује да буде веран, храбар, борбен, пожртвован, одлучан и неприкосновен у одбрани своје вере Православне, Отаџбине, Породице, својих ближњих. Мушкарац који ове особине не носи у себи није прави мушкарац.

Многи су посрнули и потпали под утицај најављене ”промене свести” у последњих 14 година. Ево случаја из Тивта. Локалном оцу не смета што му је син хомосексуална проститутка и предмет иживљавања изопачених странаца на јахтама за паре, већ му смета што цео Тиват то зна. Зна се како су се очеви у Црној Гори раније односили са оваквим изродима и аветињама које би им укаљале част и образ. Али, пошто данас имамо Милов ”европски Монтенегро” који уводи санкције Русији и признаје независност својим нарко партнерима из Приштине, сада је дошло време да се честити људи стиде, а не фукара. Раније смо ми били ти који су странкињама ”показивали Стамбол”, а сада када смо претворени у неоколонијалне протекторате и када су стране компаније све покуповале, њихови туристи долазе да би се иживљавали на нама и за то бацали мрве са стола као да смо право робље и раја. Стварно је у питању ”промена свести”. Слушајте само онај евроунијатски шљам који већ годинама распреда причу како су Београд и Србија најбоља места за провод и да то треба да нам буде туристичка понуда. Отворено се пропагира проституција, педерастија, наркоманија и изопачености под видом ”провода”, а пројекат ”Београд на води” треба да буде круна тога са све шеицима и највећом џамијом у Европи. За то време младим образованим стручњацима се сугерише да напуштају земљу и да своје знање продају западу, па да онда попут Ђелића, Крстића, Малог и сл. дођу као јаничари глобализма да за западне интересе ”реформама” уништавају своју земљу. Ако нам буде недостајало становника, ту је Сорошев пројекат ”декада Рома” и ”реадмисија”, по којој ћемо добити све Роме које протерују из ЕУ уз обавезу да им дамо држављанство, документа, а сутра и државу у централној Србији. Када ускоро Роми добију на челу сорошевски образовану елиту почеће и историјски фалсификати типа ”геноцида” над Ромима од стране Срба, римска ”Мезија” као прва ”ромска држава” пре него што су ”доживели геноцид” и сл. Ово сада делује невероватно, али сетите се само колико су вероватно некада деловали заговорници ”црногорског језика” и шиптарски терористи који тврде да су ” Дарданци” и да су православни српски манастири светородне династије Немањића на Косову и Метохији ”албански”, а да се Немањићи презивају Нимани, иако је по турским пописима становништва из 16. века Арбанаса на Косову и Метохији било 1%.

Једна од одсутних битака за опстанак српског народа данас се води у свакој спаваћој соби и ту ни ”Либидо” ни ”Вулкан” а ни ”Афричка шљива” не могу помоћи. Ствар је у самопоуздању и људском и националном достојанству, односно у нашој глави. Да ли смо достојни својих предака или нисмо? Синиша Ковачевић је једном приликом рекао да је од свих лоших особина за жене најгора примитивизам и простаклук, а за мушкарца кукавичлук. Заиста, не постоји ништа мање женствено од примитивизма и неваспитања код жена и ништа мање мужаствено од кукавичлука код мушкараца. Ако неко мисли да и са фронта у својој спаваћој соби може да дезертира, нека одмах набави женску перику, навуче сукњу и халтере и пусти ”европску брадицу” ала Лазар Крстић и оно из Аустрије на песми Евровизије и нека крене да са Вучићем, Малим, ван Даленом, Девенпортом, Вестервелеом, Кацином и сл. почне да слави ”гвидовдан” уместо Видовдана. А ми остали, за почетак, треба да ставимо до знања лажову и издајнику који је потписао Бриселски споразум и некада се залагао за Велику Србију, а данас би од Београда да прави Содому и Гомору, да његово пропагирање педерастије и англоамеричког евроатлантског наказног глобалног и фашистичког тоталитаризма неће проћи. No passaran.

Жарко Јанковић

Српски Културни Клуб