Од литијума сваком становнику Србије по 2,6 евра годишње

Дебата око пројекта Јадар је с правом превасходно фокусирана на еколошке аспекте. Међутим, Рио Тинто, председник и Влада Републике Србије често истичу наводне огромне позитивне економске ефекте пројекта за Србију. Овај чланак анализира и показује, на бази расположивих чињеница, да би Пројекат Јадар, чији су негативни еколошки ефекти све јаснији широкој домаћој и међународној јавности, имао неизвесне и у најбољем случају занемарљиве економске ефекте за Србију, док би проузроковао значајне издатке за буџет земље, као и вишедеценијске финансијске и остале ризике.

Самим тим, на основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба бити обустављен.

Пројекат Јадар: Занемарљив економски ефекат за Србију

Једина расположива процена економског ефекта Пројекта Јадар (даље „Пројекат“) од стране инвеститора, Рио Тинта, се налази на сајту Рио Тинта Сербиа и позива се, као и сви званичници компаније, председник и Влада Републике Србије на студију (даље „Студија“) коју су наручили и платили мало познатој лондонској консалтинг компанији, Ерго Strategy Гроуп.

Очигледно да је циљ инвеститора био да кроз Студију прикаже да је допринос пројекта српској економији и државним јавним финансијама значајан. Међутим, сама Студија показује да су ти ефекти минимални и да би једини потенцијални добитник рударења литијума могао бити Рио Тинто.

Србија би уз то сама финансирала, у корист Рио Тинта, целокупну инфраструктуру Пројекта Јадар вредну по проценама неколико стотина милиона евра (путеве, пругу, водовод, гасовод, струјну инфраструктуру, итд.)

Наиме, на страни 45 Студије се помиње процена од једне милијарде евра годишњих прихода целокупног пројекта. Даље се наводи да се од укупног прихода одбија 305 милиона евра трошкова за добра и услуге, укључујући и плате. Треба напоменути да би ти трошкови били исплаћени скоро искључиво страним добављачима за машине и осталу опрему, хемијске реагенсе, техничке консултације, итд., без значајних прихода и скоро никакве користи за Србију.

После одбијања трошкова за добра и услуге од укупних прихода, Студија представља расподелу преостале процењене годишње бруто додате вредности од 695 милиона евра. Од те суме Рио Тинто у Студији предвиђа да инкасира 450 милиона евра, односно да за свој уложени капитал узме две трећине оперативне добити пројекта Јадар.

Мада Студија нигде не представља интерну стопу приноса капитала за овај пројекат, на графикону на страни 54 се приказује цасх flow инвеститора, то јест финансијски токови новца Рио Тинта на Пројекту Јадар.

Током првих пет година Пројекта Рио Тинто предвиђа да инвестира око 2,55 милијарде евра (цифра од 2,55 милијарди евра није образложена, па је стога спорна. Другим речима, стварно улагање ће бити можда мање), потом очекује покретање производње те и приходе од укупно 13,95 милијарде евра (од шесте до тридесет седме године Пројекта), што је скоро пет и по пута више од уложеног капитала. Током последње три године Пројекта, трошкови затварања рудника од око 250 милиона евра ће највероватније бити исплаћени из финансијских резерви реализованих током Пројекта које помиње Студија. Компанија Рио Тинто дакле планира чисту зараду, без актуализације финансијских токова од 11,4 милијарди евра (13,95 милијарди евра минус 2,55 милијарди евра) (Актуализација финансијских токова препознаје чињеницу да вредност новца зависи оф момента када се он приходује: један евро данас вреди више него један евро кроз једну годину. Разлика је у каматној стопи која се може добити уколико се новац орочи током тих годину дана. Пошто су привредни пројекти ризичнији од депозита у банци, стопа којом се они актуализују је значајније виша и тренутно се у Србији процењује на око 10% годишње (WACC или просечна цена капитала)).

Повраћај уложених 2,55 милијарди евра би изискивао – без актуализације финансијских токова – само пет година јер од шесте до десете године Пројекта Рио Тинто очекује приходе од око 2,55 милијарде евра.

Србија не би имала ни најмањи удео у власништву Пројекта Јадар и Рио Тинто би у потпуности располагао са ископаним литијумом

Самим тим, Рио Тинто би у потпуности покрио сопствени ризик после мање од четвртине живота Пројекта, те остваривао профите од једанаесте године Пројекта и током преосталих тридесет година његовог трајања.

Све поменуте карактеристике Пројекта представљају изузетно позитиван исход за Рио Тинто као инвеститора.

Приде, мада субвенција од десет хиљада евра по запосленом у принципу не може бити исплаћена рударским компанијама, могуће је да Рио Тинто квалификује одређена повезана предузећа а самим тим, и део од 1.300 запослених, и/или 3.265 привремено запослених током изградње рудника, за те субвенције.

Колико би Србија добила од Пројекта Јадар?

Искуство Зиђина у Бору где се – због мањка домаће радне снаге – масовно запошљавају грађани НР Кине, показује да се не може очекивати значајније запошљавање домаће радне снаге на изградњи или током функционисања рудника. Мада Студија предвиђа 30 милиона евра годишње за бруто плате, не може се очекивати да ће то представљати значајан добитак за Србију.

Што се тиче прихода за буџет Републике Србије, они се своде на 184,5 милиона евра годишње, што је изузетно мало за Пројекат овог обима и, пре свега, оваквог еколошког ризика. Треба имати у виду да чак и тако скромна цифра предвиђена Студијом драстично преувеличава реалне буџетске приходе које би Србија заправо могла да очекује од Пројекта.

Много се прича о рудној ренти и разним накнадама, али оне укупно не представљају, према Студији, више од 40 милиона евра годишње (24 милиона евра на националном и 16 милиона евра на локалном нивоу и то у моменту максималне производње, дакле тек после десете године рада рудника). Уз то, као што је био случај са Зиђином у Бору и Мајданпеку, сасвим је могуће да влада одлучи да смањи стопу ренте, тако да би и тај мали приход стечен од бесповратног вађења необновљивих ресурса земље, био додатно смањен.

У случају еколошке катастрофе (поплаве, изливање јаловине, итд.) Србија би огромне издатке за санацију, потенцијално стотине милиона евра, морала да плати сама

Највећи предвиђени приход би заправо био порез на добит предузећа на годишњем нивоу од 85 милиона евра. То потврђује да Рио Тинто предвиђа годишњи профит пре пореза од 567 милиона евра (уз стопу пореза од 15%), уз исплату дивиденди од 333 милиона евра годишње (стопа пореза од 15% за наплаћених 50 милиона евра који би представљао другу највећу ставку потенцијалних прихода Србије од Пројекта).

Међутим, порез на добит Рио Тинто не би плаћао током првих пет година пројекта када би гомилао губитке током изградње, нити током последње три године затварања рудника. Уз то, порези на добит и дивиденду би били, према графикону на страни 54, минимални од тридесет треће до тридесет седме године Пројекта, када би и приходи Пројекта били мањи, а трошкови и даље присутни. То значи да не би било опорезивања добити, нити пореза од дивиденде, током тринаест година Пројекта.

Додатно, и веома битно, Рио Тинто, у складу са српским пореским прописима, не би плаћао порез на добит ни од шесте до десете године трајања Пројекта, због преноса губитака које ће правити током првих пет година. А онда би посве сигурно тражио и добио – по основу капиталних улагања и запошљавања – укидање пореза на добит у складу са српским прописима током следећих, профитабилних, десет година Пројекта, тј. од једанаесте до двадесете године.

То практично значи да би Рио Тинто плаћао порез на добит само током дванаест година од укупно 40 година Пројекта (од двадесет прве до тридесет друге године), док би убирао годишње дивиденде за своје акционаре током 27 година од укупно 40 година Пројекта.

Треба напоменути да Студија показује да би целокупна дивиденда ишла Рио Тинту, то јест да Република Србија не би имала никакво власништво над Пројектом. То је још једна веома забрињавајућа чињеница која одудара од договора који су постигнути у многим рударским пројектима, па и од стране Рио Тинта. На пример, у мањем литијумском пројекту у Руанди, Рио Тинто ће морати да инвестира да би на крају достигао 75% власништва. Додатно, Рио Тинто је прихватио да без икаквог улагања Република Гвинеја добије15% капитала пројекта Симанду, а Мадагаскар 20% пројекта Форт Дофан. То значи да у Гвинеји и Мадагаскару државе, то јест порески обвезници, су без улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено.

Све у свему, укупни приходи буџета Србије током 40 година Пројекта представљали би укупно 3,8 милијарде евра без актуализације финансијских токова, што је три пута мање од нето добити Рио Тинта.

Са актуализацијом финансијских токова по годишњој стопи од 10%, која представља тренутно процењени ниво WACC или „Weighted Авераге Цост оф Цапитал“ – просечне цене капитала за Србију – Србија, у најбољем случају, по свим основама и на свим нивоима за време целокупног пројекта од 40 година би могла да укупно инкасира око 696 милиона у данашњим еврима, или у просеку свега 17,4 милиона евра или 2,6 евра по глави становника годишње.

У Руанди, Гвинеји и Мадагаскару државе, то јест порески обвезници, су без улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено

Међутим, ни та веома скромна цифра и даље не показује истиниту финансијску слику са становиштва Србије, јер треба имати на уму да Студија нигде не приказује трошкове обимних инфраструктурних радова корисних само Пројекту Јадар, а за које се очекује да ће их у потпуности финансирати Република Србија.

Реалност је да, када се одбије трошак наменских инвестиција за пројекат Јадар и у корист Рио Тинта као и других субвенција за ланац електричне мобилности, зарада Србије би била равна нули за улазак у пројекат огромних еколошких и финансијских ризика.

Пројект Јадар: Финансирање пројекта из буџета Србије и субвенције

Да би се пројекат уопште реализовао, Рио Тинто по неком основу очекује да Србија покрије трошкове свих припремних инфраструктурних радова на терет српских пореских обвезника. РиоТинто, по свему судећи, нигде на свету није добио сличне повластице као у Србији.

На пример, на пројекту Симанду у Гвинеји, Рио Тинто се обавезао јула 2024. године да ће платити из сопствених средстава 3,5 милијарди евра од укупних 6,5 милијарди евра за нужну инфраструктуру (железничка пруга од 670 km, лука, итд.). У Квебеку, четвртом светском произвођачу алуминијума, Рио Тинто је 2023. године кренуо у инвестицију од милијарду евра где ће обједињено учешће канадских власти бити 100 милиона евра. У Аустралији, Рио Тинто је 2023. одлучио да плати 395 милиона евра за постројење за десалинизацију воде у Пилбара региону за сопствене, али и потребе тамошњег становништва. Нисмо идентификовали ниједан пројекат Рио Тинта где већину, а нарочито све трошкове инфраструктуре, покрива држава. Осим, по свему судећи, Република Србија за Пројекат Јадар.

Влада планира да додели и 419 милиона евра субвенција, нетранспарентно и без икаквих гаранција, за изградњу фабрике електричних батерија мало познатој словачкој фирми ИноБат која нема ни дан искуства у масовној индустријској производњи електричних батерија

Влада Републике Србије нигде није јасно и транспарентно представила и квантификовала трошкове инфраструктурних радова које планира да спроведе у склопу Пројекта Јадар у корист Рио Тинта.

Међутим битни елементи се налазе у Просторном плану подручја посебне намене за реализацију пројекта Јадар, односно експлоатације и прераде минерала јадарита, нарочито у делу 4.2.2. „Инфраструктурни системи“. Ради се о документу који је стављен ван снаге после масовних протеста у јануару 2022. и који је влада – у дослуху са Уставним судом – вратила на снагу.

Супротно ономе што Рио Тинто и српски званичници понављају, потребне су огромне наменске инфраструктурне инвестиције да би се Пројекат Јадар реализовао. Очигледно је да су све оне на терет Србије, јер Рио Тинто нигде није поменуо, супротно другим пројектима, било какво сопствено учешће у њима.

Ради се о бројним саобраћајницама, да би се транспортовала цела оператива ради изградње рудника, те за огроман промет камиона према јаловишту током експлоатације, по један шлепер на седам минута. Огромне количине сумпорне киселине, у обиму од два олимпијска базена на три дана, би се транспортовале железницом која се мора изградити само за ту намену. Биле би потребне и огромне количине воде, те би се градио и цевовод од Дрине до рудника.

Последичне отпадне воде би изискивале нову, много габаритнију канализациону мрежу и постројење за њихову прераду пре одбацивања у реку Јадар. Велика потрошња електричне енергије би изискивала изградњу нових далековода, трафо станица и мреже локалне дистрибуције. Предвиђа се и посебан крак гасовода, са појасом шире заштите од 400 метара (страна 106. Просторног плана Јадар).

Влада Републике Србије би морала изнети процене трошкова оволиког броја разноврсних, наменских инфраструктурних реализација. Посве сигурно, њихов трошак по буџет Србије би износио неколико стотина милиона евра. Постоје, примера ради, индиције да ће гасовод коштати око 75 милиона евра, а једна од саобраћајница 76 милиона евра. На влади и другим државним органима је да напокон изађу за разним проценама ради даље анализе.

Према томе, уколико би се у калкулацију укључила улагања у инфраструктуру, од Пројекта Јадар Србија заправо не би имала никакву финансијску корист. Трошкови за изградњу неопходне инфраструктуре и субвенције Рио Тинту из буџета би вишеструко превазишли чак и хипотетичких укупних 696 милиона евра који би се приходовали током дугих 40 година.

На жалост, целокупна финансијска реалност је још неповољнија по Србију од овог приказа, јер Влада Републике Србије намерава да додели огромне субвенције додатним веома ризичним пројектима у остатку сектора електричне мобилности.

Наиме, Влада Републике Србије је одлучила у септембру 2023. да одобри рекордне субвенције у износу од 419 милиона евра мало познатој словачкој компанији ИноБат мада она нема ниједан дан искуства у масовној производњи електричних батерија.

Које гаранције добија Србија од власника те компаније, па и словачке владе која је њен акционар, да ће се новац српских пореских обвезника повратити уколико ИноБат банкротира или упадне у озбиљне тешкоће? Компанија ИноБат је недавно уговорила подизање фабрике батерија са кинеским Готионом, који би дао know how и поставља се питање која од фабрика ће имати приоритет.

Ово питање уопште није теоријско у моменту када неки од највећих произвођача електричних батерија поут шведског Nothvolta се налазе и сами на ивици банкрота.

А како и сама Студија признаје на страни 13, рударење литијума никако не даје компаративну предност у производњи батерија или електричних аутомобила. Да цитирамо: „Конкурентска предност Србије као произвођача литијума је садржана у квалитеном ресурсу јадарита. Међутим, успех у даљем ланцу вредности, на пример у електричним батеријима или возилима, захтева сасвим другачији скуп конкурентских предности, попут квалификоване радне снаге, јефтине и идеално обновљиве енергије и ефикасне инфраструктуре. Ово објашњава зашто у овим индустријама главну реч воде земље попут Кине, Кореје, Јапана као и неких европских земаља.“

Давање огромних субвенција неискусној, недоказаној словачкој компанији у суровој индустрији електричних батерија никако не представља уверљиву стратегију за прелазак са рударења ка батеријама, имајући уз то увид да би компанија Рио Тинто, а не Република Србија, била власник свих производа рударења и сама одлучивала где да их пласира.

А што се тиче електричних аутомобила, присуство Мерцедеса на скупу о критичном сировинама у Београду у јулу 2024. године је још један парадокс с обзиром да Фијат, који планира производњу електричне верзије „панде“ у Крагујевцу, за исту неће чекати на литијум из Пројекта, што сликовито показује да не постоји индустријска веза литијум-електрично возило, а што је чест наратив промотера пројекта.

Реалност је да Влада Републике Србија планира да потроши највероватније око милијарду евра српских пореских обвезника у следећих пет година зарад, у најбољем случају, нулте нето зараде током наредних тридесет пет година Пројекта. Међутим, ако се узму у обзир огромни еколошки и климатски ризици, као и ризици и трошкови управљања огромним количинама рудног отпада и опасних сировина за прераду руде, реалност по Србију би могла бити много гора.

Пројекат Јадар: Значајни финансијски и остали ризици за Србију

Кључна претпоставка Студије, која оправдава Пројекат Јадар, је да ће литијум-карбонат бити продаван по просечној цени од 15.600 долара по тони током живота Пројекта, што је веома оптимистично. Наиме цена основне сировине, литијум-карбоната, од које зависи исплативост целог Пројекта (видети графикон), је пала за 81% за само две године и износи 10.300 долара у октобру 2024. године.

Узроци пада цене литијум карбоната су вишеструки, а три су главна: 1) пад тражње за електричним аутомобилима, који су и даље знатно скупљи од возила са унутрашњим сагоревањем; 2) обилна понуда литијум-карбоната са отварањем нових рудника у Јужној Америци, где се и налазе највећа лежишта (види графикон на следећој страни), а трошак производње је најатрактивнији, нпр. 2.100 долара по тони у Чилеу; 3) смањење учешћа литијума у батеријама са појавом супститута, попут натријум-јонских батерија, које су економичније, дуготрајније и мање токсичне од литијумских.

Због тога је велики број литијумских пројеката или укинут или је производња значајно смањена. Чак је и највећи светски произвођач литијумских батерија, кинески ЦАТЛ недавно одлучио да затвори највећи рудник литијума у Кини, у Јиангси провинцији, који је требало да покрије 20% кинеске, или пак пет одсто светске производње литијума. Свеукупно, Кина је затворила три од укупно шест њених литијумских рудника и тренутно распослаже са залихама које представљају две године светске потрошње литијума.

Србија, са 1,2 милиона метричких тона резерви литијума представља само 1,3% укупних идентификованих литијумских резерви света (видети мапу са 13 земаља које имају највеће депозите литијума), и то учешће ће се додатно смањивати са новим открићима, па се може очекивати да ће Србија бити маргинални играч на посве неизвесном светском тржишту литијума.

Наиме, унутар тржишта литијума ситуација може бити значајно лошија за јадарит и друге форме вађења литијума из стене. Таква форма експлоатације је већ структурно мање атрактивна од производње литијума из сланих вода. У Кини се сматра да се 85% литијумског потенцијала земље налази у сланим водама, не у руди. Рио Тинто као и многи други актери се превасходно окрећу тој форми производње. Она носи много веће количине литијума са драстично мањим еколошким ризицима.

Постоји дакле реалан ризик да, чак и ако се литијум генерално покаже као перспективан, долина Јадра буде беспотребно разорена и напуштена, а да гигантске субвенције плаћене од стране грађана Србије буду трајно изгубљене јер би се компанија повукла и прешла на неки перспективнији пројекат.

Притисци који долазе из ЕУ, превасходно из Немачке, имају за циљ да повећају независност Европе у набавци литијума у склопу ланца електричне мобилности. У суровом надметању на тржишту електричних возила Европа и САД се тренутно суочавају са јаким напретком Кине. На то указује најновија мера ЕУ да од 31. октобра 2024. године уведе царине на кинеске електричне аутомобиле које могу порасти и до 45%.

Међутим, ЕУ је већ дубоко подељена овим поводом: Немачка, која највише жели српски литијум је управо гласала против увођења царина на кинеска возила јер жели да избегне евентуалне кинеске контра мере које би погодиле њену развијену ауто индустрију. Уколико би кинески аутомобили, који су тренутно двоструко јефтинији добили трку са ЕУ, Пројекат Јадар би постао непотребан.

Међутим, губитак прихода није највећи ризик. Вишевековне еколошке последице Пројекта би остале, било да се рудник експлоатише до краја или брзо затвори. Као што су показале поплаве у долини Јадра 2022. године, климатске промене доносе велике, нове ризике за све рударске пројекте. На пример, уколико би дошло до попуштања депоније јаловине, загађења вода и других еколошких катастрофа, Србија би сносила вишедеценијске катастрофалне финансијске последице које би изискивале стотине милиона евра само за санацију.

Рударске компаније, друге државе или Европска унија никада не би прихватиле да сносе финансијске последице било какве катастрофе у Србији. Србија би финансијски остала сама, као што се уосталом и видело у изјавама страних званичника који су дошли јула 2024. године у Београд. Литијум за Пројекат Јадар би обезбедила Србија, Рио Тинто би покупио профит, а Србија би сносила потпуну одговорност за све пратеће ризике.

Из тог разлога, искусна рударска земља, попут Чилеа, одлучила је да прво разради националну стратегију за литијум, формира одговарајућа јавна предузећа (као и Боливија), обезбеди сопствене стручне капацитете да процени ваљаност разних пројеката и тек онда, по сопственим стандардима и условима, распише тендере за одговарајуће индустријске и финансијске партнере.

Власти у Србији су, на жалост, кренуле наопако. Покушавају да наметну, против већинске воље грађана, нејасне и неповољне договоре са једном рударском компанијом која нема искуства са прерадом литијума, која није доказала да зна да рудари јадарит, и која има историјат проблематичних пројеката и бројних скандала који доводе у питање репутацију компаније. На пример, у фебруару 2022. године, објављен је извештај о култури и начину рада у Рио Тинту, у којем су идентификовани узнемирујући налази малтретирања, сексуалног узнемиравања, расизма и других облика дискриминације запослених.

Закључак

На основу расположивих информација, може се закључити да су економски ефекти Пројекта Јадар за Србију крајње неизвесни, а у најповољнијем сценарију, равни нули.

На основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово евентуално спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба бити обустављен.

Студију потписују:

Зоран Дракулић: Оснивач Поинт Гроуп Инт д.о.о., са вишедеценијским искуством у рударству.

Бошко Мијатовић: Оснивач Центра за Либерално-демократске студије.

Даница Поповић: Професорка Економског факултета у Београду у пензији.

Дејан Шошкић: Професор Економског факултета у Београду, бивши гувернер Народне банке Србије.