КОСТОЈЕВИЋИ – Добро дошли, децо, у недођију. Ово под ногама био је пут, а пустара око мене, ту су били малињаци. Рогачица побеснела, све је однела, потоци брда изгураше до кућа. Нигде зелену травку да видиш, сва нам села црна од муља.

Јанко Богдановић, старина у деветој деценији живота, гужва шајкачу, показује пут до најудаљенијег засеока у бајинобаштанском селу Костојевићи: – Идите километар уз корито реке, па још толико у брдо, тамо осташе људи одсечени од света, нико да им се нађе, а од потопа као да година прође.

Стотину Ужичана пристиглих на радну акцију у два крцата аутобуса нико звао није, неки су одавде родом, а већина дође да спасава постојбину најбоље српске капљице, шљивовице и клеке, кажу:

– Доста је било мудровања, ми бисмо ову земљу да сачувамо.

Стигла су градска деца до најзабаченијих засеока у Костојевићима, на места где возила дуго моћи неће. Мушкарци упртили џакове сточне хране на рамена, па „шипче“ уз брда, жене носе кутије пуне потрепштина, да мученици у недођији, пет-шест километара од Костојевића, макар мало одахну.

– Нама је ђецо највише до људи, седам дана смо одсечени. Не можеш муку сам са собом да делиш – помешаше се у речима старице Горгине и радост и зебња.

Показује Горгина кућу распуклу напола, али због ње не брине, имају Милићевићи још кућа у Костојевићима, добрих за живот. Него, до лекара мора, а пута нестаде.

Сузана Накић (28) и Цвијо Дуловић (29) из ужичког удружења „Урбанера“ извадише из торбе стетоскопе и лекарску апаратуру. Озари се старица као да је тек у подне свануло. За млади пар лекара у Ужицу још нема посла, али они лече. Док им се посрећи, са још стотину њих из „Урбанере“ из града на Ђетињи, решили да „акцијаше“! Он из Мачката код Ужица, она Врањанка, љубав их је довела међу Ере. Везу још нису „озваничили“, а бака Горгина цени: „Печени!“. Њима се највише обрадоваше у засеоку Васићи, у једној кући са натписом „почето кућити 1971“. Почето, па маја 2014. стаде.

– Параплегичару није лако да сачува кућу и окућницу, ја у инвалидским колицима и мајка Милка смо ту, стара жена, па видите како је било. Људи, ко није видео како нам је река кроз двориште протутњала, веровати неће. Ако „ласикса“ нема, „јуринекс“ ми ваља? – пита лекаре Зоран Васић.
Хиљаде кубика наноса, потоци и речице сручише се у Костојевиће. Ере деле помоћ из Црвеног крста, али и ону скупљену од добрих Ужичана, пекара, бајкера, власника различитих фирми и обичних комшија. Још стотинак Ера, почистили су путеве и дворишта. „Излопаташе“ тоне муља. Да медицинари за њима све дезинфикују. Под муљем су тоне пастрмке из урушених рибњака, вода подавила живину, ваља спречити заразу. Лопатало се бесомучно до мрака…

СВЕ ОД НУЛЕ

– Доста је било мудровања, ми бисмо ову земљу да сачувамо.

СВЕ ОД НУЛЕ

УСРЕД оне недођије у којој се нађе деда Јанко с почетка приче, поглед пуца на имање Владана Савића. Једва је до куће лане воду довукао, и опет остаде без капи. Брдо срушило резервоар. И шта сад? Чека да се пут избрисан са лица земље обнови, па да допрема материјал, да проба још једном, од нуле. Таквих је прича у бајинобаштанском крају на стотине. Али се светло на крају тунела назире, живот се обнавља док рука руку мије.

обнови, па да допрема материјал, да проба још једном, од нуле. Таквих је прича у бајинобаштанском крају на стотине. Али се светло на крају тунела назире, живот се обнавља док рука руку мије.

Новости