За просечан сат рада у Србији из године у годину може да се купи све мање основних животних намирница. Статистички, плата нам мање вреди за набавку хране, али се до технике нешто брже долази
НИ пола килограма свињетине. Управо толико вреди просечан сат рада у Србији. И са годинама се “топе” грами. Последња просечна плата је била 42.335 динара, што значи да за пун сат запослени заради 240 динара. А за скоро две трећине радника у нашој земљи и тај просек је недостижан. Пре две године сат рада је доносио 197 динара у просеку. Тада се за њега могло купити 5,2 векне хлеба, а данас нешто мало више – 5,4. Скоро све остале намирнице сада троше више рада. Уместо 3,3 литре млека, са данашњом сатницом може да се купи 2,8 литара. Код јаја је разлика још драстичнија. Некада смо могли да купимо скоро два паковања од по 10 комада, а данас – 16.
– Просечна зарада у Србији пре две године и сада има сасвим различиту куповну моћ – сматра економиста Драгован Милићевић. – Зараде не могу да прате тренд цена јер на њихово кретање утичу различити фактори који условљавају пад или раст стандарда. Када би цене пратиле инфлацију онда не би било различитих кретања цена и стандарда. На цене хране утичу трошкови пољопривредне производње и наравно понуда и тражња. Храна је практично есенцијална потреба и за њу се морају издвојити неопходна средства. Различити картелски споразуми у том смислу имају велики значај управо због чињенице да ове производе није могуће заменити нити одложити њихову потрошњу.
Месо је све даље од тањира просечног потрошача. Пре две године за килограм телетине ваљало је радити пола дана. Данас смо и ту половину “пробили”. За килограм овог меса на послу морамо да оставимо чак 4,2 сата. Разлика се осети и код јефтинијих врста меса. За сат рада некада смо могли да купимо 500 грама, а сада 400 грама свињетине. Сатница нам није довољна ни за килограм пилетине. Фали нам најмање 60 динара.
– Кретање зарада је одређено пре свега ситуацијом у компанијама, држави генерално, зависе од привредне активности и продуктивности – додаје Милићевић. – Њихов раст лимитиран је пре свега трошковима и укупним приходима. Наравно да у кризи привредни амбијент није повољан и самим тим нема простора за повећање реалних плата без инфлације.
Када је у питању техника, мерила су другачија. Модели од пре две године више нису актуелни, па су и јефтинији. Тако за “филипсов” ЛЦД телевизор од 32 инча 2010. ваљало је радити 279 сати, скоро 35 радних дана. И тада је тај уређај коштао 55.000 динара. Данас може да се купи и за 41.000 динара, па односи “свега” 171 сат. Ако би тадашњем ЛЦД-у, данас одговарао 3Д модел, за њега из фирме не би излазили чак 417 сати, јер кошта око 100.000 динара.
Прилично изненађујуће, данашња рачуница показује да се са просечном платом брже долази до аутомобила. Пре две године за ауто од 10.000 евра ваљало је радити 5.076 сати. Ове године, не само што се за ту суму може купити боља лимузина, него се и одрађује који сат мање – 4.916 сати. То је 614 радних дана, односно око 28 месеци проведених на послу.
КОЛИКО САТИ РАДИМО ЗА
производ 2010. 2012.
фрижидер 188 208
ЛЦД ТВ 279 171
Кола од 10.000 € 5.076 4.916
Стан од 50.000 € 25.380 24.583
КОЛИКО НАМИРНИЦА КУПУЈЕМО ЗА САТ РАДА
производ 2010. 2012.
векна хлеба 5,2 5,4
литар млека 3,3 2,8
једно јаје 19,7 16,0
кг свињетине 0,5 0,4
Новости
