Од Шешеља до Вучића и назад

Тешко је време. Изгледи за будућност су туробни. Не ради се само о Србији, није знатно боље ни у центру капиталистичког система. Проблем је што је у Србији, као капиталистичкој периферији, све још многим мукама и бригама бременитије.

У центру капиталистичког система први пут омладина нема изгледа за бољи живот од родитеља. Друштвене неједнакости су се, након златног доба државе социјалног старања, прво поступно, а онда све драстичније увећавале, како убедљиво показује француски економиста Томас Пикети. Разлог томе лежи у политичкој вољи. Некада је страх од социјалистичке револуције успешно суспрезао грамзивост привредно-политичке олигархије у центру капиталистичког система. Како се, међутим, хладни рат окончао поразом СССР-а и социјализма, тако је нестао страх од револуције, а с њим и ограничење капиталистичкој похлепи. Империјализам је добио нови замах, јер непослушни периферијалци морају бити доведени у ред. Морају се задуживати како би се „модернизовали”, а онда као дужнички робови слушати наређења из центра светског капиталистичког система.

Да би се наређења успешно извршавала, потребан је или ауторитарни демагог или јака национална привредно-политичка олигархија умрежена у глобалну капиталистичку олигархију који ће убедити грађане да живе у демократији. До пре две године Србија је имала умрежену олигархију која се задуживала, кредите намештала страначким пријатељима, стварајући црне фондове за подмићивање. Данас је Србија задужена, на прагу дужничког ропства, па интерес поверилаца захтева да се дугови неодложно враћају, како не би нарасли до оног нивоа када се више вратити не могу. Захтева се штедња државе и грађана, које нико ни не пита да ли имају шта уштедети. Пошто се ради о неугодној операцији за грађане Србије, центру капиталистичког система више одговара ауторитарна власт (додуше не и овако непредвидљива) од претерано корумпиране и нестабилне олигархије.

У том циљу, као и зарад јачања сопствене власти, вожд спроводи строгу контролу средстава масовног општења посредством политичке таблоидизације, естрадне тривијализације политичких тема, и систематске медијске идиотизације (уклањање озбиљних политичких садржаја и зрачење интелектуалног отрова у виду различитих „забавних” и „ријалити” програма). Политика се свела на вођину ружичасту пропаганду у помамној потрази за непријатељима (некада су то били „национални издајници”, а данас „кочничари реформи”, те поједини омрзнути „тајкуни” и криминалци, циљано изабрани за обрачун зарад повећања популарности вође међу осиротелим грађанима).

Уклањање „Утиска недеље” стога није само обрачун власника Б92 с ауторком најугледније политичке емисије на овим просторима, већ се ради превасходно о обрачуну ауторитарног вође с новинарком која не пристаје на идиотизацију (у античкој Хелади су они које политика не занима називани идиотима) новинарства у Србији, па и по високу цену губитка посла. Уистину, о овоме сведочи чињеница да ниједна телевизија, колико је аутору овог чланка познато, није досад понудила простор „Утиску недеље”. Човек би очекивао да се телевизије отимају за култну емисију, јер биће им повећани углед и гледаност, стећи ће и образовану публику, а од реклама и солидне приходе. Но, на периферији капиталистичког система ова правила не важе, јер ту ауторитарни вођ може да нареди припадницима олигархије да се не оглашавају на непоћудним телевизијама, а то значи не само краткорочни губитак, већ и дугорочно пропадање до коначне пропасти.

Гостујући недавно на новосадској трибини о стању у средствима масовног општења, гости трибине су након ње сазнали да од 40 позваних медијских кућа ниједна није нашла за сходно да пошаље извештаче. Двосатна трибина је, пак, била изузетно добро посећена, као да се ради о крају осамдесетих или почетку деведесетих, што сведочи да средства масовног општења не играју своју улогу преношења различитих вести и мишљења широј јавности.

Отуда не чуди што и једна од најистакнутијих телевизијских новинарки размишља о напуштању новинарства, што је друга срећна због преласка на радио (вођу не занима оно што није нарочито утицајно), и што трећа размишља о бављењу темама из културе. Према томе, јавност ускоро неће имати озбиљнију политичку емисију на националним телевизијама, тј. биће темељито идиотизована. Но, идиотизација неће ослабити ни снажна крчања црева ни честа национална понижења, ни упадљивост лажљивости, ни големи лоповлук политичара, а водиће рђавом политичком образовању и обавештености, те политичкој реакционарности, тј. неком виду шешељизације. Од Шешеља до Вучића, и назад.

Јово Бакић, Политика