Од слогана пита

Цијела булумента креативаца посветит ће се наредних седмица и мјесеци само једном циљу: како најбоље упаковати, изрекламирати и, коначно – продати производ.

Маркетиншки магови ових дана трљају руке. И то не од зиме. Ванредних парламентарних избора у Србији ће бити, а самим тим и (добро плаћеног) посла за креаторе политичких слогана, осмишљаваче кампања, предлагаче боје одела, везиваче кравата, саветнике за пошалице и референте за шарм…

Цела ова булумента креативаца посветиће се наредних недеља и месеци само једном циљу: како најбоље упаковати, изрекламирати и, коначно – продати производ.

Они се руководе старом маркетиншком изреком: “Од сваког политичког материјала може се направити пита.”

Илити: “Нико није баш толики Шешељ да га не можеш упаковати у прихватљиву амбалажу.” Осим Војислава Шешеља самог, наравно. Пре неки дан сам кроз прозор таксија угледао управо Шешељеве плакате излепљене на веома занимљивом месту. Испред гробља. Вешт фотограф могао би да направи слику пуну симболике са Шешељевом главурдом и слоганом “Једини излаз”, у првом, и надгробним споменицима, у другом плану.

Ипак, мислим да би господину Шешељу и његовим радикалима за предстојеће изборе више одговарао слоган “Ми правимо звезде”. Или “Расадник талената”. Или чак “Од нас све креће”. Нема разлога да радикали не искористе огромну популарност својих некадашњих чланова, који су преласком у други, напреднији тим, направили завидну политичку каријеру.

Треба играти на карту носталгије, а гласачи емотивно реагују када их подсетите на мале клубове у којима су садашњи великани поникли. То неко доба невиности и искрене љубави према политичкој игри, док се још играло срцем, а не разумом, док се гласно смело рећи шта ти је на срцу, а не потискивати то у себи, да случајно Европа не чује, на то би радикали могли да пуцају. (Хехехе, “радикали” и “пуцају” у истој реченици такође занимљиво делује.)

Ефектна скраћена варијанта – ‘Домаћа’

Кад смо већ код радикала, задржимо се на тренутак на тој десној страни и размотримо како упаковати Двери, Демократску странку Србије и сродне им патриотске странке и организације.

Њима треба неки симбол. Нешто што се у старту препознаје као аутентично српско, што је бирачу блиско и драго, нешто са чиме се свако ко изађе на биралишта може идентификовати. Без дилеме, то је домаћа ракија. За потребе кампање, предлажем ефектну скраћену варијанту – “Домаћа”.

“ДСС. Домаћа. Душу лечи!”

“Двери. Домаћа. ‘Оће и да удари!”

“1389. Домаћа. Убија!”

Пажљиви читалац ће лако уочити фине нијансе описа наше “Домаће”, у зависности од карактера и перпцепције странке или организације у јавности.

Осим тога, сама реч “Домаћа” има одређену топлину. Улива сигурност. Поготову у данима у којима је и Србија на удару многобројних страних, који су баш кроз нашу земљу нашли да пролазе на путу ка случајним пролазницама у Келну.

Подразумева се да би се на промотивним скуповима и митинзима морала обилато служити домаћа ракија, па би ове светковине “под гасом” регрутовале велики број будућих гласача и буквално опијених, нешто мање политичком идејом српске деснице, а знатно више – “Домаћом”.

Како до побједе кад изгубиш?

Пред опозицијом је заиста велики изазов. Сличан оном који из сезоне у сезону имају фудбалери Партизана или Звезде у квалификацијама за Лигу шампиона. Како победити кад је пораз већ известан?

Многи од данашњих опозиционих лидера имали су прилику да на власти покажу шта могу и умеју и нису се баш прославили. Па, како сада убедити бираче да им дају још једну шансу?

Борис Тадић и Чедомир Јовановић од недавно излазе заједно. Не, не у том смислу. У политичком, наравно!

Па, које су нам прве асоцијације на овај двојац?

Лепи, згодни, неговани… ОК.

Са озбиљним мрљама и промашајима из прошлости… ОК.

“Лепота порока”, дакле. Слоган се сам намеће. Бориса и Чеду бисмо у предизборним спотовима могли видети у нешто ласцивнијем издању него што је то очекивано у једној политичкој кампањи. Уосталом, господин Јовановић нам је већ демонстрирао да се радо обнажује и полива пред камерама.

“Хмммм… шта ли да обучем за митинг у Вршцу?”, размишља тако Чедомир, па му коначно сине:

“Хеј, знам – ништа!”

Ни господину Тадићу нису стране граничне области доброг укуса. Уосталом, човек који је ономад за потребе кампање умео нежно да помази и кравицу не би требало да има фрку од још експлицитнијег приказивања сопственог сексипила. То неко “Борисе-помази-ме”, уз ретро слоган специјално активиран за ову прилику “Чедо-ожени-ме”, лепо би се уклопили уз већ поменути “Лепота порока”.

Непозвани предсједник

У овом делу текста изненада се (притом потпуно непозван) појављује председник Србије Томислав Николић са Креманским пророчанством у руци и упитно нас посматра у фазону: “Звали сте ме?”

Отерајмо га из овог блога реченицом: “Не, Председниче, нико није поменуо лепоту пророка и не занима нас шта Тарабићи имају да кажу о ванредним парламентарним изборима.”

Од жутог ка смеђем

Најлакши задатак маркетиншким стручњацима биће, чини се, Демократска странка.

Потребно је само променити ту перцепцију “жути”, коју демократе имају код бирача. “Жути” су добили конотацију лузера, али лузера који су се благовремено окористили на власти. Није тајна да “жути” немају баш сјајан имиџ.

И зато за предстојећу сезону уместо жуте, увести, рецимо, смеђу боју. Свеједно, може и бордо. Или тегет. Битан је слоган “Нисмо више жути”, уз обавезна извињења: “Опростите на нашој жутој прошлости, нећемо понављати жуте грешке, наше некадашње жуте минуте убудуће ће бити смеђи тренуци…” (Хехехе, “смеђи тренуци” ме подсећају на… небитно.)

Ружића у Пјонгјанг

Социјалистичка партија Србије Ивице Дачића вероватно би најрадије избегла и изборе, и кампању, и било какво комешање на политичкој сцени. Просто, кога кофер уштине, кога банана умал’ не задави, кога “Дунав” осигура… и Ружића се плаши. Најважније је избећи било какав нови скандал и аферу.

Зато би Дачићу првенствено требало саветовати да енфант терриблеа партије Бранка Ружића одмах пошаље у вишенедељну билатералну посету пријатељској Северној Кореји. Ружић би у Пјонгјангу стекао корисна искуства у области партијске дисциплине и упознао се са древном севернокорејском вештином држања језика за зубима.

Једном ненаметљивом кампањом и једним дискретним слоганом типа “Ту смо, а као да нисмо”, или “Шта фали да останемо још мало у власти”, социјалисти би требало да остваре зацртани циљ – Дачић и даље да пева “Миљацку” страним дипломатама, а још неки ресор ако се нађе – нађе.

Нек’ нам је Бог у помоћи

И, коначно, ево неких идеја за кампању Српске напредне странке.

Фотографисати председника странке Александра Вучића тако да, из којег год угла да га гледате, имате утисак да вас посматра право у очи. Облепити све градове и села џиновским, средњим и маленим “вучићима”. Колосалну макету Вучића поставити у “Београд на води”. Активисти СНС-а да крену од врата до врата, делећи брошуре “Наш пастир Вучић”, “Кула Вучића” и “Пробудите се. Вучић је већ будан”. Вучић да буде на сваком кораку, у сваком дому, у сваком предузећу, у свакој јавној установи…

Уствари, Ружић ће моћи из Пјонгјанга да пошаље неколико савета где још и на који начин представити велику љубав народа према Вучићу. Тамо се баш разумеју у љубав народа према вођи.

Овакав свеприсутни Вучић једини је могући приказ свега онога што прави Вучић свакодневно ради за добробит Србије и српског народа.

Онога тренутка када свим бирачима Вучић буде 24 часа дневно пред очима, када га, мењајући ТВ-канале угледају на сваком, када га бирачко тело, легавши у кревет увече, буде сањало и зором се са осмехом будило са њим, тада ће се избрисати метафизичка разлика између правог Вучића и наше перцепције Вучића.

Тада ће Вучић бити у свима нама.

У овом делу текста читалац блога би требало да устане и пет минута аплаудира.

Чините то свакодневно и видећете ускоро и сами колико ћете се боље, оптимистичније и напредније осећати. Вучић ће вас просто увући у себе. И биће вам топлије тамо.

А слоган кампање?

Зар већ нисте и сами погодили?!

А – као Александар. МИ – као… па… сви ми. Н – као напредна.

АМИН.

И нек’ нам је Бог у помоћи.

Пише: Зоран Кесић, Ал Џазира