У сенци предизборне кампање, која уочи избора 24. априла улази у завршницу, у Србији је прошла трогодишњица парафирања Бриселског споразума.
Подсетимо, 19. априла 2013. у присуству високе представнице ЕУ Кетрин Ештон, тадашњи српски и косовски премијери, Ивица Дачић и Хашим Тачи, парафирали су Споразум о главним принципима нормализације односа Београда и Приштине. У медијима се за овај документ одомаћио израз Бриселски споразум, а три године након његовог парафирања мало је ствари које су у пракси заживеле, а на које су се обе стране обавезале.
Главни аргумент српских власти да се пристане на споразум – формирање Заједнице српских општина – до данашњег дана остало је само мртво слово на папиру, а сви рокови који су за то предвиђени анексима одавно су пробијени, па се чак ни са израдом Статута ЗСО који је требао да буде усвојен 25. децембра, још није ни почело.
– Заједница српских општина је велика шарена лажа. Прво, то није институција државе Србије, већ институција у оквиру самопроглашене сепаратистичке државе Косово, а која треба да створи привид о колективним правима Срба. На другој страни, влада у Београду је прихватила да се одрекне својих институција на Косову, да сепаратистима да државност на конту ЗСО, а чак ни ту заједницу нису успели да остваре у пракси – коментарише Марко Јакшић, функционер Демократске странке Србије на КиМ.
Када је 19. априла испред Владе Србије парафирао споразум, тадашњи премијер Ивица Дачић је рекао да је потписана верзија коју је понудила Кетрин Ештон и да се ради о “најповољнијем тексту за српску страну”. Од 15 тачака, колико садржи основни текст споразума, првих шест се односи на ЗСО, која треба да се формира у складу са косовским законима и уставом.
Преостале тачке односе се на интегрисање српских полицајаца на северу покрајине у јединствену Косовску полицију, а исто је предвиђено и за правосудне органе. Предвиђено је и “утапање” српских судија и тужилаца у јединствен правосудни систем Косова, где се примењују устав и закони сецесионистичке покрајине. Овако испреговаран споразум је за један део опозиције био велеиздајнички акт и фактичко признање Косова (ДСС и радикали), али га је већинска парламентарна опозиција поздравила, почев од Демократске и Либерално демократске странке па до лигаша Ненада Чанка и странака националних мањина. Београд је такође добио честитке са Запада.
Према мишљењу неких аналитичара управо су уступци које су Вучић и Дачић направили на штету државности Републике Србије главни разлог зашто из Брисела и Вашингтона још увек стижу превасходно похвале Влади Србије и поред очигледног урушавања демократских институција, гушења слободе медија и јачање ауторитарног карактера власти оличеног у садашњем премијеру Александру Вучићу.
Осим што су препуштени институцијама и законима сепаратистичке власти у Приштини, за Србе на Косову се стање после Бриселског споразума није на боље променило. Најновији хир Приштине да не дозволи улазак на Космет особама које имају личне исправе издате у Србији, показало је да су и нож и погача у албанским рукама. Како слика блокираних Срба са документима која имају српска државна обележја указује и на немоћ српске владе, што у моменту придобијања бирача владајућим београдским странкама не иде на руку, то је и Брисел реаговао, па се тренутно прелазак људи преко административне границе одвија без већег застоја.
Повратак прогнаних Срба и даље је имагинаран појам, а слике порушених надгробних споменика, или вандалских напада на српске храмове и даље су саставни део косовске свакодневице. Срби који су по налогу Београда учествовали на изборима за косовским парламент и тако дали легитимитет сепаратистичкој власти у Приштини, имају своје оправдање за Бриселски споразум, као и за то што се он не примењује.
Потпредседник косовске владе Бранимир Стојановић тврди да су БС постигнути “мир и стабилност”, а да је одговорност за неформирање ЗСО на Приштини.
– Приштина не жели да уради свој део посла. Зато је важно да ЕУ одблокира тај процес – каже Стојановић за РТС.
Ј. Арсеновић – Вести
