Одакле Влади Србије право да смањује пензије или да присиљава грађане да плаћају претплату за РТС?

Годинама тврдим да присиљавање грађана да плаћају телевизијску претплату није у складу са Уставом. Да су тиме од стране државе угрожене моје грађанске, људске и какве год хоћете слободе. Да су тиме угрожена моја грађанска, људска и каква год хоћете права.

Не, на претплату не може, у једној правно уређеној држави, нико да ме присили, да ме безусловно натера на њу а да ме није питао. Да се није консултовао се са мном, да се нисмо објаснили.

Пазите, реч је о претплати. А претплата се заснива на добровољности. Они који су старији, сећају се пренумерата. Односно претплатника не нечију вредну књигу. Пренумерација је пре свега подразумевала учешће у помоћи да одређена вредна књига угледа светло дана. Док код телевизијске претплате није било добровољности – озакоњено је: уредбом, законом, сасвим је свеједно. И да ствар буде још нејаснија, правно заврзламастија – стизала нам је с рачуном за утрошену електричну енергију!?

И шта се догодило? Грађани су, спортским и војничким речником речено, масовно ескивирали плаћање претплате. Један ми је пензионер, на моје питање: Плаћаш ли? одговорио: Не плаћам. Сутра ће нас држава каквим законом или уредбом присилити да се претплатимо на јесењи купус тог и тог произвођача. Или на новине те и те… Док такса већ може… Ми и иначе толико тога плаћамо, и много чега што је ван сваког здравог разума, да је то превршило сваку мјеру. Као, на пример: молим документ на шалтеру на коме ћу га сутрадан, након што прикупим и све друге за тај предмет потребне документе, предати на истом том шалтеру. Али ћу претходно тај документ платити, на пример, 596,00 динара. Сутрадан, кад их будем предавао, на шалтеру ће проверити, у компјутеру из кога су ми “извадили” и оверили тај документ, да ли он сутрадан одговара ономе што они имају у свом компјутеру а ја на хартији коју су ми они јуче издали… И тако у недоглед.

А за неплаћање телевизијске претплате ко ће бити тужен? Односно ко ће морати… Нико! Појела маца.

А претплату и свом Јавном сервису грађана Србије, односно чланици Европске радиодифузне уније, чији сам и ја један, као грађанин европске Србије, од бројних сувласника, редовно плаћао. Иако сам знао и био свестан тога да не морам. Иако је плаћам и једном од бројних кабловских оператера, који и део мог новца уплаћују и мом Јавном сервису. Па ме све то кошта око 2.000,00 динара месечно.

Е сад, због чега овај, овако дуг увод?

Због пензија. Наиме, већ се дуго времена прича о смањењу плата у јавном сектору и одузимања одређеног процента од пензија. Како би се попунила празна државна каса. На чему се поклизнуо млађани Лазар Крстић, краткотрајни министар финансија, који је предложио да се смањује и одузима 30 одсто. А кад се у Влади нису с тим предлогом сложили, Крстић је поднео оставку. А онда је на његово место дошао доктор Душан Вујовић. Његов је предлог ипак много блажи – 10, евентуално 15 процената.

Држава у јавним предузеђима, друштвима, агенцијама… има право да поставља, да бира најбоље, да им даје и смањује плате колико хоће и кад хоће, јер их она плаћа (и њих, наравно, плаћају грађани), али пензионерима не може да дира пензије.

Пензионери су своје пензије дуги низ година зарађивали, одрађивали и за њих је уплаћивано и непрестано се уплаћује у њихов фонд. Свака од власти, за чије су владавине садашњи пензионери стицали своје пензије, озакоњивала је ту област својим законима. И у складу с њима пензионери су добијали и добијају своје пензије. Пензија је стечена својина. Џаба ту и Међународни монетарни фонд (ММФ), Светска банка и сви они који кидишу на пензије. Друга су ствар они који су украли пензије. Нека им се и одузму.

Не улазећи у многобројне друге разлоге због којих је одузимање од пензија не само грехота, него и за државу штетно, треба рећи да одузимање од пензија не решава ништа. И тај вид штедње и није штедња. Што, верујем, да и министар Вујовић веома добро зна. Али шта он да ради: то тражи ММФ, то траже и у Европи, то траже и његови из Владе, то траже и наши, народни, из Скупштине, то тражи беспарична провалија наше стварности, то тражи…

И од кога то премијер Александар Вучић тражи да врати 250 милиона евра?! Од директора јавних предузећа?! Од губиташа. Па како они да врате? Па како су они, и поред свих тих силних а негде добро и веома добро плаћених надзорних и управних одбора, уопште доспели у ситуацију да буду губиташи? Како би било лепо да ми на челу јавних предузећа имамо људе од знања, морала, одговорности и љубави за своју земљу. Да имамо такве људе, кад их већ тако добро плаћамо. А по хитном поступку укинути којекакве наметнуте, по систему ја теби – ти мени, надзорне и управне одборе. То је некад било у колективу. И унутрашње су контроле постојале. А државни су контролори упадали изненада. А не у виду радних акција, као недавно на сплавове.

Ова држава не може да свој развој темељи на смањењима, на одузимањима, на којекаквим ситним и готово безначајним уштедама. Ова држава мора да развија привреду, њену индустрију, да производи и извози. Ова држава мора да крене од културе, од описмењавања, образовања. Ова држава мора да развија и негује културу плаћања струје, воде, пореза… Ова држава не сме да има ни једну а камоли стотину школа које би ускоро могле да заврше у стечају.

Ја ћу пристати да ми се одузме од пензије тих десет или петнаест одсто. Само ако ме држава буде питала. (Уколико се она и сети да пита.) А да ли ће то моћи (а не хтети) стотине и стотине хиљада пензионера ове земље!? Некима ће, по свему судећи, остати контејнери. Мада је и код њих гужва из дана у дан све приметнија.

Ова држава мора да има грађане који воле своју државу. Ова држава мора да има власт која поштује своје грађане. И да им служи. А не мора да их воли.

Милош Кордић, Интермагазин