Одбијање Срба са севера да изађу на Приштинске изборе представља борбу за очување српске државности

После ликвидирања полицијског и правосудног система од стране Републике Србије на делу сопствене територије, учешће Срба са севера Космета на локалним изборима “Републике Косово” предвиђеним за 3. новембар 2013. године, представља главни показатељ спровођења Бриселског споразума. Тиме ће се заокружити процес формирања “Приштинских општина” и безбедносног система, а од Србије се очекује узмицање и са последњих позиција – предаја Приштини телекомуникационих и енергетских објеката.

На северу Косова и Метохије треба да се изабере нова локална администрација чији ће легитимитет проистицати из законодавства и Устава “Републике Косово”. Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је да Срби са Космета треба да формирају јединствену изборну листу и на основу ње да изађу на изборе како би учинили законитом Заједницу српских општина предвиђену Бриселским споразумом, “која ће бити створена после избора и која ће моћи на међународно признат начин да реализује српске интересе”.[1] У супротном – указују представници Београда – победиће снаге које се налазе под утицајем Приштине и они ће самостално формирати руководство Заједнице српских општина.[2] Међутим, у тексту Бриселског споразума нема ни помена о било каквим међународним гаранцијама поводом поштовања српских интереса, ради се само о “тихом дезертирању” српске државе са територије Космета. Српски лидери јужно од Ибра на основу свог искуства упозоравају: излазак Срба са јединственим списком неће бити симетричан одговор и неће омогућити прихватљив модел поштовања српских интереса у Приштинском систему власти.

Упркос свему, излазак Срба са севера на “косовске изборе” сматра се од стране представника ЕУ као конкретан доказ о спровођењу Бриселског споразума. Теза о будућности Србије искључиво у оквирима ЕУ намеће се толико ултимативно да неопходност добијања тачног датума за почетак преговора са ЕУ добија статус индулгенције и истовремено бланко карте за коришћење свих расположивих средстава како би се осигурало “гурање” Срба са севера Космета под власт Приштине, да их приморају да прихвате власт бивших команданата ОВК – масовних убица и трговаца људским органима и нарко-криминалних банди глобалног нивоа. Међутим, као што се каже, не може се извући из блата повлачењем за сопствени нос. Талас информативних лагарија унифицирано прозападних медијских ресурса (још више него у време Бориса Тадића) није у стању да прикрије ту чињеницу да се Србима са севера Космета предлаже да “покажу вољу”, ни за шта друго него за националну, институционалну и социјалну пропаст, што они једноставно не могу да прихвате.

Приштина указује на јединствен критеријум за учешће Срба на приштинским изборима – регистрација српских политичких партија у Централну изборну комисију “Републике Косово”. Подвлачим: постојеће политичке партије на северу Космета од стране Приштине се сматрају партијама друге државе и оне не могу узети учешће на изборима “Републике Косово”. У вези с тим, у Српској Напредној Странци која је владајућа у Србији и која је главни иницијатор и моторна снага “преговарачког процеса са Приштином”, предлаже се да покаже пример другим политичким партијама и покретима, па да се региструје у “Централној Изборној Комисији” квазидржавне формације.

Са своје стране, Срби са севера Космета одлучили су да бојкотују косовске изборе заказане за 3. новембар, а бојкоту се придружује и огромна већина Срба јужно од Ибра. Славко Стевановић (СПС), председник недавно створене Скупштине АП Косово и Метохија, званично је објавио бојкот приштинских избора “пошто би учешће Срба на њима представљало неповратну тачку – признање фантомске самопроглашене државе Косово”. Стевановић је истакао да је на референдуму, на српском сабору у Косовској Митровици и у Резолуцији са заседања Скупштине АП Косово и Метохија, јасно изражена позиција Срба о неприхватању  косовских институција, што представља израз народне воље коју треба поштовати. По речима Стевановића, бојкот представља средство којим се доказује Приштини, Београду и међународној заједници, да за Србе са Косова и Метохије постоји само једна држава – Република Србија.[3]Раденко Недељковић, начелник Косовско-Митровачког округа, такође је истакао да су Срби са севера Космета више пута одбацили да прихвате власт Приштине и косовских институција. Осим тога, поред формалног стварања Скупштине на северу Космета, државне институције упркос притисцима Запада и настојањима владајуће коалиције у Београду, раде пуним капацитетом.[4] Тако се на северу Космета у еволуционом смислу рађа једна сасвим нова национално-политичка иницијатива, чији се ресурс и значај за националну свест Срба, за препород српске државности у региону, тешко може проценити.  У првом реду то је противтеза, “ручна кочница” неизмерно циничног западног курса на растакању српске цивилизације на Косову и Метохији. У случају када се генеза друштвено-политичких процеса сведе на замену државних и националних интереса уским, клановским, користољубивим интересима, тада се систем управљања претвара у оруђе за реализацију туђинских интереса, из чега неизбежно произилази и квалитативна промена – замена основних циљева државе. Држава која излази из оквира поштовања општенационалних интереса, у суштини се не може даље одржати. Сва тежина улоге “задржавајућег” од даљег ширења дезинтеграционих процеса, очувања националног идентитета, превазилажења пасивно-инертних стереотипа у начину размишљања и синдрома жртве, који преовлађују у српском друштву – пали су на Србе са севера Косова и Метохије.

Посланик ДСС Марко Јакшић изјавио је: “Тврдња да ће неизлазак Срба на Приштинске изборе бити против њихових интереса прдставља класичну обману и репризу онога што се десило са Србима јужно од Ибра, чија се права после њиховог изласка на изборе постојано скраћују”. Излазак на изборе – подвлачи Марко Јакшић – представља признавање власти “Републике Косово”. Он је позвао да се “чиста предаја Космета” не прикрива некаквом “јединственом листом”, пошто је ситуација кристално јасна: они који изађу на Приштинске изборе, једном и заувек су гласали само за једну ствар – независност “Републике Косово”; једини легитимни орган који је створен на основу закона Републике Србије, представља Скупштина АП КиМ формирана 4. јула 2013. године  и у вези са тим, излазак на “косовске изборе” представљаће директно кршење Устава Републике Србије.[5] Марко Јакшић указује и на недопустивост застрашивања српског становништва од стране представника званичног Београда, тиме да ће у случају неизласка Срба на изборе, тенкови КФОРА и НАТО пакта ући на север Космета.[6]

Важно је напоменути да је претња Србима упућена баш у тренутку када је стицајем околности међународни тим патолога (који спроводи истраживања у оквиру кривичног предмета који се води против 121 бригаде ОВК под командом Фатмира Љимаја, која је починила веома сурове злочине против Срба у логору Клечка) пронашао тела 7 војника Југословенске армије и МУП-а Србије – мушкарци од 25 до 65 година – који су уистину мученички побијени од Љимајевих главосеча.

На свим нивоима косметски Срби подвргнути су обрађивању од стране “политичког естаблишмента” и “пропагандног система” Србије, а такође и – како истичу српски стручњаци – “од људи који су прошли кроз специјалну обуку на Западу” како би увукли Србе да изађу на приштинске изборе. Званично су за спровођење избора одговорни Извршна канцеларија у Приштини за север покрајине и мисија ОЕБСА. “Премијер Косова” Хашим Тачи полаже право на север и спрема се да посети своју територију. Тачијев заменик је изразио уверење да ће та посета “допринети стварању услова за успостављање нашег поретка, наше безбедности и наше полиције на северу”.[7] Истовремено, током наставка “техничког дијалога” између Београда и Приштине, Србија се сагласила са доделом “Косову” сопственог међународног телефонског кода – 383 – од јануара 2015. године. Према том споразуму, захтев за међународни код “Косову” поднеће Међународној телефонској асоцијацији једна од земаља ЕУ – Аустрија, Италија или Шведска.

Убрзано утврђивање косовске квазидржавности примиче регион експлозивном стању. Тако је албански политичар Кочо Данај поставио услов Црној Гори да преда источни део своје територије, на којем компактно живе Албанци – уз тако једноставан аргумент, да та територија “припада Природној Албанији”. По мишљењу албанских идеолога, сличних Данају, за Велику Албанију која се скрива иза термина “Природне Албаније”, наступио је тренутак пробоја. Избећи нови талас насиља и рата на Балкану може се само на један начин –  да суседи путем мирних преговора предају Албанији територије које припадају њеним “природним” границама. Тако је већ дошао ред на Црну Гору, њој је предложено да спроведе референдум на коме Албанци треба да се изјасне о томе да ли желе да и даље остану у саставу те земље.[8]

Евроинтеграције се на југу Балкана остварују упоредо са ступањем у зону турбуленција са јасним “великоалбанским карактером” и исисавањем крви сувереним националним државама. Као што следи из изјаве шефа Европске Комисије Хозе Мануела Бароза (2012): “новој Европи је потребно више интеграција, потребно је европско лидерство, пуна лојалност држава европским вредностима и више демократије”. Државе чланице ЕУ већ у 2014. години треба да промене базне документе у друштву, у којима ће приоритетни задатак бити даље делегирање пуномоћја националних влада у корист Брисела и Европске Комисије. Сходно томе, ЕУ постаје ауторитарна наднационална структура која на себе преузима суверенитет националних држава. Парафразирајући мисао Н. Данилевског, да би велики културно-историјски тип српске цивилизације добио могућност даљег развоја и да не би ступио у стадијум “простог етнографског материјала”, потребно је да српски народ стекне политичку независност. Срби са севера Космета су отворили етапу борбе за излазак из система уско-групних, западно-центричних интереса и сада се на северу преламају процеси од чијег ће исхода зависити не само судбина Косова и Метохије и Србије, него и Балкана и Европе у ширем смислу.