Одбрана професије, одговор прошлости

Кад ми је веома благонаклоно понудио место шефа деска као човеку са највише искуства, образованом и вредном (његове речи), рачунао сам, можда се променио, ово више нису деведесете. Чланови владајућег СНС-а који су рукоположили њега и његовог заменика се јавно заклињу у Европу и европске вредности, признајући да су раније много грешили. Мислио сам да су времена кад су се у „Новостима” објављивале оне чувене фотографије са Милошевићевог митинга у Беранама давно прошла. Нажалост, изгледа да сам се преварио.

Последње јавно обраћање Ратка Дмитровића то најбоље потврђује. Чуди ме да није тражио да га прочита на РТС-у као у његова стара добра времена.

Наравно, да мене од Ратка Дмитровића није потребно било ко да брани. Његови ставови и „објашњења” су моја најбоља одбрана и на томе сам му неизмерно захвалан. Посебно, што је по ко зна који пут непогрешиво повукао границу између знања и незнања, бахатости и пристојности, васпитања и неваспитања и, што је најважније, између професије и партијског послушништва. Прави професионални уредник брани своје људе чак и кад се не слаже са њима. На непримерено саопштење СНС-а реагује се одбраном на право мисли и изражавања, а не кукњавом ко га је све звао „због мене”. Да чудо буде веће, Дмитровић чак каже да се слаже с већином онога што сам рекао на РТС-у. Али то сам никада није изговорио јавно, нити је за годину дана написао и један коментар на рачун актуелне власти. Лакше је писати о Кристијану и Соњи Бисерко, штетним дејствима америчких филмова…

Наставио је да успешно брани свој положај и високу плату коју прима у „Новостима”, отвореним писмом у којем уверава јавност Србије колико је премијер Вучић интелигентан, тврдећи да „ђутуре може да смени за 15 минута руководство ’Политике’” због критичких текстова о њему. Али он то неће, а камоли да смењује једног непознатог шефа деска „Новости”. Ето у којим филмовима живи Дмитровић, заборављајући да је ово, ипак, 2014, а не 1994, да се Србија тренутно брани од поплава у Обреновцу и Шапцу, а не на потезу Карлобаг, Огулин, Карловац, Вировитица… Да све буде још бизарније, само пре две године Дмитровић је објашњавао народу Србије како Вучић „нема ни једну здраву идеју” и како је „недорастао месту и времену” и да је рећи „да” Европској унији исто што и ставити „д… на тарабу”. Ко је заправо Дмитровић?

Ако је после два месеца схватио колико сам ја лош шеф деска зашто је чекао још осам месеци да ме смени, и то, гле чуда, после мог гостовања на РТС-у! Никада ни на једном колегијуму „Новости”, а одржавају се редовно два пута дневно, није имао никакву примедбу на мој рад. Трпео је и ћутао, али зато је изабрао прави тренутак. Ко вели, газда ће бити задовољан његовом оданошћу, а успут опраће се и за оне ставове од пре две године.

Дмитровић не само што је побркао деценије, убацујући мало „жуте”, мало ЛДП, а понајвише Шкоробранитеље, већ је потпуно занемарио суштину читаве приче – право на слободу мисли и изражавања. И да се због тога не може и не сме одговарати, а камоли бити смењен и завршити у ,,Спорту”! За њега то право није постојало деведесетих па мисли да не би ни сада требало да постоји.

Љут због огромне подршке колега и јавности непознатом и по њему неважном човеку, у свом прилично параноичном обраћању каже да се у позадини крије напад на уређивачку политику „Новости” и националне вредности које он наводно брани. Дмитровићу изгледа нико није јавио да је рат давно завршен, да је његовом уређивачком умећу једини непријатељ продати тираж „Новости” који је у паду. Али, он ће, наравно, у свом заносу прекаљеног борца и браниоца српства доказивати супротно, исто онако уверљиво како је објашњавао разлоге моје смене заклањајући се иза „Вучићеве интелигенције”.

Жао ми је што Дмитровић није читао моје текстове, у разним временима које помиње. Да јесте, никада не би постигао толико аутоголова за кратко време. Научио би нешто, ако ништа бар да је новинарство часно занимање. Читајте „Спорт”, видимо се Дмитровићу!

Новинар, бивши шеф Деска Вечерњих новости