Питала ме је у инбокс г-ђа Наташа зашто псујем Тајновидца.
Ево одговора:
Наташа, хвала што сте ме питали зашто говорим то шта говорим. То сте ви први учинили. Нико прије Вас.
Прво, Ја сам Србин који нема ни примјесу црногорске локалистичке свијести. Односно, за мене је српски народ један и недјељив.
Друго, немам митомански однос према Црној Гори. О историји овог простора знам довољно да бих могао да разумијем данашњу ситуацију.
Црну Гору је основао турски окупатор. Шест нахија (четири данашње, нахија Малоншић, односно данашња Зета са Љешкопољем и нахија Грбаљ) су добиле црквено народну аутономију по шеријатском праву. Турци су пописали становништво и разрезали порез. Тема Кара(џа)даг је проглашена за царски хас (царско имање) па становници те административне области нису плаћали никакав осим симболичан данак султану. Тај порез је предаван скадарском паши јер је Кара(џа)даг био дио Скадарског санџака.
Дакле, то није био плод ослободилачке борбе Црногораца, није било див јунаштво, него турска милост, због тешких услова у којима је тај народ живио.
Српски национални романтизам деветнаестог вијека је развио помаму о изузетности Црногораца и тај се вирус ухватио, па је активно почело да се вјерује да је Црна Гора увијек била слободна и над другим српским крајевима изузетна.
То је лаж.
Ја сам Србин коме је цио српски народ његов народ. Србин који нема разлога да се идентификује са Црном Гором јер је моје презиме старије од Црне Горе, јер сам Брђанин, јер су то моји преци вјековима били. Уједињавали смо се са Црном Гором задржавајући своје име све до 1878. године, када је, на руску интервенцију, из имена новопризнате државе избачено име Брда.
То међународно признање је у тадашњој Црној Гори и Брдима дочекано као пораз, јер се очекивало да Србији припадну Босна и Херцеговина и да се српски народ уједини у једну државу.
Кукавичије јаје које нам је положила Турска се излегло аустријском интервенцијом.
Убачен је раздор у, до тада, јединствени српски народ. Аустрија је подржавала засебност Црне Горе да се Срби не би ујединили. Интереси дворске камариле надрастају национални идеал. Владарска кућа, односно клан Петровић Његош добија аспирације које су ван националног идеала уједињења у једну српску државу.
1918. године та политика доживљава слом, и Кара(џа)даг се присаједињује матици Србији.
Најбољи синови најбоље генерације Срба из Кара(џа)дага обављају тај историјски задатак.
На жалост, Југославија је расточила српску националну свијест, српски народ је доживио геноцид, Србија је послије II Светског рата доживјела слом и геноцид над њеном грађанском и предузетничком класом.
Послије те историјске катастрофе, српски народ је на кољенима.
На сцену се враћа мутирана, од комуниста подметнута дегенерисана Црна Гора, обогаћена садржајима које није имала и редефинисана ради поништавања нецрногорских елемената у њој.
Тај накалемљени, неистинити, неутемељени нови идентитет је српско-црногорско-комунистички хермафродит. Аждаја која једе саму себе.
Слобода иживљавања над српском традицијом и свако одсуство критичке свијести чини да идентитет овог простора и ових људи овдје мутира из српског романтизма у црногорски расизам.
У црногорско надсрпство и у црвено хрватство. У два тако слична, суштински идентична, концепта.
Концепта сопствене изузетности коме се одаје свака заједница немоћна да створи икакву вредност, материјалну или духовну.
Образац такве заједнице је Монтепркно Краља Николе и комунистичко Монтепркно.
Комунистичка стега држи на окупу убоги и примитивни социјалистички Кара(џа)даг, у коме буја расно лудило.
Како самодефинисани надсрбин презире Србију, тако и новокатолички Црногорац исто презире ту исту Србију.
Тачке сустицања ова два лудила су негативни појам „Србија“ и позитивни појам „Црна Гора“.
То псеудоисторичарима, псеудоинтелектуалцима и најневероватнијем збиру пискарала и лапрдала пружа широки простор слободе.
Како Брђанину, тако и Црногорцу вазда мила политичка коректност добија најшире тумачење.
О „тамо њима“ можеш како хоћеш, али ово овдје мораш да хвалиш.
Федерална јединица и донације осталих република створиле су организациони оквир и материјалну основу за дефинитиван распад српске националне свијести у Кара(џа)дагу.
Неминовно, тако распаднута, та српска свијест је почела да образује засебну традицију и идентитет.
Новокатолички и срболики комунистички Црногорац су сијамски близанци.
Исти су. Исто је њихово исходиште, исти мотив и иста свијест.
Последњи трзај нашега национа да поврати оно шта је у рату добио а у миру изгубио није оживио аутентичну српску свијест у Кара(џа)дагу и у Кара(џа)даглијама.
Федерација равноправних, два ока у глави, двије сестре и слична наклапања била су слика расточености наше нације и предзнак њеног лаганог умирања.
Више нисмо способни да кажемо да смо један народ који треба да живи заједно. Да су нам писци, ратници, Карађорђевићи, спортисти, прошлост и будућност заједнички.
Да смо једно.
Српска православна црква је последња српска институција која ће, и формално, да буде протјерана из данашње Црне Горе.
Институција коју је успоставио свети Сава, коју су Немањићи обогатили оним шта је најприсутнији и најраширенији слој историјског наслеђа на овој територији, доживјела је лагано одступање од главног свог тока и почела да локалну традицију ДИЈЕЛА, САСВИМ МАЛОГ ДИЈЕЛА те територије презентује као нашу општу, ујединитељаску.
Традицију заокружену и самодовољну.
Ново остоже нашег идентитета.
Операционализација те нове идеје постаје присутна у јавности.
Реплике Његошеве капеле се сију ван Четири нахије.
Као да смо ми Брђани срушили Капелу, а не дични Катуњани.
По мишљењу Митрополије цетињске, Бока није имала ништа и никога у својој традицији по коме би се назвала новосаграђена крстионица на Михољској превлаци.
Малајско црногорско лудило, у својој надсрпској верзији, црногоризује Боку.
Митрополија цетињска, односно блажени архиепископ цетињски Амфилохије говори да је Црногорац, своју паству назива Црногорцима, за Црну Гору кличе да је вјечна.
Црква, институција којој је иманентна посвећеност традицији, наслеђу, која мора да има конзервативан однос према политичким промјенама, лако и без оклијевања у свом јавном говору усваја АВНОЈ-евске границе и усваја речник и дефиниције дневне политике.
Нестају Зета, Брда и Скендерија из назива Митрополије.
Нестаје шароликост локалних традиција, нестаје критичка свијест према световној власти.
Копирају се пароле црногорских новокатолика и комуноусташа, прате се њихове дефиниције и уклапа у њихова схватања, у жељи да се докаже да Митрополија полаже право на исто наслеђе као и они.
Да је митрополија управо највећи заступник њиховог виђења Црне Горе.
Помијешани дневно политички интереси, заблуде српских националних романтичара деветнаестог вијека, наслеђе комунистичког виђења нације и цркве, па и лична сујета блаженог архиепископа и високопреосвећеног митрополита Амфилохија, резултовали су једном историјски безизлазном ситуацијом за српску Цркву у савременој Црној Гори.
Раније је, рекох, посијано и никло зло сјеме, али је блажени и високопреосвећени то стабло баш разгранао.
Црква у Црној Гори ће да настави да постоји као самостална од српске. Са истим свештенством и дијелом монаштва, са истим митрополитом, са истим невјероватним објашњењима да јесмо али нијесмо, да можемо али да не можемо (парафраза Матије Бећковића) да ово и да оно, да није могло другачије да треба да се народ уједини, да смо сестре, очи и.т.д.
Склепана је та превара раније.
Митрополит мисли да је грађењем паралелног тока српског идентитета и традиције задовољио комуносташе и да му је остатак српског народа толико вјеран да ће моћи да настави да постоји као до сада.
Да је црногорски национални пројекат кувања српске жабе успјешан, да не може да му се одупре, да је то одупирање сувишно, па га је погурао различитим својим потезима и различитим наступима у јавности.
Проглашење играча билијара, јебача и путника, Петра II Петровића за свеца, противно сваком очекивању и схватању народа и Цркве, маневар је блаженог и високопреосвећеног у правцу закивања алтернативног, по потреби српског, по потреби црногорског идентитета који је отклон од опште српског идентитета, српске историје и заједничке будућности српског народа.
Зато сам става да је Тајновидац човјек мртав, а не светац, да је, по ономе шта знам, био лош човјек.
Истина је да много од мене писменијих људи кажу да је био „наш песник песника“ (Александар Јерков), и то признајем, али да није основ новог идентитета, да није традиција паралелна укупној српској, да је његово произвођење у свеца гаф блаженог архиепископа и високопреосвећеног митрополита који неће проћи.
Ја вријеђам једну политичку манипулацију, једног мртвог човјека, а не свеца.
Мислим лоше о њему као што бих, под истим околностима, мислио лоше о другим људима.
Моја Црква је Српска православна црква и свака канонски призната.
Она Радивоја не сматра свецем. Игнорише акробације блаженога и високопреосвећенога Амфилохија.
Тако овдашњи Срби имају свога свеца кога остали Срби не признају и за остале Србе није раван Немањићима, како би се закључило са фресака у храму Васкрсења Христовог, гдје је Његушки клан фрескописан на истом нивоу достојанства и важности као светородна лоза Немањића, који су у Подгорици рађани и живјели седам вјекова прије Његуша.
Тако овдашњи Срби нису Срби као и остали Срби.
И то је одговор на питање Желидрага Никчевића, са почетка завршног чина наше пропасти- „Да ли смо ми Срби као и остали Срби?“
Нико не може да обмане правог Србина тиме да му запријети ауторитетом лажног светитеља, како је намјерио блажени и високопреосвећени Амфилохије, архиепископ и митрополит цетињски.
Не може блажени и високопреосвећени да нас уплаши иконама и храмовима свеца кога не признајемо и уз чије скуте нећемо да се савијемо, јер у његову светост не вјерујемо.
Ни ми, нити ванцрногорска Црква српска.
У светост његове лозе не вјерујем. У светост његове земље, лише свих српских земаља и изнад свих српских земаља не вјерујем.
Не постоје два тока српске историје и два српска идентитета. Није Кара(џа)даг кров нити врх српства.
Или смо Срби као остали Срби, или нисмо Срби.
Војвода Мицко Крстић, послије деветнаст година добија прилику да изађе из бугарске тамнице, на позив тамничара-„Напоље, ко је Блгарин!“
Мицко остаје једини у тамници. Тамничар га пита зашто не излази, а Мицко каже-„Аз сум Србин, несум Блгарин“, и остаје у тамници још три године.
Од стотину црногорских надсрба и стотину новокатоличких Црногораца сваки до једнога мисли да у јужној и старој Србији живе цигани, људски отпад и смеће.
Ко је, како и чиме убиједио подловћенске овцокрадице да су надраса, не знам.
Знам да је дошао час да се те биједе курталишемо.
Хоће ли блажени архиепископ и високопреосвећени митрополит са њима или са нама, то ћемо да видимо.
Са обојицом не може.
Никако.
Мирослав Влаховић Геџа 11. јун 2019
извор: Фејсбук страница
