После 1945. године и учвршћења власти комунисти су у Србији почели да спроводе процес замене српске ћирилице туђом, хрватском латиницом. За само неколико деценија комунистичке владавине у српској писаној култури десила се огромна промена – она је од самосвојне ћириличне, постала латинична. Хиљадугодишња ћирилична вертикала је прекинута и српској писаној култури промењен је идентитет. Србија је постала источна провинција хрватске латиничне културе, па је култура српског народа постала непрепознатљива међу културама народа Европе. Процес замене српске ћирилице хрватском латиницом све време подржавају САНУ и Матица српска, док код других европских народа њихове националне научне установе подстичу очување националне свести, традиције и културе, што се сматра природним задатком таквих институција. Срби су у својој историји, ако изузмемо губитке у људству током окупације од стране Османске империје и оне у Првом и Другом светском рату, у борбама са немачким војскама, највише пострадали у Независној Држави Хрватској, а Хрвати су од свих суседних народа били најуспешнији у њиховој асимилацији. Како САНУ већ више деценија подржава процес замене српске ћирилице туђом, хрватском латиницом, то нам даје основ за тврдњу да, у том смислу, Срби од свих европских народа имају најгору националну академију.
Српска елита, посебно она у култури (историчари, књижевници, филолози…) дужна је да непрестано српску јавност подсећа да су комунисти прогнали ћирилицу из службене и јавне употребе, заменили је хрватском латиницом и тако похрватили српску писану културу.
Зашто српска елита све до данас Србима није саопштила истину о грађанском рату 1941-45. године, победи и доласку комуниста на власт и последицама њихове владавине и зашто то значајаном делу српског народа и данас није јасно?
У Русији, без чије помоћи комунисти не би 1941-45. године ни победили у грађанском рату међу Србима, комунистичка револуција десила се 1917. године и тад су руски комунисти, такође у грађанском рату, победили и били на власти девет деценија. Данас Владимир Путин, председник Русије, јавно саопштава, међу руском елитом усаглашен став, да је „октобарска револуција“ (комунизам) највећа грешка у целокупној руској историји, а патријарх Руске православне цркве Кирил каже да је октобарска револуција „велики злочин“ према руском народу. Како то да се руска елита „отрезнила“ од комунистичке идеологије, а српска још није? Ми главни узрок за то видимо у томе што се грађански рат у Србији и долазак комуниста на власт десио у времену њене окупације од стране фашистичке Немачке, док се у то време у Русији водио ослободилачки рат против исте те Немачке и њених савезника. Грађански рат се у Русији десио две деценије пре ослободилачког рата против фашистичке Немачке, а у Србији су се ослобођење од немачке окупације и грађански рат одвијали истовремено. Зато се у Русији рат 1941-45. назива „велики отаџбински рат“, а српска елита никако да у историји и политици јасно одвоји свенародну борбу за ослобођење од грађанског рата који су изазвали комунисти у истом том времену. Зато српска елита, посебно културна (историчари, књижевници, јавни радници) мора стално српском народу указивати на последице грађанског рата и последице комунистичке владавине и стално јавно разобличавати све покушаје неокомунистичког замагљивања суштине тих догађаја кроз њихово подвођење под борбу за ослобођење од фашистичке Немачке. Оба та процеса се морају јасно објашњавати – и грађански рат и борба за ослобођење од фашистичке Немачке.
Време од пада Берлинског зида (1989) до данас као и наредних неколико деценија је преломно време из више разлога. Набројаћемо само неке: пропаст комунистичке идеологије праћена распадом СССР-а и СФР Југославије; освајање источне Европе од стране НАТО пакта; економски колапс економија бивших комунистичких земаља и увођење тржишне економије праћено пљачкашким приватизацијама и великим социјалним раслојавањем; распад међународног правног и политичког поретка насталог после Другог светског рата због НАТО бомбардовања Србије и сецесије Косова и Метохије уз помоћ тог војног савеза; стварање мегаимперија (ЕУ, САД, Русија, Кина…) које при остварењу својих интереса крше међународно право и акта ОУН; велика светска економска криза чији се крај не назире; НАТО-пакт је укључио све земље које окружују Србију, а наша политичка елита се одлучила за безусловно приступање Европској унији; и на крају за Србију и Србе најважније што су они данас разбијени и живе у више малих државица и налазе се у ситуацији скоро истоветној оној пре ослободилачких ратова против Османске и Хабзбуршке империје, ситуацији пре 1918. године. Проблеми у којима се Срби налазе у данашњем преломном времену су таквих димензија да ће њихово решавање одредити судбину нашег народа на веома дуги рок, па је од највећег националног значаја како ће њима приступити српска национална елита (најобразованији круг људи из културе, политике, економије и војнобезбедностних институција, односно носиоци моћи на тим местима моћи).
О понашању српске националне елите у војнобезбедносним институцијама јавно се не расправља, а нисмо сигурни да се било где уопште и расправља. Војска је после Кумановског споразума (9. јун 1999) и престанка НАТО бомбардовања сведена на понижавајући статус, а тајне службе Србије су, бар према извештајима и анализама доступним јавности, више под утицајем САД, Русије, Немачке и суседне Хрватске него Скупштине и Владе Србије, па је основано питање каква је стварна одбрамбена моћ наше земље. Носиоцима моћи у овом сегменту државе дејством спољних фактора веома је скучен простор за национално одговорно деловање.
Деструкција економије Србије имала је више фаза: економске санкције ЕУ и САД (мај 1992- новембар 1995; 1997-новембар 2000) смањиле су обим привредних активности на 1/3 претходног; пљачкашка приватизација спровођена од 1991. године посебно разорно је деловала на индустрију, грађевинарство и трговину; стопа незапослености се стално повећавала и данас статистички износи око 15% ( неки аналитичари тврде да је стварна стопа између 25-30%); стални трговински дефицит и неконтролисана буџетска потрошња спровођена посебно после 2008. за резултат имају спољни дуг од 25 милијарди евра крајем 2016. године (то је 75,5% БДП) што је три пута више него 2008. (8,8 милијарди евра, 30% од БДП). Све економске стратегије спровођене у Србији после распада СФР Југославије нису дале добре резултате, већ је економска криза продубљена. Један од најважнијих разлога тако дуге економске кризе у Србији је што су политичка и економска елита (и она комунистичка и посткомунистича) првенствено водиле рачуна о томе да у процесу транзиције из комунистичке у тржишну економију остваре што веће личне користи и увећају личну имовину, а бригу о стању националне економије третирале као трећеразредан проблем о коме се нешто озбиљније расправљало само у временима избора за Скупштину (то је својеврсна национална издаја као начин вршења влсти). Исти однос према националној економији имају и садашњи носиоци политичке власти који само вештом пропагандом обмањују народ, а скривају од очију јавности многе пословне аранжмане републичких, покрајинских и локалних власти како би се избегле контроле њихових приватних пословних интереса. Због овог разлога и због процене да ће садашња светска економска криза још дуго трајати и у Србији ће процес економског опоравка бити дуг и спор. Стални раст продуктивности који увек узрокује смањење тражње за радном снагом и велики раст становништва који повећава понуду радне снаге у резултату имају тенденцију повећања стопе незапослености и притисак на буџетске ставке за социјалне издатке, што продужава трајање светске економске кризе. Разлике у стопама незапослености између ЕУ, САД и земаља неразвијеног света воде процесима великих миграција становништва.
Немачка је пример земље која никад није одступила од својих економских интереса, па је у поступку замене немачких марака у евре „испословала“ за себе по обиму највеће право на „штампање евра“ и потом га обилато користила за куповине имовине у бившим комунистичким земљама по багателним ценама. Тако је Немачка путем новчане емисије (штампања) евра стекла огромну имовину у источноевропским земљама, коју сад вешто прикрива како народи тих земаља не би схватили где се одлило богатство њихових држава. Доналд Трамп, нови председник САД, без длаке на језику јавно је прозвао Немачку да је целу ЕУ подредила својим економским интересима и да прави својеврсни економски немачки Четврти рајх.
У Србији се на терет буџета њених грађана стимулишу (субвенционишу) страна предузећа, одобрена је продаја земље странцима, а дупло мања држава, суседна Хрватска има значајан утицај на привреду Србије. Хрватским инвеститорима је омогућено да под повољним условима послују у Србији, док од њихове матичне државе нису тражени услови реципроцитета за наше привреднике. Хрватски трговински ланци доминирају у Србији, поготово у северној покрајини Војводини. Око 40% производње и дистрибуције уџбеника за основне школе (промет око 100 милиона евра са профитном стопом око 25%) држе предузећа у власништву компанија из Хрватске, а у руководству Привредне коморе Србије доминирају кадрови из хрватских компанија. Српских компанија готово и нема на тржишту суседне Хрватске нити у привреди те државе.
За Србију најбољи је узор суседна Мађарска која и пред Немачком, и пред бриселском ЕУ администрацијом упорно брани своје економске интересе. Српска економска елита мора „економски патриотизам“ поставити као правило сваког спољнотрговинског посла који држава склапа, те пословање са иностранством мора бити по принципу реципроцитета услова инвестирања и трговања, а на нивоу Западног Балкана као подручја српског етнојезичког заједништва максимално ојачати пословне везе и сматрати га јединственим инвестиционим подручјем.
Ђорђе Јањатовић (Сарадник удружења „Ћирилица“ из Новог Сада)
ВасељенскаТВ
