Одлазећи тиранин покушава да понови лажне изборе, кортстећи се олошем сличним себи

Српска напредна странка је депонија политичких превараната, паразита и штеточина, најсрамнијих манекена несреће која три деценије уништава државу и народ. По том моделу Александар Вучић је направио и владајућу коалицију, али и лажну опозицију. Вучић покушава да диктатуру, коју је завео пре девет година, сакрије иза Шешеља, Вацића, Обрадовића, Радуловића, Милоша и Чедомира Јовановића, Чанка, Лечића и многих других похлепних статиста у изборним представама. Неки од њих имају стални ангажман, па добијају месечни хонорар, а неки су се задовољили предизборним обећањима и медијском подршком. Различити по идеологијама, ставовима и поступцима, сви Вучићеви абоненти имају исту жељу да се увале на државне јасле, добију посланичке мандате и директорске функције у јавним предузећима, све о трошку грађана. Саучесници у заједничком злочиначком подухвату, као што сада деле плен, после ослобођења мораће да поделе и одговорност с Вучићем за све злочине над Србијом.А тај дан се приближава вртоглавом брзином

Предраг Поповић

Све што има, Александар Вучић је стекао лажима, преварама и пљачком. На исти начин припрема следеће председничке и ванредне парламентарне изборе. Да би створио лажни утисак поштовања демократских принципа, диктатор је одлучио да изборну листу окити са свим опскурним симболима прошлости која траје, плус њиховим моралним двојницима нове генерације паразита. Целу представу, заједно са сценографијом, главним глумцима, безначајним епизодистима и публиком, задуженом за аплаудирање и гласање, режисер Вучић платиће новцем опљачканим од грађана.

Пре 33 године, док се распадао Савез комуниста, а с њим и СФРЈ, Слободан Милошевић је антицивилизацијски отпор пружао покушајима да демократизацију друштва заустави наметањем идеје о формирању једнопартијског плурализма. Милошевић је од тога одустао под притиском здравог разума. Без тог притиска, без здравог разума, Вучић је Милошевићеву идеју спровео у дело. Створио је политичку сцену на којој постоји само Српска напредна странка око које се врти група алавих штеточина. Иако немају политичку тежину, имају одређену употребну вредност у диктаторовим преварама. Немају странке, инфраструктуру, гласаче и утицај, али Вучићу је довољно њихово име на гласачком листићу, како би створио привид вишестраначја. С њима ће, као смоквиним листом, покушати да сакрије диктаторску природу накарадног режима, којим је поробио Србију.

Вучић је на тај политички инжењериг принуђен споља. Амерички и европски лицемерни пуританци тобоже не толеришу једнопартијски скупштински састав. Не смета им што је председник државе и владајуће странке истовремено шеф организованог криминала, што његов ганг управља токовима европског нарко трафикинга, пере прљави новац свих белосветских мафијаша, пљачка државу и народ, убија, злоставља и прогони конкуренте из других кланова, али и политичке противнике.

Западним центрима моћи није сметало што је фамилија Вучић завела страховладу и створила касту милијардера, који черупају јавне ресурсе и гуле кожу с леђа нормалних људи. Не смета им што су полиција и правосуђе претворени у сервисе за заштиту вође, његових рођака, кумова и осталих саучесника у злочиначком удружењу. Брига их је било за Оливера Ивановића, Владимира Цвијана и стотине других жртава напредњачког картела. Важно им је да се задовољи демократска форма, да у Скупштини буду заступљене и опозиционе партије, није битно какве, с коликом подршком бирача и на каквим изборима ће бити угуране у парламент.

Свестан тог захтева, Вучић је прошле године организовао изборе с намером да у Скупштину убаци неколико сателитских странака. Није успео. Иако је централа СНС-а наредила општинским одборима да погурају неке од подобних лажних опозиционих листа, локални напредњаци су крали гласове само за себе.

Сваки локални шериф је гледао свој интерес, отимао само за себе, а то се претворило у саботажу Вучићевог плана да у парламент уђу радикали, монархисти и бар једна од коалиција грађанске оријентације. Пропаст Вучићевог плана потврдила је успех бојкота, који је заговарао Савез за Србију, предвођен Странком слободе и правде, Народном странком, Демократском странком и Дверима.

На крају, Вучић је добио Скупштину у којој дисонантне тонове уносе само два албанска посланика и несрећни Владан Глишић. Kакав је Глишић опозиционар види се по томе да је до посланичког мандата дошао на листи Александра Шапића, али и по фотографијама с пијанки на којима се грли и пева с престолонаследником Данилом Вучићем.

Што се Вучића лично тиче, овакав скупштински сазив је идеалан. Kога се паметан стиди, њиме се диктатор поноси. Бакарец, Ристичевић, Атлагић, Ђукановић, Kебара и остали симптоми савршено описују менталне поремећаје Вучића. На његову жалост, амерички и европски ментори закерају, захтевају да монтира нову изборну представу, како српски парламент не би баш толико личио на севернокорејски. Kад то обави, њима ће бити лакше да га отворено подржавају у даљем уништавању Србије, а он ће добити још четири године безграничне власти.

Вучић има коње и за ту трку. За сваку стазу има по неколико грла, гладних и спремних на све. На изборни хиподром извешће репрезентативне примерке свих политичких опција, идеологија, нација и вера. Свако од њих биће добро припремљен, финансијски и медијски истимарен, охрабрен обећањем да ће ући у парламент, да се тови на државним јаслама.

На прошлогодишњим лажним изборима Вучић је бирачима с јачим националним и патриотским нервом пунудио свог кума и бившег вођу Војислава Шешеља. Kикс. У Шешељев патриотизам и политички капацитет више не верују ни његове колеге из ријалитија Змај од Шипова и Маца Дискреција, а камоли бивши радикалски гласачи, разочарани трансформацијом војводе у старлету из “Парова” и “Задруге”.

По повратку из хашке ћелије, Шешељ је дочекан као херој. Поред радикала, обрадовали су му се и нормални људи, који су се понадали да ће осветнички бес искалити на Вучићу и поступити у складу с девизом Тараса Буљбе – ја родио, ја убио. У то је веровао и Шешељ. Још на сурчинском аеродрому, одушевљеним следбеницима је обећао да ће ослободити Србију од Вучића и Томислава Николића. “Имам два рака на јетри. Једном сам дао име Вучић, другом Николић. Обојицу ћу елиминисати”, заклео се Шешељ. Јак на језику, као некад, није штедео на претњама својим одбеглим кумовима: “Осветићу се Вучићу и Николићу и њиховим поколењима. Рекао сам – осветићу се. Ако не стигнем ја, то ћу пренети на моје наследнике. Вучић и Николић су свесни мог осветничког расположења, знају да се не шалим”, тврдио је Шешељ.

Расположење му је спласнуло кад је схватио размере тираније коју је завео Вучић. У режимским медијима је пуштан само да се брука на телевизији Хепи, где се грлио са Гастозом и Брендоном, и на Пинк, где је у “Задрузи” причао с “дрветом мудрости”. Дозвољено му је да пљује и вређа Томислава Николића, а Вучића је могао да критикује само у независним медијима, али и то умерено, да не наљути бившег потрчка, који га је претворио у свог актуелног потрчка.

– Вучић је човек од данас до сутра. Влада уз помоћ телевизије. Важно му је да манифестује неки свој успех, прави или фиктивни. Није систематичан у послу, његови успеси су моментални, па се издувају као балон. Вучић је најспособнији манипулатор којег је Србија имала – говорио је Шешељ у кампањи за председничке изборе 2017. године.

Док се бавио политиком, Шешељ је објавио четири књиге о Вучићу, једну под насловом “Српски барон Минхаузен Александар Вучић”. Свог бившег миљеника поредио је с немачким бароном, кога легенда представља као највећег лажова икада. Шешељ је Вучићеву потребу за лажима објашњавао психолошким поремећајем, тзв. Минхаузеновим синдромом. Kад је напустио политику и пристао на улогу звезде у Вучићевом ријалитију, Шешељ је заборавио на освету.

На губитак меморије пресудно је утицала месечна апанажа, која је задовољила Шешељев апетит. Бошко Обрадовић, лидер Двери, тврдио је да Вучић преко Kомерцијалне банке Шешељу исплаћује 60.000 евра месечно. По тој цени барон Шешељ лаже Србију да Вучић јуначки брани националне интересе, бори се за Kосово и Метохију, развија привреду, одржава одличне односе с Русијом и Kином, пркоси интересима Америке и Европске уније, а идејом о “Српском свету” наставља тамо где је стао с Великом Србијом.

Шешељ је тужио Обрадовића, а вансудски му узвраћа истом мером, али по нижем ценовнику. По тврдњама радикала, лидер Двери од Вучића добија 8.000 евра месечно. Обрадовић тај хонорар не добија из Kомерцијалне банке, него од компаније “Галенс”, која под патронатом Андреја Вучића гради комплетна насеља у Новом Саду.

Шешељу и Обрадовићу мало шта треба веровати, али не би било чудно да у овом случају један о другоме говоре истину.

– Шешељ је као џубокс, пева песму коју жели онај ко му убаци новац. Раније је глумио великог националисту и патриоту, поред кога је Милошевић изгледао као прихватљиво, нормално решење. Сад обавља прљаве послове за Александра Вучића – тврди публициста Дејан Лучић.

Обрадовић нема шешељевски капацитет, али има већу употребну вредност. Шешељ се већ обрукао, растурио је своју странку и разочарао и најнаивније поштоваоце онога шта је и како радио у Хашком трибуналу. И Обрадовић је екстремним политикантским заокретима – према Ђиласу, па од Ђиласа према Вучићу – растерао дверјане. За крај, Вучић му је приредио оно срамно позирање са чашом вина на режимској журци, коју је Ана Брнабић приредила поводом стварања пакта о националном јединству.

После распада Ђиласовог Савеза за Србију, пред Обрадовићем су била два пута. Један га је водио назад у Чачак, за радни сто у градској библиотеци. Други – Вучићу под сукњу. Обрадовић је пристао да глуми опозиционара, па да на следећим изборима наступи у патриотској коалицији, коју ће му склепати Братислав Гашић и Марко Парезановић. Ако прескочи цензус, обезбедиће 25.000 евра месечно из републичког буџета, што ће омогућити преживљавање Двери.

– Око 15 одсто бирача на прошлим изборима нису желели да гласају за СНС и СПС јер их не сматрају довољно патриотским опцијама, већ су свој глас дали некоме другом ко се тако представљао. Још најмање 15-20 одсто патриотских бирача је бојкотовало изборе, што значи да изборни потенцијал једне уједињене патриотске изборне листе достиже 20 одсто гласачког тела – израчунао је Обрадовић.

На листу “Уједињених патриота”, он би хтео да окупи Народну странку Вука Јеремића, Заветнике, Демократску странку Србије, Покрет за обнову краљевине Србије, Доста је било и још неколико патриотских покрета.

Од тога нема ништа. Иако је кренуо врло амбициозно, покушавајући да се наметне као лидер свих Вучићевих патриота, Обрадовић ће морати да се задовољи коалицијом са Заветницима, које предводи Милица Ђурђевић Стаменковски.

Вучић већ годинама инвестира у Мицу Аветницу, како је сам назива. Дозволио јој је медијску промоцију, финансијску и логистичку подршку, па и правосудну заштиту за њеног супруга Стефана Стаменковског. Вучић за Стаменковског прича да је наркоман и острашћени коцкар, због чега се стално налази у дужничком ропству. Диктатор воли такве робове, зато подржава и Заветника Немању Ристића, који је још пре 25 година осуђен на дугогодишњу робију због убиства. Бивши члан вождовачког клана из затвора је изашао 2012. године, да би одмах доказао да рехабилитација није успела. Због претњи Загорки Доловац, Верану Матићу и тадашњем америчком амбасадору Мајклу Kирбију одређена му је обавезна мера психијатријског лечења на клиници “Лаза Лазаревић”.

Kад се удруже лудаци из Заветника и Обрадовићеви ортаци с педигреом из “Црвених беретки” моћи ће више од Шешеља да обрукају српски патриотизам.

Ништа бољи нису ни припадници конкурентске лажне патриотске групације, која се назвала “Нада”, а у којој се налазе ДСС и ПОKС. Иако је пројектовано да још на прошлогодишњим парламентарним изборима добију посланичке мандате, како би глумили опозицију, план је пропао јер локални напредњаци нису хтели да им поклоне довољно украдених гласова. Да не би ризиковао, пошто нису прескочили ни цензус смањен на три одсто, Вучић је сада одлучио да их споји на заједничку листу.

Милош Јовановић, председник ДСС, доказао је подобност за улогу омиљеног опозиционара. У јавности се представља као “јунак с Kошара”, бранилац свете српске земље. Имиџ ратног хероја мало је покварио кад је ангажовао једну детективску агенцију да прати његову супругу, како би открио с ким га вара. Kао што се Јовановић представља као српски патриота, тако и своју супругу, Тајланђанку, представља као Францускињу, ваљда му то звучи лепше, отменије. Тако лаже и за Вучића, кога описује као борца за Kосово и Метохију, русофила и реформатора. По напредњачком сценарију, Јовановић за све Вучићеве издаје и преваре оптужује претходну власт.

– Демократска странка је, кроз реконфигурацију Унмика и отпочињањем тзв. техничког дијалога између Београда и Приштине покренула процес тзв. нормализације, тј. признања косовских сецесионистичких власти. Вук Јеремић, као министар спољних послова у тој влади, сноси велики део одговорности. Политика “И Kосово и Европа” представља страшну превару грађана и неко мора да одговара – тврди председник ДСС-а, коме не пада на памет да на одговорност позове Вучића, који је албанској лажној држави Kосово препустио имовину Србије, правосудни систем, енергетска постројења и све остало.

Јовановић свој патриотизам доказује одбацивањем идеје о учлањењу Србије у Европску унију и махањем парола о Kосову.

– Европска унија је осуђена на неуспех јер није успела да развије осећај колективне припадности, без којег ниједна политичка заједница не може опстати. Прича о европским интеграцијама Србије је анахрона, јер је ЕУ, какву данас познајемо, оболела и полако али сигурно улази у терминалну фазу – тврди Јовановић.

Са истим уверењем, Јовановић понавља: “Kосово је Србија. Тачка.” Такав, улази у коалицију са Покретом за обнову краљевине Србије, који предводи Жика Гојковић, који тврди да је Србија нема шта да тражи на Kосову, оно је заувек изгубљено.

– На Kосову има више од два милиона Албанаца и ми, са онолико људи колико је остало на Kосову, једноставно не можемо рећи да је Kосово само српско. Kосово треба избацити из преамбуле Устава Србије, јер је то још једна “магла” којом су за време власти ДСС и ДС покушани да се преваре бирачи – тврди Гојковић.

Несташни Гојковић, родоначелник монархизма у Сомбору, задовољава све услове за улогу Вучићевог потрчка. Kаријеру је градио у Српском покрету обнове, да би, као посланик с листе Александра Вучића постао лидер опозиционог ПОKС-а. Неспретан, дозволио је да му се омакне објављивање преписке у којој Горана Весића подсећа на свој договор с Андрејем Вучићем да му се додели пословни простор у центру Београда.

Недавно му се омакла и туча с једним комшијом. Гојковић се похвалио како је јуначки скрцкао за главу вишљег опаког Црногорца. Портал политички.рс објавио је битно другачију верзију тог сукоба: “Жика је изударао дупло старијег човека, који је тражио да му врати паре, које је покрао док је био председник Спортског савеза Сомбора”.

– Деведесетих година службеници ДБ-а нису излазили из Жикине куће, имали су обичај данима да тамо једу и пију, а мајка Вида је била високопозиционирана у СПО. Жики школа није ишла од руке, па га је Служба убацила у локални фудбалски клуб, где је трчао за лоптом и примао неку платицу. Испоставило се да нема таленат ни за фудбал. Прича се да је Жика најурен из клуба јер је имао обичај да у свлачионици и на туширању спопада саиграче. Kажу да је касније Жики и Жикиној породици ДБ наместила посао са изградњом станова, тако да је Жикин тата срушио кућу у којој су живели и изградио прву приватну зграду у Сомбору са становима и локалима. Још у току изградње сви станови су се продали, а Гојковићи су зарадили озбиљне паре. Жика се никад више није бавио станоградњом, решио је да уђе у политику – наводи се у тексту портала политички.рс.

Шта је од тога истина, знају само Жика Гојковић и ДБ. Но, свакако не треба веровати у приче о његовим еротским авантурама под тушевима у свлачионици. Жика је то, не својом вољом, демантовао кад је у Скупштину Србије приводио Плејбојеву зечицу Слободанку Тошић. Kолеге су му честитале на избору швалерке, али не само због њене лепоте, него и храбрости да се петља с њом, која је осумњичена за ушчешће у пет убистава и више милионских пљачки.

Гојковић је неуспешно покушао да преотме СПО. Вук Драшковић и данас о њему не жели да говори. “Ћутим, јер ме срамота његове срамоте”, тврди председник СПО-а. За разлику од њега, Вучић се не стиди сарадње с Гојковићем. Не стиди се ни Мирко Јовић, опозициони првоборац, оснивач Српске народне обнове, у којој су били ангажовани Драшковић и Шешељ.

После три деценије тврдог патриотског стажа, Јовић је пристао на коалицију са Гојковићем, који заговара предају Kосова Албанцима. Све што је радио, на свим ратиштима и на српској политичкој сцени, Јовић сада трампи за шансу да добије посланички мандат, и то уз Вучићеву помоћ, у Вучићевом интересу.

Значајан трофеј у Вучићевој колекцији подобних опозиционара представља Саша Радуловић. Лидер ЂБ је и пре, без режимских стимулација, пристајао да учествује у изборним маскарадама, али увек је правио проблеме. После прошлогодишњих избора, Радуловић је доказао крађу гласова, бројне фалсификате и остале неправилности. Узалуд се трудио. Нити су избори поништени, нити је ЂБ прескочила цензус.

Радуловић је годинама најоштрије критиковао власт, поднео је серију тужби против Вучића због увреда, превара и пљачкашких акција. Вучић му је узвраћао политичким дисквалификацијама и прљавим медијским кампањама у којима је вређао Радуловићеву породицу, а и у Скупштини му се ругао причом како му је куповао колаче, којих је лидер ЂБ био жељан.

Попут Двери, само још уз гласнији прасак, распао се и покрет Доста је било. Попут Обрадовића, Радуловић је најзаслужнији за растурање своје организације. За разлику од Обрадовића и Двери, Радуловић је мењао идеолошке ставове. Kренуо је с позиција бескомпромисног европатлантског интегралисте, тврдећи да ЕУ нема алтернативу и да је Kосово заувек изгубљено. Док је стигао на актуелне позиције суверенисте и антиглобалисте изгубио је све сараднике.

Но, у Вучићев загрљај нису га одвеле идеолошке странпутице, него правосудни притисак. Агенција за борбу против корупције открила је неправилности у пословању покрета ЂБ, због чега је Друго основно јавно тужилаштво почело кривични поступак. Финансијски извештаји ЂБ за 2017. и 2018. годину показују да је Радуловић новац, који је добијао из буџета, улагао у инвестициони фонд једне западне банке. Уложио је око 20 милиона динара, а у два наврата је сакрио остварену добит. Према наводима Агенције за борбу против корупције Радуловић није приказао добит од купопродаје инвестиционих јединица у износу од 232.518,67 динара. До 14. новембра 2019. године на исти начин зарадио је још 524.906,22 динара. Пошто закон забрањује ненаменско трошење буџетских средстава, ето кривичне пријаве за Радуловића. Ево и додатног мотива за сарадњу с Вучићем, за испијање вина, договоре о изборним условима и, најважније, пристанак на учешће на изборима, који имају за циљ продужетак владавине напредњачког картела.

Осим јефтиних патриота, Вучић је обезбедио и друштво паразита грађанске оријентације. Лак задатак.

– Вучић досијеима уцењује Чедомира Јовановића, Ненада Чанка и многе друге – тврди Војислав Шешељ, а то још детаљније објашњава Дејан Лучић.

– Чанак је стари агент српске обавештајне служе. Он је то радио и у Милошевићево време. Он је покривао један део политичке сцене, Драшковић други, Мићуновић трећи, Шешељ четврти… Они су били и остали музичка група у којој је свако знао шта пева. Чанак покрива сепаратистичку опцију у Војводини. Пошто Вучић мора да се својим бирачима представља као патриота, потребни су му издајници. Ту улогу игра Чанак, иако је у новосадској власти у коалицији са СНС-ом. То је позоришна представа коју смо гледали много пута – каже Лучић.

Вучић је окупио, претњама и митом, статисте за свој изборни игроказ, којим намерава да продужи диктатуру. На њихову жалост, све их је истерао на чистац, сад је свима јасно да они нису опозиција Вучићу, него Србији. Ред је да с њим поделе одговорност за све извршене злочине над државом и народом. А тај дан се ближи вртоглавом брзином.

magazin-tabloid.com