Мада на свом зиду веома ретко коментаришем новинске чланке, ево, ипак морам направити изузетак, јер примећујем невероватну дозу глупости, коју су (у току јучерашњег и данашњег дана) пренели скоро сви медији у Републици Србији.

Покушаћу да будем што краћи… 😜

Ради се о вести коју је пласирао Милан Рајевац (не знам шта је тачно по струци тај генијални српски »Викинг«), који се домаћој широј јавности, представља као руководилац „Српског ДНК пројекта“, или у преводу, као експонент Јовице Кртинића (1969-), политиколога и оснивача Друштва српских родословаца „Порекло“ (из кога је настао и овде већ поменути „Српски ДНК пројекат“).

Истако бих, да ова група људи, пласира масу лажи о историји и пореклу јужне Европе, користећи (неспорно) озбиљно и професионално припремљене податке ДНК анализа (Y хромозома), које је урадио Центар за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Наравно, овде се ради о погрешном тумачењу прикупљених података (Y-ДНК анализа 4.500 Срба, који су се до сада тестирали), а исто проистиче из потпуног одсуства било каквог озбиљнијег знања из области историје, палеолингвистике, физичке антропологије и археологије.

Отприлике њихово закључивање је буквално на нивоу детета које чита по интернету сензационалистичке вести.

Ако се Швеђани данас сматрају Германима, односно уколико исти причају германским језиком, по Рајевцу & Co., и сви други носиоци хаплогрупе I1 су пореклом Германи.

Следећи исту логику мешања територијалног и етничког, требали би и носиоци хаплогрупе R1a да буду пореклом Монголи, а не Славени, јер је ова хаплогрупа настала у Алтају, који данас настањују Монголи.

Такве небулозне закључке само та Кртинићева екипа може да прогута.

Ево, нама суседни Мађари, који су се доселили у Панонију бежећи од моћног Хазарског каганата (650-969), представљали су коњички степски народ, тибетанско-монголског расног типа, туранског рода угро-финске гране и уралско-алтајске језичке групе, али сви ми данас мање-више знамо да њих у крви савремених Мађара скоро да уопште више ни нема, тј. једва да постоје у траговима.

Е управо ти Мађари, иако су мањина, успевају да наметну своје име њима потчињеним Славенима (који су представљали већину), као и да по себи назову заједничку државу (у којој су били мањина), да би на крају наметнули и свој језик немађарској већини становништва.

Славенске топониме масовно су мењали (мађаризовали) углавном од 18. века, када коначно већина Славена централне Мађарске и губе своју националну свест (читај: етнички идентитет).
Овај пример Кртинићу и његовој дружини није пао на памет, када су помињали Скандинавију?

Случајност или не, али цео ефекат њихове приче делује само као огољени и јефтини аутошовинизам.

Потпуно је бесмислено данашње етничко или национално опредељење пројектовати у прошлост, без сагледавања других одређујућих фактора (који обухватају историју, археологију, антропологију, ономастику, лингвистику, етимологију, генетику, и сл.),

За оне неупућене, морам да истакнем, да је хаплогрупа I (коју Рајевац помиње) настала пре око 35.000 година највероватније на простору западног Ирана и то издвајањем из хаплогрупе J (тачније онога што се дефинише као прелазна хаплогрупа JI).

Хаплогрупу I (M170) носи 1/5 европске популације, и она се дели на две главне гране: I1 M253 (настала је пре највише 5.000 година) и I2 M438 (настала је пре око 30.000 година; до 2007. године позната је као I1b).

Хаплогупа I1 М253 је опстала на северу Европе, где се из ње развија више подграна (рецимо огранци: I1а1 М227, I1а2 L22, I1а3 Z58 и I1а3 Z63).

Јасно је, да хаплогрупа I1 (вероватно подграна: I1а2 L22), коју Рајевац & Co. крсте као »викиншка« доспева у српски етнички корпус, далеко пре појаве »викинга«, а можда чак и самих Германа (пре њихове етногезе).

Присуство ове скандинавске хаплогрупе (I1), не може се објаснити некаквим упадом »викинга«, јер су то биле мале групе пирата на бродовима, које нису прелазиле неколико хиљада људи и нису се овде настањивали (али јесу на Сицилији, односно на југу данашње Италије).

Истине ради, овде морам истаћи ноторну чињеницу да никада није забележено да су Нормани населили север данашње Албаније, Црну Гору, Херцеговину, Рашку и сл.

Успут, и тај њихов долазак на југ Италије десио се релативно касно (Сицилија је од стране Нормана освојена тек 1091. године, дакле само 22 године пре рођења Стефана Немање) и не може се никако повезати са појавом хаплогрупе I1 на овим просторима, јер је то више него апсурдна тврдња Рајевца & Co. (проистекла из незнања историје носилаца „Српског ДНК пројекта“).

Рајевац & Co. свесно или несвесно замењују миграцију на југ Европе Славена из Полабља у данашњој Немачкој и Чешкој, те Поморјана (Померанаца) и Мазовљана из данашње Пољске, са апокрифним доласком некаквих Нормана (тај долазак нико није нигде забележио).

Ми данас знамо да су са севера Европе, на Хумско полуострво (Балкан), стигла разна славенска племена, међу којима се истичу Гломачи, Ријечани, Лужичани (Лужани), Лучани, Глињани, Мораљани (Моравци), Дечани, Морачани и Нишани.

Са друге стране није било доласка и насељавања на ове наше просторе никаквих »викинга«.

Сама реч »викинг« (или »варјаг«) означава у изворном смислу »веслача«, тј. у питању је занимање (ратничких дружина на бродовима са Балтичког мора), а не етничка припадност.

Скандинавија је пре доласка Германа била насењена Праславенима, а чак су и наши сународници Лужичани имали тамо бројна насеља (посебно у Шведској), која и данас носе имена по њима.
Не треба заборавити да је Шведска и дан-данас веома слабо настањена земља, а можете само замислити како је тек била слабо настањена у античко доба и раном средњем веку.

Германи су са својим доласком покорили и асимиловали локално славенско становништво данашње Скандинавије, наметнувши им свој језик, отприлике исто као што су Мађари крејем 9. века освојили, асимиловали Славене (које су затекли у Панонској низији), а потом им наметнули и свој угро-фински језик.

Управо зато и ДНК мапирање Шведске потпуно одудара од остатка »западне« Европе.

Хаплогрупи I припада и најраширенија хаплогрупа код Срба, која се зове I2a-Din (скраћено од Dinaric), или I2а М423 Dinaric (мада је позната још и као I2a1b / I-L621).

Такође, људи из „Српског ДНК пројекта“ погрешно повезују хаплогрупу I1а3 Z63 са Свебима и Вандалима (познатим и под именом Луги; »луг« – млада шума), јер код њих (на археолошким локалитетима у источној Немачкој и на Иберијском полуострву) налазимо праславенску хаплогрупу R1a (на пример подгране: L664, Z282 и Z283), карактеристичне за праславенско становништво централне, северне и западне Европе.

Овде је реч о раним праславенским миграционим правцима на запад Европе, где је ово становништво током наредних година асимиловано од стране касније придошлих германских досељеника.
Њихове славенске трагове можемо пратити од Ирске и Енглеске, преко Иберијског полуострва па све до Марока.

Леп пример за ово налазимо у јужној Енглеској у граду под именом Сорбиодунум[1] (данашњи Солсбери[2]), односно град-тврђава Срба. Уобичајени латинско-германски назив за Србе био је Сораби[3], или чешће – Сорби[4].

У „Велшкој хроници“ Солсбери се помиње и као Kaer Gradawc (Стар.-велш. kaer grada6c).

Не треба никог овде да подсећам да Град (или Градац Градец Градина и Градиште) представљају славенску форму имена за утврђено насеље.

Поред гореизнетог, када »експерти« (читај: незналице) „Српског ДНК пројекта“ повезују породицу Мацура са пољском провинцијом Мазовијом (због појаве исте хаплогрупе) и из тога закључују да су ови Германи (тј. Скандинавци), они заборављају да су Мазовију основали Срби, а не неки Германи (источно од реке Елбе, тј. Лабе нема их пре 9. века).

Чак их на то подсећа и дански географ Конрад Брун[5], који је забележио податак да су Мађари формирали банат на северу некадашње Србије, тј. у данашњој пољској провинцији Мазовији: »Босна, након што је била српска жупанија, постала је мађарска провинција; а на северу Србије, монарси Мађарске су формирали банат Мазовија[6].[7]] или на пример пољски лингвиста и историчар академик Станислав Јан Бохуш Шестшењцевич (надбискуп римокатоличке цркве[8]), који претходно још и допуњава својим изјавом: »Серби основаше, своје треће краљевство и назваше га Пољска«[9].
Овим закључцима прикључује се и немачки Јевреј академик Арист Куник[10] (историчар, археолог, лингвиста и етнолог) који у једном свом научном раду изјављује следеће: »Идентично природно настајање имена држава примећујемо и код Славена. Доста дуго, пре него што су образовали заједничко име Серби, користили су појединачна локална имена као Љутићи[11], Древљани[12], итд.«[13], нешто даље он износи нове опсервације на исту тему: »Поред многобројних доказа о заједничком имену Срби, које се помиње у Шафариковим[14] делима о славенским старинама[15], овде се појављује још једна ставка коју овде објављујем, а која се помиње у Волинишкој хроници[16] у издању из 1843. године (други део „Ипатиевская Лѣтописъ“, страна 227): „…Пшемишлава[17], пољског[18] краља, убили су пијаног сами Лехи[19], у месту Рогозном[20], бољари[21] ладски[22] Налец[23] и Заремба[24]; Бог му је дао освету, јер је он раније жену своју, по имену Лукерија[25], удавио ради друге, која је тражила да буде једина у његовом дому; она је била родом од кнежева српских са Кашубе[26], од приморја варјашког[27], од старог града Гдањска[28]. Дакле, овде су се кашупски кнежеви у данашњем старопруском Старомграду[29] звали српски.«[30], док већ на следећој страници рада, код истог аутора налазимо и ово: »Као што су на томе месту кашупски Срби и Лехи појављују одвојено, може се и на неки начин тврдити да име „Русь“ није славенског порекла, и то због тога, што се на већој територији није увукло у душу Славена али је ипак језички образовало један народ, чије је име носило. Старо име Срби је још пре него је настала држава, цело племе Венда заменило именом Славени, али је свако засебно племе (слично као и код Германа), на свом малом простору имало неко специјално име, на пример у близини Пољана[31] на Дњепру живели су Древљани, Хрвати[32], Улићи[33], итд.«[34], да би ове његово цитирање окончао са Куниковим причом самом имену Срби: »Она је такође несигурна код Нестора[35], где се јавља (и то на једном једином месту) у табели славенских народа, колективна форма Серб’ или према другим рукописима Сереб’, да би се користила као чистославенска аналогија ка једном чистославенском Рус’. Као што је познато, најранији заједнички појам славенских племена Срби се и до данашњих дана задржао код Срба на Дунаву као и код Венда у Лужици. Исто као што јужни Срби који потичу са истока (који према Нестору имају временски скоро идентично старе писане споменике), тако ни они Срби који живе на западу ништа не знају о појму Серб’ који се свакодневно користи. Не постоји нити најмањи траг да је неко славенско или неславенско име народа тако формирано. Према томе, одакле би мого доћи овај завршетак (ь), који се јавља код чистославенских паганских племена, сем из Несторове главе, исто као што је он (или његови записничари) јужним Србима дао непознати продужени облик Сереб’, што је у тврдом континуитету са источнославенским умишљеним хроничарима, који су, као и он сам, и име старих Скита[36] преименовали у Скуф’[37]. Дакле, са пуним правом се може рећи, уколико појам Серьбь није штампарска грешка, он се може посматрати једино као књижевна форма, која није стекла живу употребу (у народу), иако се у часопису Руский времянникъ помиње Сербьская земля 1520 године.«[38].

Целу ову причу о Пољској завршићу цитатом из овде већ поменутог Ипатијевског летописа[39]: »Пруски[40] крсташи[41] су заузели и запалили Гдањск. Године 6823[42], почео је да кнежевствује Гедиминас[43] у Литванији[44], Новгороду[45] и Кернови[46] и жестоко је ратовао са Русијом[47]. Пре ових времена, Пшемишлава, пољског краља, убили су пијаног сами Лехи, у месту Рогозном, бољари ладски Налец и Заремба; Бог му је дао освету, јер је он раније своју жену, по имену Лукерија, удавио ради друге, која је тражила да буде једина у његовом дому; она је била родом од кнежева српских са Кашубе, од приморја варјашког, од старог града Гдањска.«[48].

Могао бих о овоме да овде пишем данима, јер молекуларна археологија и молекуларна историја дају доста простора за то, …али о том – потом, …зато ваљда и пишем књигу „TERRA SERBORUM: Historia populi“, где бележим ове трагове Славена на северу, северозападу и југозападу Европе, као и на тлу северозападне Африке, тј. баш тамо где су Вандали (Луги) отишли са простора данашње Лужице у источној Немачкој.

Напомена:

Једино што је погодила (квази)»експертска екипа« „Српског ДНК пројекта“, јесте податак да су носиоци хаплогрупе R1b, потомци асимилованих остатака Келта и Германа.

Ово је тачно, јер су Славени имали обичај да своје заробљене противнике остављали да слободно живе међу њима, па је сасвим логично да су поједина келтска и германска братства (кланови) и племена сигурно остала да живе међу њима, о чему нам сведоче и неки од извора првог реда.

Пољска династија Пјаст је пореклом[49] од једне такве породице (највероватније келтске, а мање вероватно германске), јер су Келти настањивали јужну Пољску и вероватно дуже време били суседи тамошњих Славена.
————————————————–
[1] Лат. Sorbiodunum / Sorviodunum. Старо српско утврђење-град налази се на брду, око три километра северно од модерног Солсберија, у непосредној близини пута A345.
[2] Енг. Salisbury. Раније се појављивао назив Salisburie, норманско-француски облик Sarisberie / Seresberi, Old Salisbury (Old Sarum), као и старо-енглески назив Searoburh / Searobyrig / Searesbyrig. Старо-енглески наставак „-burh“ (тврђава) са својим модификацијама (-bury / -burgh / -borough) карактерише крајеве ових назива, који су само изведенице из назива ранијег утврђења које је носило романско-келтски име – Сорбиодунум (Српски град/тврђава).
[3] Лат. Sorabos / Sorabi.
[4] Горњелуж. -срп. Serbja, или доњелуж. -срп. Serby, лат. Sorabi, нем. Sorben, односно енг. Sorbs.
[5] Рођен је као – Малте Кондрад Брун [Malthe Conrad Bruun].
[6] Лат. Mazoviæ, односно пољ. Mazowsze. Историјски регион у североисточној Пољској, тј. данас Војводство Мазовско (пољ. Województwo mazowieckie), које представља једно од 16 савремених пољских војводства.
[7] »Bosnia from being a Servian Zupania became a Hungarian province; and the bannat of Mazovia was formed in the north of Servia by the monarchs of Hungary.« – Conrad Malte-Brun (1775-1826): „Universal geography; or, A description of all the parts of the world on a new plan, according to the great natural divisions of the globe, accompanied with analytical, synoptical and elementary tables.“, Volume 4 (Philadelphia: John Laval and S. F. Bradford, 1829, p. 125).
[8] Монсињор Бохуш је такође био и витез Малтешког реда, који од 1798. до 1800, године обавља дужност председавајућег Колегијума католичког правног одељења [Collegium Iustitiæ], а од 1801. до 1810. године и председавајућег Католичког теолошког колегијума [Collegium Theologicum].
[9] »Le troisième royaume fondé par les Serbes, sous le nom de Pologne« [Chapitre XIII: Royaume de la Serbie rouge; Paragraphe: 4; Clause: 12] – Stanisław Jan Bohusz Siestrzeńcewicz (1731-1826): „Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz, …“ (Санкт Петербургъ / Санкт-Петербург: Императорская Академiя Наукъ / Императорская Академия Наук, 1824, p. 99).
[10] Нем. Arist Kunik (ово му је био надимак). Оригинално немачко име овог јеврејског научника било је – Ернст Едуард Куник [Ernst Eduard Kunik].
[11] Енг. Wilzi / Wiltzes/ Wilzians / Veleti, нем. Lutschanen / Lutizen / Lutitzen / Luitizen / Wilzen / Wieleten, пољ. Lutycy / Lucice / Wilcy / Wieleci / Wieletowie. Љутићи или Вилци представљали су стари српски племенски савез (боље рећи конфедерација племена).
[12] Рус. Деревляни.
[13] »Dieselbe naturgemässe Entstehung der Ländernamen lässt sich auch bei den Slawen wahrnehmen. Lange mochten sie den ursprünglichen Gesammtnamen Serben gefuhrt haben ehe die einzelnen Lokalnamen wie Lutschanen, Drewlänen u. s. w. aufkamen.« [Kapitel III; Die unslawische Form und der unslawische Gebrauch des Namens Rus’ (Русь)] – Ernst Eduard Kunik (1814-1899): „Die Berufung der schwedischen Rodsen durch die Finnen und Slawen: eine Vorarbeit zur Entstehungsgeschichte des russischen Staates“, Erste Abtheilung (Санкт Петербургъ / Санкт-Петербург: Императорская Академiя Наукъ / Императорская Академия Наук, 1844, pp. 55-56).
[14] Павел Јозеф Шафарик је био словачки лингвиста, историчар и етнограф.
[15] Pavel Jozef Šafárik (1795-1861): „Slowanské Starožitnosti“ (Praha: Jan Spurný, 1837).
[16] Овај руски летопис састоји се од три дела: „Повести минулих лета“ (рус. По́весть временны́х лет: 852-1117), „Кијевског летописа“ (рус. Ки́евская ле́топись: 1118-1200) и „Галицко-волињског летописа“ (рус. Га́лицко-Волы́нская летопись: 1201-1291). Пронађен је у Ипатијевском манастиру (рус. Свято-Троицкий Ипатьевский монастырь), код Костроме (рус. Кострома́), те се зато назива и Ипатијевским летописом (рус. Ипа́тьевская ле́топись).
[17] Przemysław II (1257-1296), краљ Пољске (владао: 1295-1296) из династије – Пјастова (пољ. Piastów).
[18] Пољ. Polska.
[19] Пољ. Lechici.
[20] Град Рогозно (пољ. Rogoźno), који се налази на око 40km североисточно од Познања (пољ. Poznań).
[21] Велможе.
[22] Пољ. Lachów – следбеници латинске цркве (хришћанске католичке цркве).
[23] Пољ. Nalec.
[24] Пољ. Zaremba.
[25] Пољ. Ludgarda meklemburska (1261-1283). Ова српска књегиња убијена је 12. децембра 1283. године. У немачкој историографској грађи је називају – Luitgard von Mecklenburg.
[26] Кашубија (кашуп. Kaszëbë, пољ. Kaszuby, нем. Kaschubien). Кашубија је област на крајњем северу Пољске, тј. далеко од Лужице у Немачкој, где и данас налазимо српске топониме, као што су Српско село и Српско језеро.
[27] Под појмом „Варјази“ (нор. Væringjar, гр. Βάραγγοι, или рус. Варяги) подразумевају се средњовековни германски освајачи – Викинзи, а на просторима источне Европе односно најчешће на територији данашње Русије, Украјине, Белорусије и Романе (погрешно називане Византија). Варјази су у суштини били наоружани Германи, које су се појављивали на истоку Европе, долазећи са простора данашње Шведске, Норвешке, Данске и Немачке.
[28] Град Гдањск (кашуп. Gduńsk, пољ. Gdańsk, нем. Danzig).
[29] Стариград (пољ. Stare Miasto, или нем. Altstadt) – историјско језгро (најстарији део) савременог пољског града Гдањска у Кашубији на Балтичком мору. Савремени Гдањск је настао његовим спајањем са другим насељима подигнутим у околини, као што су: Осијек [Osiek] (нем. Hakelwerk), које је основан 1308. године, Главно Мијесто [Główne Miasto] (нем. Rechtsstadt), које је основано 1343. године и Ново Мијесто [Nowe Miasto] (нем. Neustadt), које је основано 1380. године.
[30] »*) Zu den von Schafarik in seinen slaw. Alterth. vorgebrachten zahlreichen Beweisen über die Allgemeinheit des Namens „Serben“ kommt eine neue Stelle hinzu, welche ich hier aus der im Jahre 1843 herausgegebenen Wolynischen Chronik (dem 2ten Theile der Ипатiевская Лѣтописъ) p. 227 mittheile: „…Премышлява короля Полского убили самы Ляхы, пьяного, въ мѣстѣ Рогозномъ, а забили бояре Лядскіи Налецъ и Заремба; Богъ сотворилъ отмщеніе ему, понеже онъ преже жену свою, нменемъ Лукерію, удави ради другое, которая просися у него, да въ единой ризцѣ пуститъ ю въ домъ; она бо бѣ рода князей Сербскихъ, съ Кашубъ, отъ поморія Варязкаго, отъ Стараго града за Кгданскомъ.“. Hier heissen also die Fürsten der Kaschuben in dem heutigen westpreussischen Starigrad serbische.« – Ibidem. p. 62.
[31] Рус. Поля́не.
[32] Рус. Белые хорва́ты.
[33] Рус. У́личи.
[34] »Wie aber in jener Stelle „Kaschubische Serben und Lechen“ gesondert erscheinen, so kann man auch dreist behaupten, dass der Name „Русь“ auch desswegen kein ursprunglich slawischer ist, weil es nicht im Geiste altslawischer über einen grossen Flächenraum ausgebreiteter, sprachlich aber ein Ganzes bildender Völkchen lag, sich einen Gesammtnamen zu geben. Den alten Namen Serben hatte der Wendenstamm noch in der vorstaatlichen Zeit beinahe überall mit dem Namen „Slawen“ vertauscht, jeder einzelner Zweig aber führte, wie bei den Germanen, auf seinem kleinen Raume einen Specialnamen z B. in der Nähe der Polanen am Dnepr wohnten Drewlanen, Chrowaten, Uglitschen u. s. w.« – Ibid. p. 63.
[35] Не́стор Летописец (1056-1114), руски монах у Печерском манастиру (рус. Печерский монастырь, или Ки́ево-Пече́рская Ла́вра), код Кијева (рус. Ки́ев). Он је написао неке од најстаријих руских летописа, а његово најпознатије дело је „Слово о Игоровом походу“ (рус. Сло́во о полку́ И́гореве) и „Несторова хроника“ (рус. По́весть временны́х лет), која је описује прве векове Кијевске Русије. Поред тога написао је „Житије Теодосија Печерског“ (рус. Житие Феодосия Печерского) и једну од редакција дела „Житије Бориса и Глеба“ (рус. Чтение о житии и о погублении Бориса и Глеба).
[36] Грч. Σκύθης / Σκύθοι, лат. Scythæ.
[37] Рус. Ски́фы (срп. Скити).
[38] »Eben so unsicher ist die bei Nestor ein einziges Mal und zwar in der slawischen Völkertabelle vorkommende Kollektivform Serb’ oder nach andern Handschriften Sereb’, um als reinslawische Analogie zu einem vermeintlich reinslawischen Rus’ benutzt zu werden. Bekanntlich hat sich die früheste Gesammtbennenung des slawischen Stammes Serben heutigen Tages bei den Serben an der Donau und den Wenden in der Lausitz erhalten*); doch wissen weder die aus dem Osten stammmeden Südserben, die doch ziemlich alte, dem Nestor fast gleichzeitige Schriftdenkmäler aufzuweisen haben, noch die Westserben in ihrem täglichen Verkehr etwas von einer Form Serb’; es giebt selbst nicht die geringste Spur, dass sie je einen oder den andern slawischen oder unslawischen Völkernamen so zugeformt haben. Woher kann demnach anders diese einzige jerirte (ь) Kollektivform eines rein slawischen Gentile stammen, als aus Nestor’s eigenem Kopfe, gleich wie er oder seine Abaschreiber auch eine den Südserben ganz unbekannte erweiterte Form Sereb’ in starrer Anhänglichkeit an das Ostslawische ausklügelten, oder wie er u. spätere Chronisten sich eine Umformung des Namens der alten Skythen in Skuf’ herausnahmen? Daher kann man mit vollem Rechte sagen, dass, wenn auch die Form Серьбь kein Schreibfehler ist, sie doch nur als eine Bücherform betrachtet werden kann, die sich trotzt des beim Jahre 1520 im Рускiй времянникъ vorkommenden Сербьская земля serbskä zemlä keines labendigen Gebrauches erfreut hat.« – Ibid. pp. 62-64.
[39] Ипатијевски летопис је настао почетком 15. века, а данас се чуве архиву Руске академије наука (рус. Российская Академия Наук) у Москви.
[40] Овде се не говори о ратницима, тј. витезовима српског племена Боруса (Поруса или Пруса), већ о германском витешком реду који је заузео њихову земљу починивши геноцид над овим локалним (аутохтоним) становништвом (негерманског порекла). Највећи и најмоћнији немачки витешки ред био је „Тевтонски ред“ (лат. Ordo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum), а његово пуно име је „Ред Немачког дома свете Марије Јерусалимске“ (лат. Ordo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum Ierosolimitanorum). Најчешће је скраћено називан – „Немачки ред“ (нем. Deutscher Orden). Ред је основан од стране немачких витезова, у току Трећег крсташког рата (1189-1192), у Светој земљи (лат. Terra Sancta) у граду Акри (хебр. עַכּוֹ), као војно-религијски (хришћански) Ред. Формално је признат тек 1191. године, од стране папе Паулина Сколарија [Paulino „Paol“ Scolari] (1130-1191), који је владао под именом Климент III [Clemens III] (папа: 1187-1191). У форми »војног реда« он се појављује (на Блиском истоку) већ 1198. године, и од (самог) почетка, њега ће карактерисати крути и агресивни немачки војни дух. У историји, овај Ред остаће упамћен по суровом »на мачу« заснованом покрштавању паганских сербских племена у Борусији (Прусији/Пруској; лат. Borussiа/Prutheniа, нем. Preußen) и данашњој западној, северозападној и северној Пољској, те разних других славенских племена у Естонији, Летонији и Литванији, као и по контуираним покушајима покоравања православних Руса. Монашка држава Тевтонских витезова, позната под именом – Редовничка држава или Држава Реда (нем. Ordensstaat), образована је током тевтонског покоравања (1231) српских племена, тј. заузимања Борусије.
[41] Лат. Expeditio sacra; фр. Croisades, ен. Crusades, нем. Kreuzzug, ит. Crociata, шп. Cruzadas.
[42] Ово је грешка преписивача оригиналног летописа, јер у тексту треба да стоји 6823 (1315), а не 6813 (1305), односно овде се ради тачно о 1315. години (по грегоријанском календару), како стоји у овде цитираном тексту. Наиме, Гедиминас није преузео раније (пре 1315. године) од брата власт. Како се претпоставља, овде поменути календар је у православном хришћанском (и славенском националном) корпусу преузет од Романског царства (лат. Imperium Romanum / Imperium Romanorum: 395-1453), што вероватно није тачно, јер је исти и код њих од неког преузет (пошто се користи у Романи тек од 988. године, па до пада царства 1453. године), а у њему нулта година је била година настанка Света. Нова година почињала је 1. септембра. Зато, ако желимо да на пример »преведемо« датум Косовске битке (Лета Господњег 6897) са овог календара, на данас општеприхваћени тзв. »грегоријански« (који се користи од 1582. године), треба да од броја 6897 (5508 + 1389) одузмемо 5508 (или 5509 у зависности да ли је у питању датум пре или после 1. септембра). Дакле, то би изгледало овако: 6880 – 5508 (користимо 8, јер је битка била 28. јуна) = 1389.
[43] Гедиминас [Gedimínas] (1275-1341), велики кнез Литваније (владао: 1315-1341). Његова владарска титула је гласила: „Гедиминас, по милости Божијој, краљ литвански и многих Руса“ (ориг. лат. „Gedeminne Dei gratia Letwinorum et multorum Ruthenorum rex“). Иначе, очигледно је да су временом преписивачи погрешно уписали презиме (очево име) овом литванском владару, јер овде у тексту користе руски превод (Витуновичь) имена његовог рођеног брата Витениса (литв. Vytenis), уместо имена њиховог заједничког оца Бутвидаса (литв. Butvydas).
[44] Литв. Lietuva.
[45] Данашњи Велики Новгород (рус. Вели́кий Но́вгород), који спада у ред најстаријих руских градова.
[46] Град Кернаве (литв. Kernavė), средњовековна престоница Литванског кнежевства (литв. Lietuvos kunigaikštystė).
[47] Рус. Росси́я.
[48] »Крижаки Прускіе Кгданскъ взяли и збурили. Въ лѣто 6813. Нача княжѣти Кгедиминъ Витуновичь въ Лнтвѣ, въ Новгородку и Керновѣ, и воева на Русь крѣпко. Сихъ временъ прежде, Премышлява короля Полского убили самы Ляхы, пьяного, въ мѣстѣ Рогозномъ, а забили бояре Лядскіи Налецъ и Заремба; Богъ сотворилъ отмщеніе ему, понеже онъ преже жену свою, нменемъ Лукерію, удави ради другое, которая просися у него, да въ единой ризцѣ пуститъ ю въ домъ; она бо бѣ рода князей Сербскихъ, съ Кашубъ, отъ поморія Варязкаго, отъ Стараго града за Кгданскомъ.« – Археографическая коммиссія: „Полное собраніе Русскихъ лѣтописей, изданное пo высочайшему повелѣнію Археографическою коммиссіеюі томъ второй. III. Ипатіевская лѣтопись“ (Санкт Петербургъ / Санкт-Петербург: Археографическая коммиссія / Департамент народного просвещения, 1843, p. 227).
[49] Polska Agencja Prasowa: „Genetycy zbadali pochodzenie biologiczne książąt mazowieckich“, Dziennik internetowy „Nauka w Polsce“ – Sekcja Historia i kultura (Warszawa: Polska Agencja Prasowa i Ministerstwo Nauki i Szkolnictwa Wyższego, 18 kwiecień, 2017).