Задивљена начином на који народ Десанки враћа дуг, управница Задужбине „Десанка Максимовић“ каже да се чини да све оно што је Десанка дала народу, сада јој народ враћа.
Додаје да Задужбина до овог тренутка није добила службени допис да је дело велике песникиње враћено у програм Српског језика и књижевности за трећи, односно четврти разред гимназије.
Нисмо добили службени допис, али верујемо да ће се то ускоро догодити“, каже Шеатовићева и додаје: „Задужбина је спремна да учествује у том процесу, по процедури како је то учунила и у досадашњим реаговањима.“
A после изјаве премијерке Србије Ане Брнабић да наша славна песникиња никада неће бити избачена из образовног система Србије, и изјаве министра просвете Младена Шарчевића да „министарство неће дозволити да се ни на који начин смањи учешће Десанкине поезије у оквиру програма наставе предмета Српски језик и књижевност“, извесније је да ћемо о овом несхватљивом гесту Завода за унапређивање образовања и васпитања говорити само као о лошем покушају који није прошао. Заслуге за то припадају и академској, али и најширој јавности која је недвосмислено и снажно показала шта о свему овоме мисли.
Немушто образложење изнудила огорчена јавност
Међу многобројним реаговањима је и саопштење Српског ПЕН-а који каже да је „са запрепашћењем“ примио ову вест и да не прихвата „немушта образложења која је тим поводом изнудила огорчена и забринута јавност“.
„Српски ПЕН центар захтева да те одлуке буду повучене као штетне и противне најбољим интересима културе и образовања у овој земљи. Одговорни за ове одлуке морају да прихвате последице властите непромишљености и неодговорности“, каже се у саопштењу и додаје да се од Завода за унапређивање васпитања и образовања, Националниог просветног савета и Министарства просвете захтева да се повуку одлуке које су узнемириле културну и укупну јавност.
„Питање проучавања књижевности у школама и гимназијама је сувише значајно да би било сакривено од јавности и препуштено арбитрарним одлукама, произвољним тумачењима и нетранспарентним процедурама. То је прворазредно јавно и стручно питање и захтевамо да у њега буду укључене одговарајуће професионалне асоцијације и кључне културне установе“, каже се у саопштењу Српског ПЕН центра.
Пример песника свог времена
„Ако је ико песник свога времена, онда је то Десанка Максимовић и зато њена ’ванвременост‘ коју најдобронамерније схватам као ’свевременост‘ пре треба да буде препорука него сметња да уђе у школске програме“, сматра Станиша Тутњевић, приређивач критичког издања збирке „Тражим помиловање“, бивши управник Задужбине „Десанка Максимовић“. Он каже да разуме зашто је збирка „Тражим помиловање“ која обележава целу једну епоху, схваћена као дело које се „не уклапа у поетичне оквире епохе“.
„Не уклапа се, наравно, ако се у тој епохи уочава само једна уска поетичка линија којој се даје приоритет, а не сагледава се целовитост развоја књижевности једног времена где постоје и друге и другачије књижевне оријентације, укључујући и писце који на најбољи начин обједињавају сва поетичка искуства. Мени се чини да се књижевност код нас често посматра само у складу са развојним начелом у оквиру кога се прати перманентна смена поетичких образаца заснованих на опозицији традиционално-модерно, при чему се унапред предност даје авангардним и модерном књижевним пројектима. Мислим да је тај стереотип који је у случају Десанке Максимовић одавно напуштен, узрок што је ова њена збирка изостављена у контексту пјесника чије збирке су остале у програму. По томе стереотипу Десанка је поетички неажуран песник и између два рата и после 1945. године, односно она је протагониста традиционалних, а не модерних пјесничких искустава, она је снажан лиричар без мисаоности, чиме ју је још на почетку пјесничке каријере ’даривао‘ Милан Богдановић. Не треба напомињати да је она све супротно од тога и да је наука о књижевности то већ одавно утврдила“, подсећа Станиша Тутњевић.
Пише Дејана Вуковић, Спутник
niko ne moze oteti Desanku iz nasih srca, pa ni nekakav mutavko, slepac, gluvac i fasista o kojim ona pisa, ni genocidni zlikovac ni satanista.