Држава би новац могла да потроши на изборну куповину социјалног мира, а тада ће се економска агонија погоршати
Емитовањем доларских обвезница на европском тржишту (отуда назив еврообвезнице) Србија је у једном дану, 21. септембра, свој већ превелики спољни дуг увећала за нових милијарду долара главнице.
Информације о детаљима продаје обвезница, бар оне које су доступне српској јавности, више су него штуре. Није саопштено по којој цени су обвезнице ефективно продате и колико је држава новца добила, ко су купци, нити какво је даље кретање цене продатих обвезница.
Влада се концентрисала на то да са грађанима подели само своју усхићеност успехом трансакције. Како и не би, када ће новац стићи одмах, а исплата по основу главнице дуга доспева тек 28. септембра далеке 2021. Ова влада је новац узела, нека друга влада ће га враћати. До тада, на име камате плаћаће се 72,5 милиона долара сваке године у полугодишњим ратама сваког 28. марта и 28. септембра почев од марта 2012. године.
Код трговине обвезницама цена по којој се емисија обвезница реализује у правилу је различита од њене номиналне вредности. Када је о српским обвезницама реч, оне су понуђене тржишту по цени од 98,263 одсто у односу на номиналну вредност од 100. Ако су све обвезнице иницијално продате по тој цени, Србија је могла добити највише око 982 милиона долара (не милијарду). У складу с тим, ефективна каматна стопа коју Србија стварно плаћа износила би око 7,5 одсто (без трошкова финансијских и правних саветника који су трансакцију припремили и реализовали).
ПАД ВРЕДНОСТИ Према ономе што се са тржишта могло сазнати, убрзо после иницијалне понуде, цена српских обвезница је значајно пала, и према неким коментарима, реч је о једном од највећих краткорочних падова вредности новоиздатих обвезница који се памти. То значи да су купци, после само неколико сати или неколико дана поседовања обвезница, суочени са великим губитком ако би се одлучили да обвезнице не држе, већ да их продају. Према последњем стању на тржишту, оно што су инвеститори платили 98,263, сада могу продати по цени која се креће између 90 и 93.
То исто из угла српске владе изгледа другачије – Србија је одлично прошла и добила је знатно више него што би добила да је обвезнице продавала који дан касније. Саветници су свој посао обавили технички веома добро и тренутак продаје је добро изабран. Губици инвеститора нису проблем српске владе, поготово не ако се каква нова емисија обвезница не планира ускоро.
Супротно неким мишљењима, тренутак за продају обвезница, када се влада на то већ одлучила, био је релативно повољан. Берзе су данима биле у ропцу, акције су се панично продавале, продавало се и злато чија је цена падала, појавио се вишак новца у потрази за уносном зарадом. Државне обвезнице Србије са високом каматном стопом чиниле су се као привлачна могућност.
Каматна стопа коју ће Србија плаћати је веома висока, али нижа није ни могла бити. Она је у складу с ризиком земље и с финансијским рејтингом Србије. Агенције Фитцх и Стандард анд Поор’с улагања у српске вредносне папире сврставају негде између шпекулативних и високо шпекулативних трансакција.
Као основа за квантификовање ризика доларских обвезница користе се обвезнице америчке државе, које имају слично доспеће и које се сматрају доларским улагањем без ризика. Америчке државне обвезнице које доспевају за десет година донеће својим власницима годишњи принос од око два одсто. Власници српских обвезница ће добити много више и, када би све остало како је сада, њихов годишњи принос би био између 7,5 и 8,5 одсто (већ у зависности од цене по којој су обвезнице купљене). Разлика од 5,5 до 6,5 одсто у односу на америчке обвезнице је огромна, али то је мера српског ризика и надница за страх. Наравно, на финансијском тржишту ништа неће остати како је сада и цена српских обвезница ће се формирати у зависности од кретања каматних стопа и перцепције ризика Србије.
ПРЕПОЗНАТА ЗАДУЖЕНОСТ Родило се, ваља љуљати – у том контексту, кључно је како ће новац бити утрошен, какав ће бити његов ефекат на инфлацију и курс динара, између осталог. Једина употреба тог новца која штету може нешто умањити била би у функцији раздуживања државе према привреди. Унутрашњи дуг државе би се смањио, а привреда би добила новац као преко потребну ињекцију ликвидности.
Нажалост, ово је само лимитирање штете и тиме се не могу уклонити све лоше последице. Проблеми све бржег раста јавног дуга и спољног дуга Србије су коначно препознати. То данас сви јасно виде, изузев владиних званичника којима пред изборе одговара да ништа не виде. Ризици међутим нису само на страни задужености.
Како год био употребљен, новац од продаје обвезница ће бити импулс инфлацији која је већ превисока и још увек није под контролом. Долари ће бити продати и конвертовани у динаре што ће, под другим непромењеним условима, масу динара у оптицају значајно повећати. У ситуацији стагнантног БДП, притисак на цене ће бити висок. Народна банка би се могла наћи на новим мукама.
Велика понуда ових „нездравих” девиза би поново могла ојачати динар или га стабилизовати на тренутном, штетном и неодрживом нивоу. Тиме би се само одложило неопходно консолидовање финансијског система, а дужничка агонија (без отписа дела дугова) би се продужила још неко време. Профитираће поново само банке и евентуално увозници. Или, у другом сценарију, банке би (ако српски ризик процене превисоким) можда могле искористити наредне месеце да из Србије тихо извуку део пласмана користећи мировање курса. Сличну логику би могли следити и вешти домаћи олигарси или страни инвеститори.
У још горем сценарију, држава би новац могла потрошити на предизборну куповину социјалног мира и гласова. Ако исход буде такав, а вероватноћа није мала, сви поменути ризици ће се појачати, а економска агонија погоршати.
