22.08.2012. –
Када би референдум о ступању Србије у ЕУ био одржан управо сада, Велика Европа тешко да би добила још једну земљу. Подаци најновијег социолошког истраживања које је спровела владина Канцеларија за европске интеграције показују да је сада спремно да каже „да“ ЕУ 49% анкетираних, што је за два одсто мање него још пре пола године.
Са своје стране, против интеграције је иступила четвртина анкетираних, отприлике исто толико мисли да ће ЕУ престати да прима нове чланове или да ће се распасти. Коначно, скоро 20% уопште не би изашло на референдум.
Директор Фонда за отворено друштво у Београду Јадранка Јелинчић сматра да резултати истраживања одражвају измену стања у српском друштву последњих година.
– Највиша подршка за чланство у ЕУ била је негде око 70 процената. То је било 2008., 2009., 2010., и после тога подршка константно опада. Када кажемо да опада, ми уствари кажемо само то да грађани нису више сасвим сигурни да ли да подрже, због тога што ако погледамо сва та истраживања која су рађена протеклих година, број грађана увек је био 20 процената која су се противили уласку у ЕУ.
– 49 процената су активно за, а остале бих ја назвала политичким апстинентима, који у овом тренутку вероватно имају висок степен збуњености у погледу тога где Србија треба да иде, како треба да се развија. Обе стране, ако погледамо резултате ових избора, ако посматрамо структуру парламента и политичке странке, њихов став према ЕУ, ми ћемо тврдити да 92 процента посланика припада странкама, које се изричито залажу за чланство Србије у ЕУ. Према томе ја бих рекла да овде резултати избора више говоре о збуњености, неодлучности српског јавног мњења и бирача него њиховом противљењу уласку у ЕУ. Ту увек, када ЕУ покаже нешто што се зове позитиван корак према Србији, као што је, рецимо, било добијање кандидатуре, подгреју наду и уверење да ће тај процес тећи брже него досада. Немојмо заборавити да се Србија већ доста дуго налази на путу придруживања ЕУ, а да тај процес тече јако споро. Тако верујем да би и утврђивање датума допринело поновном подизању вере.
Сасвим је вероватно да је пад популарности ЕУ везано за то што Брисел редовно храни Београд доручком – обећањима чије се испуњење све време одлаже. Бриселски доручак с времена на време се хлади, па га подгревају. Србија је предала пријаву за ступање у ЕУ још 2009. године, добила је статус званичног кандидата 1. марта 2012. године. Датум почетка преговора о којем је говорила госпођа Јелинчић још увек је неизвестан. Балканолози прогнозирају да ће Србија постати члан ЕУ до 2020., не раније. Не сме се заборавити пример Македоније која је кандидат од 2005. године, што се, искрено говорећи, мало одразило на економију и није отворило сефове европских фондова: просечна плата у тој земљи је мања него у Србији.
Пад рејтинга ЕУ у Србији коментарише Шеф одељења за политичке проблеме европске интеграције ИМЕМО РАН Сергеј Уткин.
– Мислим да то није уникално за Србију, то је пре општа појава за оне који прате развој догађаја у ЕУ: сви виде да сада има много кризних појава које се ограничавају економијом. Тешко је одредити куда ће се развијати европска интеграција даље. Значи, за земље које рачунају на придруживање ЕУ, перспективе постају све мање јасне. Њихово становништво све мање види ЕУ као простор свеопштег благостања и све више као некакву замршену бирократску структуру. Али мислим да ова представа о ЕУ као о кризном организму не траба да се екстраполира у будућности до у бескрај. Највероватније ће овај период проћи, и за земље које пожеле да се придруже наћи ће се довољно аргумената да наставе пут у страну Брисела.
Политиколог Сергеј Уткин сматра да Србија у средњорочној перспективи има могућност да постане просечни члан ЕУ. Могуће је да је и тако, али је питање од чега ће морати да одустане тај просечни члан? На српској страници Гласа Русије на Фејсбуку спровели смо мало анкетирање на тему Зашто не желите у ЕУ? Трећи по популарности био је одговор Због Парада поноса и сличних акција, на другом месту су се нашли противници глобализације, а више од 50% одговорило је Због уцена и бескрајних услова – реч је пре свега о „нормализацији“ односа са Косовом, што подразумева интегрисану управу државним границама и затварање српских институција власти у покрајини. Једном речју, прећутна сагласност на самосталност Косова и даље остаје главно јело бриселског доручка.
Тимофеј Алексејев,
