О Фортуна,
као месец си превртљива.
…Сиромаштво и моћ,
топиш попут леда.
Кармина Бурана
На какав начин ваља да се односимо према овој кћери Јупитеровој, коју су стари Грци називали Тиха (Тyцхе), а Англи јој, вођени својим светоназором, изједначили име са богатством (фортуне), као да су срећа и богатство синоними, као да је то исто; ведри ли и облачи заиста она, и могу ли се како докучити мене проклетницине?
„Срећа прати храбре“, добро је позната изрека, заснована на оних неколико који су успели наспрам свих осталих који нису, што се не узимају у обзир; па је можда упутније рећи да она прати упорне, како би се охрабрила људска марљивост а не безумност. Кад видим октобарске револуционаре кицоше, са улице заселе у министарске фотеље и одговарајуће оклопљене аутомобиле, потеку ми сузе радоснице јер су светао пример – по чувеној пословици која тврди да је свако ковач властите среће – за све друге да се и они дају на те ковачке курсеве који их могу за тили час, из фармерки поцепаног тура оденути у оно што више приличи таквим стручњацима. Онда се пренем, ухватим другу мисао злослутницу, па се забринем. Јер, канда нису они ту себе ради, они су жртвовали свој дар за опште добро. Не би трошили своју снагу и били бесани за тричавих хиљаду-две евра месечно, да их не покреће бескрајна љубав ка своме роду. Плус загарантовано место у историји најуспешније транзиције индустријског у деиндустријализовано друштво, и државе у нешто што још нема име. То мора бити љубав неизмерна! А да носе крст незахвалног народа наместо венца славе, те да о срећи будни сањају, уверава ме Флобер. Ако је он уопште о срећи ишта знао, тврдећи како су за исту неопходне три ствари: да се буде глуп, себичан и доброг здравља, међутим – каже даље намћор – уколико први услов није присутан, све је пропало. Судба клета.
Но, премда су богови митског Олимпа сви одреда прилично проблематичне личности, склони кавзи, сплетки и редовно осветољубиви, тешко да наши властодршци своје фотеље дугују ћудљивој принцези Фортуни која би баш требало да има вишка маште, а о слободном времену и зловољи да се и не говори, кад нам их даде. Пре ће бити да је њих на наше обале избацио цунами настао разорним земљотресом у Берлину, пре двадесетак година. Они су деца несреће света, крајњи исход процеса који је тешко повратити као што је тешко сакупити перје истрешено из јастука са врха солитера, кога је већ развејао ветар.
„И Ви бисте, на пример, били успешан произвођач шећера, да Вам неко прода шећерану за три евра!“, почасти ме ономад шалом и пригодним комплиментом угледна особа. Мислим да не бих – пропустио сам да му одговорим тада, док сам посматрао његово мршаво али пријатно лице – јер недостатке модерног бизнисмена испољавам на јединој недопуштеној страни, у сфери морала ког би се држао једнако као и слова закона. Сличан наук је, верујем нехотице, дао угледни економски коментатор гостујући у телевизијској емисији са угледним привредницима, од зависти и чисте злобе губитника транзиције прозваних тајкунима. Повод је био позив са највишег места – не баш са Олимпа, али као да јесте – да привредници сада помогну мало друштву, које је, изгледа, пре него је запало у кризу помагало њих. Након серије вајкања у стилу „нема се, маме ми“, новинар рече како је обишао света и упознао многе, чудновато искрене богаташе, који су му поверили да тајна њиховог успеха не лежи у генијалности те десет спретних прстића, колико у срећном сплету околности, у Фортуни из наше приче.
Тек, остало је недоречено и након дводеценијског хода нашом капиталистичком стазом орхидеја, ко је кога породио: привредници одговарајућу политичку класу, или је можда било обратно. Можда се почетционих Глембаја губе у магли векова, али је јасно да се распон плата у социјалистичкој Југославији – из које потичу ови савремени – од загарантоване па до оне највише, множио једноцифреним бројем, што не даје неки основ за успешан капиталистички старт. Многи данашњи бизнисмен тврди како је био „приватник још за време Тита“, али је брана испољавању пословних и филантропских квалитета истих био тоталитарни ред, па су они до изражаја могли доћи тек у креативном хаосу што је уследио потом, још увек на снази.
„Нема посла као што је шоу бизнис“, рече педесетих Ирвинг Берлин, јамачно неупућен да је мајка сваког посла што се бизнисом назива – посао са државом, о чему сведоче примери од америчког војно-индустријског комплекса, до наших, а нарочито туђих привредника обилно помогнутих српским пореским новцем. Ти капиталистички добротвори (ових дана се чује и теза у стилу „камо лепе среће да имамо бар 5-6 доларских милијардера“), у статусу светих крава, на којима све почива и од којих све зависи – развој, напредак, радна места… били би они који нас ’лебом хране, пошто су претходно за себе присвојили сав хлеб.
А где смо ту ми, наивни? Посматрао сам, има томе одавно, на лицу места како сваки нови сцхпарпакет круни појам државе благостања. Незадовољници, њих на хиљаде, што се данас идентификују са „нас 99 одсто“, узвикивали су окупљени у центру града да „дугове треба да врате они који су их и направили“. Нисам разумео, ни тада ни касније, ко би тај други могао бити, осим њих самих. Јер, Фортуна је једном могла довести фукару на власт, али се фукара постарала да и оне којима влада зарази својом болешћу, еда би их учинила саучесницима и природним савезницима свом останку на власти. Страх је ту много мање учинковит, будући рађа природан нагон против његовог изазивача, него што је кооптирање чувене „средње“ потрошачке класе на валов који се пуни кредитима. Зато су данас и овде, и увозници тајкуни и влада и задужени народ на истој страни и иста евро брига их мори како да потраје још мало плашећи се да неће, а таман су се навикли једни на друге. Не, немојте кривити обест неке зле суђаје, ако им се жеља поново испуни. Кривите оне, а пазите да и сами њима не припаднете, који се редовно приклањају било сили и кад је неправедна, или лажи чак и кад је огољена, плашећи се да не буде још мало горе, како би коначно постало боље.
Најдраматичнија реченица светске књижевности држим да гласи „само ти синко ради свој посао“, а она може послужити као одговор на први део најгорњег питања које смо поставили. Пре нас, то је учинио Корто Малтежанин још будући дечак, ножем продуживши властиту линију живота на длану, схвативши да је прекратка. Онда ће нас погледати, не Фортуна, него Истинити Бог, кад успоставимо праведне друштвене односе који ће се одмаћи од формуле „ја Тарзан – ти Џејн“, од правде силе, и оних што су срећне руке јер редовно пакују карте. Одговор на други део питања, да ли се еx анте, благовремено, може спознати Фортунин наум, верујем, условно је потврдан: њега је заправо дао Стив Џобс, рекавши како се коцкице живота не могу сложити гледајући унапред, него уназад, а ту ћемо, ако се држимо његовог упутства, на сметлишту историје пронаћи гомилу оних што су плесали на леду, уздајући се уместо у Бога, у Фортунину ћуд. Да Дрво Слободе мора повремено бити заливано крвљу тирана (и родољуба!) није моја, већ мисао Томаса Џеферсона (1), али имамо и ми, Срби, сличну: Ничија није горела до зоре. Тако на крају прођу сви прекасно схвативши узалудност ругању истини да је земаљско царство за малена, а небеско увек и довека.
_____________________________________________
(1) „Тхе трее оф либертy муст бе рефресхед фром тиме то тиме wитх тхе блоод оф патриотс анд тyрантс. Ит ис ит’с натурал мануре.“ Тхомас Јефферсон (1743-1826), Новембер 13, 1787. Соурце: Леттер то Wиллиам С. Смитх, qуотед ин Падовер’с Јефферсон Он Демоцрацy, ед. 1939.
