Када се говори о Србији данас, често се, у незадовољству њеним међународним положајем, користи реч окупација. И заиста, много је примера вазалног или колонијалног положаја данашње Србије.
Рецимо, амбасадор ЕУ у Београду, Мајкл Девенпорт, заједно са министрима, седи на седницама Владе и учествује у њеном раду. Или, амбасадор САД у Београду одређује („препоручује“) кога би Србија требало да именује за следећег амбасадора у Вашингтону. Или, српски премијер моли ММФ да грађанима Србије не одреди превелико поскупљење струје. Или, у току је ратификација Споразума о слободном проласку НАТО трупа и коришћењу војне инфраструктуре Србије (ИПАП), по коме ће НАТО моћи да пролази Србијом како хоће, а његови војници имаће имунитет за сваку врсту кривичних или прекршајних дела…
Оваквих примера би се могло ређати у недоглед. Коментаришући дрскост британске амбасаде у Београду, која је имала идеју да, преко једне невладине организације, овде довде Хашима Тачија, Душан Пророковић каже да се тиме јасно показује „да смо у статусу ʼмеке окупацијеʼ“. А Владимир Димитријевић је још раније написао, коментаришући десуверенизацију данашње Србије, да је „последњи час да узвикнемо: ʼОкупација!ʼ“
И заиста, ако НАТО војници – који су већ запосели неких 15 посто Србије – почну да дефилују и остатком земље, ми ћемо се поприлично приближити формалној окупацији. Јер окупација и јесте стање у коме војска једне државе (или групе држава) запоседне територију друге државе. То је по правилу праћено различитим симболичким понижавањем, преступима, па и злочинима над окупираним становништвом.
Недавно је објављена књига Миријам Гебхарт (Miriam Gebhardt) „По доласку војника“ („Als die Soldaten kamen“). У њој ова историчарка тврди да су савезнички војници у окупираној Немачкој силовали неких 860.000 жена и девојака, али и дечака и мушкараца. Само амерички војници силовали су, по Гебхартовој, 190.000 жена. И други извори, укључујући оридинарну Википедију, потврђују некажњена силовања америчких војника по окупираној Немачкој. Пошто је Американцима било забрањено да се „интимизирају“ са становништвом окупираних територија (non-fraternization policies), поједини војни командати су толерисали силовања са циничним оправдањем: „сношај без разговора не представља интимизацију“ (Copulation without conversation does not constitute fraternisation). Амерички војници су након силовања често Немицама остављали поклоне у виду хране, што је овај чин требало да претвори у проституцију. Само у мају и јуну 1946. пронађено је пет мртвих Немица у касарнама америчких војника.
Но окупација не подразумева само ову врсту несреће за окупирано становништво. Окупатор често планира и економско упропашћавање запоседнутих територија. Моргентауов план за Немачку, који су септембра 1944. донели Рузвелт и Черчил, предвиђао је деиндустријализацију Немачке и њено свођење на пољопривредну земљу. Од овог плана САД су одустале само због тога што су врло брзо схватиле да би било добро да и немачке ресурсе укључе у надметање са СССР.
За Србију је карактеристично да је у њој, после 5. октобра 2000, извршена, и без фактичке војничке окупације, брза деиндустријализација. У Србији је, након 2000. године, угашена половина индустријских радних места. Моргентауов план није никада примењен на Немачку. Али, због једне врсте неолибералног Моргентауовог плана, Србија је остала без две трећине индустрије из 1989. године.
Како год, стара је мудрост да је страну војску лако пустити у своју земљу, а тешко ју је истерати. Србија јесте по много чему у вазалном или колонијалном положају, а и један њен део је под војном окупацијом. Али, да ли нам заиста треба НАТО војска у Београду, Шапцу или Смедереву?
Све до 1867. турски војници су имали своје касарне у већим српским варошима. У Београду, турски војници су патролирали центром града и, кад год су хтели, могли су топовима са калимегданске тврђаве да бомбардују варош. Наши преци су се намучили док су турским војницима коначно видели леђа. Исто је било и са окупаторским аустријским војницима 1915–1918, или пак са немачким војницима 1941–1944.
Али, изгледа да смо ми, век и по од одласка турских војника, затим столеће после одласка аустријских, и неких седам деценија након одласка немачких трупа, заборавили шта значи страни војник у Србији. Зато ваљда наше поколење тако олако и пристаје да кроз Србију опет пролази страна војска. А сутра ћемо се сложити и да нам стране трупе остану по касарнама.
При томе, реч је о војсци која је пре само шеснаест година напала Србију и побила много недужног света. Заиста је жалосно са каквом лакомисленошћу наши политичари срљају да вазалну или колонијалну Србију претворе и у војнички окупирану Србију.
Међутим, треба рећи да, када до тога стварно дође, наступају другачија правила игре. Са становишта окупираног народа, окупатори и њихови сарадници легитимна су мета сваке врсте отпора. То би морали да имају на уму и наши политичари, када, због бројних путовања у Брисел као седиште НАТО-а (а ваљда и због пратећих девизних дневница), мало по мало отварају врата за улазак стране војске у Србију. И за њену праву – окупацију.
Слободан Антонић, Геополитика бр. 86, мај 2015
