Неки од страних, па и наших историчара сматрају да је до 27. марта 1941. спонтано дошло и да тај датум, са његовим последицама по српски народ, никако не треба доводити у везу са Великом Британијом, без обзира на то што и њено учешће у тим догађањима није спорно. Није српски народ, кажу они, изашао на улице широм Србије и због Енглеза извикивао: ,,Боље гроб, него роб!” Био је то, по њима израз дубоког расположења српског народа, који само двадесетак година после сукоба његовог са Аустоугарском и Немачком у Првом светском рату, у коме је Србија остала без 1,300.000 својих синова, није желео никакво савезништво са Немачком. Истина је била и то да у својој новијој историји српски народ скоро да није имао тренутака пријатељства са Аустроугарском и Немачком, и то није спорно.
Истина је и то да Немачка није 6. априла 1941.насрнула на Југославију због Енглеске, него зато што је српски народ 27. марта одушевљено одбацио уговор између Краљевине Југославије и Немачке, склопљен 25. марта 1941. године.
Све је то истина, али није истина оно што ти историчари тврде: да није битно што је ,,британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта”. Они заборављју да су енглески стратези пре Другог светског рата успели да наметну уверење да је за сигурност Енглеске довољно да развију енглеску морнарицу, која ће бити спремна да изврши блокаду Немачке, да би на тај начин омела њено снабдевање стратешким материјалима, а у првом реду нафтом, због чијег недостатка Немачка неће бити у стању да у довољној мери користи своју основну предност у сукобима – своју ратну механизацију.
Енглески стратези су, међутим, изгубили из вида да скоро половину својих потреба у нафти Немчка подмирује из Румуније, а када су то схватили, схватили су да на Балкану морају да створе неко упориште, са кога би могли да шаљу своју авијацију, којом би угрожавали нафтне изворе у Плоештију, до којих њихова авијација тада не би могла да допре, ако би им узлетишта била даље од Балкана. У међувремену Хитлер је успео да Мађарску, Румунију и Бугарску прикључи Тројном пакту. На Балкану је још једино Југославија остала као потенцијални савезник Енглеске.
Да би несрећа била већа, Ромел је у то време са својим трупама у северној Африци грабио ка Суецу – стигао је чак до Ел Аламеина, у сусрет са јапанским снагама са којима је требало да се сретне негда на Средњем Истоку. Његов (Ромелов) фронт Хитлер је морао да снабдева углавном моравско – вардарском долином. Енглеска је сматрала да би то снабдевање могло да буде ометано диверзантским акцијама извођеним са територије Србије, што је једино било могуће ако Југославија буде доведена у сукоб са Трећим Рајхом.
Енглеска је била свесна да Југославија са својих 29 дивизија, колико их је највише могла да мобилише, нема никаквих шанси за успех спрам 250 немачких дивизија, које су биле довољне да за 82 ратна дана прегазе преко 300 непријатељскох дивизија и Европу баце на колена. Енглези су врло добро знали да немачким треба додати и талијанске, мађарске и бугарске дивизије, а и да у 29 југословенских дивизија има додвољно оних које ће да одбију сукобљавање са Вермахтом. Међутим, Енглези су исто тако знали да ће српски народ прихватити улогу диверзантских јединица, које ће да ометају транспорт немачког ратног материјала трупама у Африци преко Југославије. Показало се да су Енглези били у праву. Сам Хитлер је признао да су Немци поражени на Афричком фронту због неблаговременог допремања ратног материјала.
Управо зато Енглези су максимално упрегли своју пропагандну машину и злоупотребили поверење српског народа, коме су упорно сервирали лажи о прогерманском расположењу кнеза Павла Карађорђевића и Југословенске владе. И данас се ондашње њене обавештајне служне (Интелиџенс сервис, СОЕ, Секција Д, И6) поносе тиме што су могле тако успешно да пласирају дезинформације код недовољно обавештеног српског народа. У тим условима Енглеска је, у улози послодавца, наложила југословенским генералима Бори Мирковићу и Душану Симовићу да изврше државни удар 27. марта 1941. године. Тај удар је довео до насртаја Немачке на Краљевину Југославију. Последице су познате, а на нама је да закључимо да јесте тачно да Срби нису устали због Енглеза, али да су Енглези успели лажима, па чак и лажним обећањима своје помоћи, да створе услове да се Србима догоди све оно што се догодило.
Данас треба бити јако обазрив, да се не појаве ,,нови пучисти” истих послодаваца, који ће исто тако на сваки начин, па чак и черечењем Србије, да Србе прикључе организацијама чији је циљ био од самог њиховог оснивања, онда уништење СССР-а, а данас Русије, а са њом и саме Србије.
У тим условима проглашавати насртај НАТО-а на Србију ослободилачком акцијом, па на основу те тврдње позивати нас да приступимо тој организацији више је него неумесно. Кога су, и од кога ослобађале те НАТО снаге, чији ниједан војник није ступио у тој ,,ослободилачкој акцији” на тло Србије? Али се зато зна да су у име те ,,ослободилачке борбе” бомбардовали цивилна насеља и убијали цивилно становништво.
Неке од његових чланица то нису чинили први пут. Англо-америчке снаге су Србију бомбардовале и 1944. године да би помогле Јосипу Брозу у преотимању власти. Треба ли да потсећамо на бомбардовање Србије од стране Немаца и Италијана? Треба ли да потсећамо на ратне злочине и злочине геноцида које су вршиле хрватске, мађарске и бугарске снаге, шиптарске и муслиманске банде?
Сви су изгледи да су сви они све то позаборављали. Можда бисмо и ми, да нас на те злочине не потсећају гробови наших најближих које су они поубијали. Неки од њих нас сада ,,љубазно” зову у заједницу са њима под одређеним условима који уопште нису прихватљиви. Можда је, ипак, боље да мало попричекамо, а још боље да савезнике потражимо на страни са које нас непријатељи никада нису нападали!
Др Животије Ђорђевић је писац тротомног дела ”Сатирање српства у 19. и 20. Веку, Издавач Драслар партнер, 2012
Видовдан
