Још од 1908. године властодршци Двојне монархије као „претече ЕУ“ склапали су укрштеницу будуће окупаторске власти у Србији, а нарочито у Београду.
Не само зато што је српска престоница већ и зато што је слободарски предводник идеје за ослобођење поробљених Словена, најпре Срба али и других, који то отворено показују.
Јужнословенска идеја заједништва примила се у Београду, пресадила се у плодно тле и развила толико да плаши „претечу ЕУ“, у којој је све слободарско и сумњиво и антирежимско.
Омладинске културне дружине, које су поводом великих православних празника у походе својој браћи преко Саве и Дунава радо полазиле, имале су одреда пратњу тајне полиције и појачани надзор над домаћинима који су их још радосније примали.
Песме и рецитације о Светом Сави, Косову и Немањићима, плашиле су Хабзбурга који добро зна да угњетава народ који га не жели а аплаузом и радошћу својом на свечаностима, показује где му срце стреми!
Зато су као PV (немачка скраћеница – политички неповерљив) у полицијска досијеа КуК „претече ЕУ“ уписивани писци, музичари, школарци, хуманитарни радници, челнице „Кола српских сестара“ а нарочито свештеници СПЦ, вечити сумњивци и бунтовници јер упорно одбијају љубити руку римском папи, као архетипском предводнику зла за православне Србе.
Данас, век после прве еуропске окупације Србије, утркују се „просвећени“ челници Србије у додворавању добром папи Фрањи, како га улизичко-послушнички називају, а име му право ФРАНЦИСКО дала његова мајка а не додворице из Хрватске, да га тако лажно похрваћују!
После три кампање казнене експециције из 1914. у којима је војска Двојне монархије претрпела пораз, већ развијена мржња претвори се у рушилачки бес и жељу за затирањем српског народа у целости.
Када носиоци „уљуђивања“ стигну напокон у другој половини октобра 1915. у Србију, она је преорана топовским гранатама, засејана гробовима и несахрањеним српским лешевима, али је ипак прва кампања окупатора била организована сахрана својих војника широм Србије, јер нису желели да се види цена коју су платили за тај свој толико извикани „успех“.
Окупациони управник Србије био је генерал, желели су истаћи војну компоненту своје операције, али су све видљиве мере заправо биле политичке и спровођене су полицијским методама. Генерал Стјепан Саркотић, Хрват, окупаторски управник Србије, господар живота и смрти (радо је упражњавао ову компоненту своје власти!) упро је свим средствима да оправда поверење господара из Беча и Пеште, монархија је била двојна те су то и господари били.
Већински извршиоци његових мера били су Хрвати, дични царски синови, њима преводилац није требао, они разумеју српски језик јер је и њихов тобожњи створио Вук Караџић, за потребе бечке великоцарске експанзије на српске земље, као наводно заједнички.
Хрватски шовинисти, преводећи немачке изразе и кованице на архаични језик пре Вукове реформе, измишљали су свој језик који ће одмах натурити Србима.
Окупаторски управник града Београда, Хрват, КуК потпуковник Славко Кватерник, донеће уредбу о забрани употребе ћирилице у јавним комуникацијама а донети су и школски уџбеници из Загреба на латиници као европском писму, за те прљаве балканце!
Затворене су све националне културне институције у Београду, усељени су окупаторски управници и стигли су наводни стручњаци за расрбљавање, који детаљну цензуру, инвентуру затеченог и избор евентуално употребљивог, спроводе.
Данас век после, важне националне културне институције у Београду су или дуготрајно затворе не или је већ у њима спроведено „еуропско уљуђивање“, под будним оком надзорника из ЕУ, махом потомака чиновника из „претече ЕУ“, а послове преумљивања спроводе посленици „друге Србије“, можда и по сачуваним плановима бечког центра из две претходне окупације Србије, током прве половине XX века!
За прост народ затворене су све кафане са национално симболичким именима а њихова промена је наређена без одлагања, уз уклањање свих нежењених детаља декорације у објекту.
Окупирани београђани, иако су познати вино и пивопије, напрасно су постали поборници друштва антиалкохоличара, који успут и новине не читају јер нежељено окупаторско писмо не познају.
Данас век после, нестале су готово све култне националне кафане са историјским именима, уместо њих, нуди се спортска опрема или фирмиране гаће, да се Срби при посети не досете како се држава крваво стварала у бројним борбама за слободу.
Век после, далековиди просвећени Срби бију битку за употребу ћирилице у јавном животу Србије, јер су комунисти као други талас „уљуђивача“ после свог доласка на власт 1945.године, били нимало мање упорни у преумљивању тврдокорних Срба а још жешћи противници СПЦ и Светосавља које одмах протераше из школе, иако је Св. САВА њен родоначелник.
Њихова је владавина трајала знатно дуже од Саркотићеве генералске, а Josip Broz (Tito) иако само КуК feldvebel, био је ефикаснији и не мање бруталан, те се последице и данас осећају.
Данас у Београду, делују десетине НВО са проеуропским антисрпским програмима, заправо само рециклираним некадашњим бечко-берлинским основама које тако радо доносе разни чиновници ЕУ, као објективну нужност у преумљивању непослушних Срба!
Као већ преумљени, потомци послушника feldvebela Broza настављају породични посао у зноју лица свога, а видљива награда ће им бити добро плаћени посао у некој од многобројних канцеларија ЕУ, било да је у Београду, било да је у Бриселу.
Иако је скоро половина прошлог века протекла у антисрпским раним радовима, што окупатора из „претече ЕУ“, што коминтерновских ослободилаца, резултати на „уљуђивању“ су ипак видљиво мршави.
Светосавље, дубоко урасло у српској души, преживело је све акције и покушаје „уљуђивача“ и полако али сигурно показује видан напредак, нарочито код младих.
Београд, век после прве еуропске окупације у XX веку, тек чека да му сване нови, лепши и ведрији дан, да потомци бранилаца прегну да уклоне видљиве трагове недела разних послушни ка и слугу „уљуђивача“, како би изнова обновили све што Србину значи, јер је Србија његова Отаџбина а не експериментално подручје за доказивање неких маргиналних државица и народа, који сви заједно немају ни део историје, трагичне и славне као Србинова!
Сорош-тете, наручени текстописци, доведени режисери у „културној деконтаминацији“, ипак не успевају да се наметну потомцима четника војводе Вука, Танкосића,Тодоровића, које су сви претходни режими скрајњивали, прогонили и значај им умањивали.
Њихово казивање (ретких преживелих!) потомцима о патриотизму и жртви бранилаца, који не очекује посебно признање, ипак је јаче од свих елабората, анализа и смерница разних анти српских центара, јер се они делом својим уписаше у бесмртни пук , на понос потомака!
Упркос толико потрошеног мастила док се писало ручно, индиго папира док се писало машином и данашњег компјутерског слога, утицај „уљуђивача“ бледи пред навалом и потребом спознаје о себи самима, што ће се јасно видети на парастосу неумрломе војводи Танкосићу који се пресели у легенду пре једног века, бранећи своју Отаџбину Србију од еуропских „уљуђивача“!
Срећом, нова антифашистичка коалиција је узнапредовала и пронађен је ефикасан лек који се управо тестира на ИД терористима, пре његове дугоочекиване примене на потомке разних фашистичких „уљуђивача“ у XX веку, који су прегли да затру Слободу, Једнакост и Братство, као заједничку општесветску тековину којој су и Срби као народ, дали не мали жртвени прилог!
Време је да потомци славних предака на брдовитом Балкану сами без незваних „уљуђивача“ из НАТО и ЕУ, своју престоницу и Отаџбину среде, по жељи и мери себе самих, као светску, слободарску, добронамерну, гостопримљиву, као што и јесте увек била.
Време је да се свим недобронамерним „уљуђивачима“ каже отворено српски јасно и разумљиво, „марш ……!“, онако, како је то у одсудном часу умео Карађорђе, Милош, краљ Петар, влада и парламент у тешким временима током Великог рата!
Није Србија ни нестала ни престала да постоји као чинилац, субјект државни и национални, ако се то можда и чини челницима њеним, који до Брисела и натраг шетају као тобожњи народни изабраници!
Храбрости и одлучности да чују народ свој немају, те зато ни референдум не расписују, као једини легитимни глас народни у злу времену, пред питањем свих питања за народ српски.
КОСОВО – праг земље своје, дајемо ли зарад НАТО воље?
Додуше, фактор стабилности у региону већ је изабрао, пријатељство mutti ANGЕLE нема цене, али ипак преостаје још само ситница једна, незаобилазна – избор српског народа !?
Витали Жућни, Фонд Стратешке Културе
