Данас је наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти a то се постиже искључиво у сфери духовног живота
Олга Николајевна, РПЦ се по оценама многих, појављује као информативно-идеолошка послуга буржоазије која влада на постсовјетском простору. Да ли сте сагласни са том тврдњом и да ли је данашња РПЦ у складу са хришћанском вером?
Олга Четверикова: То је опасна замка у коју покушавају да нас утерају и из које нема излаза. Јер, постоји Црква као тело Христово, као заједница људи који верују у Христа и који су повезани на мистичком нивоу. Тој Цркви, као што знамо, врата ада неће одолети. И на том плану наша Руска православна црква је заправо Црква. Но, постоји и институција која се бави управљањем и те ствари не треба никада да мешамо.
Данас се, свакако, намеће представа о нашој Цркви, као искључиво институцији, којом управљају јерарси, архијереји и, сагласно томе, све што раде они – приписује се Цркви као таквој. То јест, они се стапају у једну целину. То је озбиљна замка која фактички омогућава да се наш народ завади, да се поједине групе хушкају једна на другу, то јест, да се напујдају неверујући на верујуће и да се направи још један чвор веома озбиљних противречности који је потребан за изазивање потпуног хаоса. И ми видимо како се људи сукобљавају на свим нивоима: политичком, социјалном, етничком, религијском.
Пошто једна група олигарха хоће да се реваншира другој групи, ми запажамо политичку борбу која је повезана са делатношћу, такозване опозиције, коју смо недавно видели на Тверској.
Извор: Православие.ру
Последњи догађаји су чист спектакл, који, потпуно је очигледно, разиграва владајућа врхушка да би створила привид некакве опозиције. А заправо, све то раде да би уклонили неколико непотребних политичара и заменили их ефикаснијим а све под видом мале револуције. Зато, у овим условима, користе и црквено питање.
И треба рећи да та агентура унутар Цркве ради веома дуго, зато што је, фактички, наша Црква прво ослабљена споља, од стране државне власти. Но, вера људи због тога само је ојачала, а када су олигархијске снаге почеле да користе своју унутрашњу агентуру, то је, испоставило се, било много ефикасније.
Ето шта се активно ради. Нећу ићи далеко у историју, јер је то врло сложено питање, но наша Црква је преживела револуцију. Најважније, она је сачувала све компоненте религиозног живота: догматику, етику и Тајну.
Совјетски човек и његов морал
Морал совјетског човека био је веома близак моралу верника, јер се њиме хранио. Друга је ствар што светска држава не прихвата догматику, ту смо видели противречности.
Совјетски човек, не знајући за догматику, не познајући Литургију, свеједно је живео у складу са хришћанским моралом. То је био морални стуб који је држао наше друштво.
Борис Кустодијев, Бољшевик, 1920. (Фото: WikiArt)
Хрушчов и црква
А када је на власт дошао Хрушчов (тј. оне снаге које су стајале иза њега ‒ неотроцкистичка варијанта), одлучили су да активно и отворено користе црквене институције за реализацију својих спољнополитичких планова.
Хрушчов се отварао према Западу, желео је да оствари снажну сарадњу и успостави везе са нашим геополитичким противником. И Црква је постала инструмент, монета за размену, јер ми знамо да су у доба Хрушчова отпочели најозбиљнији прогони Цркве. Руководству Цркве је постављен услов – или идете на дијалог или Цркве у СССР-у неће бити.
Савез РПЦ са светском влашћу
И руководство Цркве је пошло за Никодимом Ротовом[1], који је учинио све да започне дијалог не само са католичком црквом, већ са свим светским црквама, такву политику је наставио да утврђује и јача.
Даље, седамдесетих година, дошло је до малог смиривања, а са перестројком је почела нова етапа отварања. Услови су сада били другачији. Ако је раније била реч о преживљавању Цркве у земљи, сада су црквену паству почели да притискају обећавајући велике привилегије, велику помоћ и потпуну слободу. У то време донет је и донет Закон о религиозним слободама.
Фото: Кремлин.ру
Ово је деловало много боље и тада су све снаге РПЦ, које су одраније прихватиле позицију Ротова, његови наследници, подигли, постали веома активни и можемо рећи да они данас управљају Руском православном црквом у савезу са светским властима.
Међутим, ове ствари су недопустиве, јер верујући човек увек живи по заповестима Христовим, а те заповести се не уклапају у друштвено-политички систем, а такође, очигледна је неприкривена агресивна експлоатација у свим сферама.
РПЦ у савезу са олигархијом
И либерали, и демократи који су грмели на Стаљинов режим због његовог богоборства, данас заузимају ризичне антихришћанске позиције, критикујући црквено руководство због помирења са олигарсима, и тако они, заправо, ударају на Цркву.
А у ствари јерарси, који су у савезу са олигархијским режимом, не представљају Руску православну цркву, јер РПЦ живи по својим заповестима, она живи онако како Христ заповеда.
Но, захваљујући осамдесетим и деведесетим година, када је перестројка тек почела, људи су се оцрковили, изучавали су и читали Јеванђеље, старали се да живе по заповестима. Али, крајем деведесетих, а посебно почетком двехиљадитих, православље је постало помодарство.
Помодно православље двехиљадитих у Русији
Почело је да јача такозвано „ружичасто православље“ ‒ када људи поштују све потребне ритуале, али садржина не постоји – не живе по Божјим заповестима, јер је за руководство Цркве постало важније свештенство од Светог учења. Почели су да служе свештеници који су се формирали у периоду либералне перестројке и који су већ направили компромис са новим принципима неспојивим са православним учењем.
И када је део тих свештеника заузео водеће позиције, почели су да одређују понашање верујућих, а за власт је то било врло угодно, као и за агресивно-капиталистичко експлоататорско уређење.
Зато морамо разумети да ће РПЦ остати каква је и била – Црква Христова, и да Она не представља оправдање за стварање овог олигархијског режима.
Шта мислите, да ли је могуће очистити РПЦ од агената, колумниста и других персона које је изнутра уништавају? Или је у праву пуковник Квачков који тврди да данашњу РПЦ није могуће реформисати, већ уништити и створити нову руску васељенску православну цркву?
Ствар је у следећем: Руска православна црква је жива чак и ако остане само један верујући, један свештеник, чак ако остану само мирјани, Црква ће, свеједно ‒ живети. Зато она не може да нестане.
Патријарх Кирил и Владимир Путин (Фото: Ј. Јапикова/Гети)
Морамо поћи од тога да постоје верујући мирјани и верујући свештеници. И ми не знамо како ће се то десити, и када ће се то десити, но ситуација ће се развијати на тај начин да ће бити неопходно да се чује њихова реч. И биће речена и Црква ће играти водећу улогу у духовном јачању народа. А што се тиче оних који унутар цркве воде антицрквену политику ‒ ко је напустио православно учење, већ је ван Цркве.
А фактички они се налазе у руководству Цркве.
Црква није световна институција. Ми све време оцењујемо РПЦ са секуларне или државне позиције. Посматрамо је као институт министарства, а Црква је мистичко тело. Због тога, све што је са овим повезано, треба посматрати са другог нивоа.
Зато је, када се поставило питање педесетих година о уласку РПЦ у светски савет цркава, на архијерејском Сабору који је створен крајем четрдесетих, речено следеће: Црква је тело Христово, и ми не можемо учествовати у неким међународним структурама, које представљају политичке или друштвене институције. Како ми, заједница верујућих, можемо учествовати у некаквој политичкој институцији?
Питање о недопустивости овога постављено је веома јасно, и зато је тада на Сабору, прихваћено решење да се категорички одбија разматрање такве могућности. А управо у доба Хрушчова је постала доминантна представа о нашој Цркви као институцији, политичкој институцији, која може улазити у некакве организације, која може доносити политичке одлуке.
На пример, митрополит Иларион, износећи политичка решења, осуђујући Стаљина и стаљинизам, говори, због нечега, у име читаве Цркве. Али он не може да представља целу Цркву. То је његова позиција као митрополита Илариона. Јер, Црква – није институција. За управљање је потребна нека организациона структура али не више од тога.
Наша Црква данас живи у Руској православној Цркви. Зато се не може говорити о потреби стварања неке нове цркве јер опет говоримо о томе да треба створити нову институцију. Али, променивши организациону структуру, променивши форму, можете ли изменити садржину? То показује неразумевање живота Цркве. А шта ће тада бити са богословљем? Да ли ће се променити и богословље?
Главна диверзија – укључење у РПЦ западних теолошких учења
А ми знамо да се сада главни ударац наноси управо богословском образовању. Јер, од када је руководство РПЦ ушло у активни дијалог са католицима и протестантима, та сарадња се проширила и на богословље. А богословске идеје католицизма и идеје протестантизма сада се активно уводе и у православно богословље у образовању.
Најозбиљнија диверзија је измена самог православног богословља, које је дефинисано као теологија, а она је дефинисана као наука. Иако богословље не може бити наука, јер је засновано на Откровењу које су добили Свети Оци; читава дисциплина је на томе заснована и она не може бити наука.
Папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион, Апостолска палата у Ватикану, 19. октобра 2018. (Фото: СПЦ)
Но, богословље су претворили у научну дисциплину, укључили у систем ВАК[2], прешли на принципе Болоње. И то сматрам најстрашнијом диверзијом, зато што су почели активно да уводе западна теолошка учења. И на тим западним теолошким учењима васпитавају нова поколења свештеника.
Митрополит Иларион је о томе пуно говорио ‒ да је наш задатак да припремимо ново поколење свештеника. Заправо, ради се о томе да се подривање Цркве врши изнутра, подрива се учење уношењем новина у Литургију, подрива се променом моралног приступа.
Данас је веома тешко живети по Христовим заповестима, можда зато треба основати неки нови институт? Али шта ће то променити? Зар ће људи почети да живе по заповестима Христовим?
Главни задатак – духовно се развијати
Зато је данас наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти. А то се не може постићи некаквим институционалним решењима, то се постиже искључиво у сфери духовног живота. Зато, данас све зависи од сваког верујућег човека. Да ли он прихвата хришћанско учење у његовој чистоти, или ће покушати да га прилагоди духу времена. То је језуитски појам ‒ „дух времена“, они га прилагођавајући изопачују.
Мислим да ће ово бити јако тешко, јер питање је да ли ће људи, који данас живе у комфору, хтети да изађу из тог комфора. А хришћанске заповести захтевају веома строгу аскезу, захтевају веома озбиљан духовни рад, на који савремени човек није спреман, пошто је навикао, током свих ових година, да живи према потрошачким вредностима. То је веома озбиљна ствар. Због тога је пре свега потребно духовну еволуцију остварити ‒ у себи.
Света литургија у манастиру Светог Бориса и Глеба пред почетак литије (Фото: Василиј Нестеренко/Православие.ру)
Потрошачки однос према животу данас имају и богати и сиромашни. И када сиромашни проклињу богате то чине, у значајној мери, и зато што желе да живе исто тако богато као и олигарси, такозвани – изабрани. Овде треба озбиљно радити. И обрнуто, ако се богати лише свог богатства и постану сиромашни, они се због тога неће променити. Њихове вредности ће остати исте и покушаваће да поврате своје богатство.
Мислим да морамо нагласак ставити на нешто друго – на васпитање, на промену погледа на живот, на људе. Неопходан је прелазак на истинско хришћанство. То је велики и интензиван рад, верујући човек схвата да он ка томе иде цео живот, да је само на путу.
Чак и они који живе у складу са хришћанским заповестима, чак и праведници сматрају да не заслужују да се сматрају праведницима.
То је пут којим идемо током целог живота.
Интервју је првобитно објављен на сајту Мономах.орг, 6. 9. 2019.
Са руског посрбио: Александар Мирковић
Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 7. 1. 2021)
Напомене
[1] Прим. АМ: Митрополит Никодим (световно име Борис Геогиевич Ротов, 1929 – 1978) — јерарх Руске православне цркве, од 1963. године митрополит Лењинградски и Ладошки. Председник одсека за спољне црквене односе Московске патријаршије од 1960 – 1972. Егзарх Патријаршије у Западној Европи од 1974-1978. Прим. прев.
[2] Прим. АМ: Виша сертификациона комисија, државни орган који додељује дипломе, научне степенове, сертификује научне раднике; врши анализу научних радова и прави сопствену листу препоручених научних радова; обавља контролу и проверу са врло строгим захтевима према уредницима, ауторима и рецензентима свих рецензираних часописа.
Мислим да веру треба тражити у оним оквирима у којима смо настали, а то је далеко пре настанка хришћанства. Шта је хришћанство најбоље показује у шта се оно претворило за свега два миленијума постојања. Наша права вера је православље (назив долази од славити Прав, свет богова и виших бића), а све настало касније укључујући и хришћанство са свим својим алтерацијама су покушаји Ватикана да нас приведу обожавању тамних сила.