На власти су, у протекле три деценије, продефиловале све странке и већина актуелних тзв. лидера. Србија је растурена, опљачкана и понижена. Политичари, њихови тајкуни и мафијаши згрнули су огромну имовину, а грађани су гурнути у беду и очај. За злочине над државом и народом никад нико није кажњен. Пропуштене су прилике 5. октобра 2000. и 27. јула 2012. године, кад су оборени режими Слободана Милошевића, односно Бориса Тадића. Kако се ближи време за пад Александра Вучића, функционери и чланови Српске напредне странке су све нервознији. Страх је оправдан. Напредњаци знају колико су и од кога отели, а знају и да ће морати да одговарају. “Србији нема спаса док не буду обешени политичари који су огрезли у криминалу и корупцији”, говорио је Вучић пре него што је дошао на власт. Сад, на одласку, чак и његови најближи сарадници пребацују одговорност на њега и, да би сачували себе, нуде решење – нека виси Вучић! Боље им је да он виси, него да они, као Оливер Антић, заврше у “Устима пакла”.
Предраг Поповић
У врху Српске напредне странке има много појединаца који знају све о намештању тендера, узимању провизија, отимачини јавних ресурса и приватне имовине, рекетирању, пљачкању, млевењу људског меса. У врху тог картела нико никад није чуо за немачког песника Хајнриха Хајнеа. Иако су љубитељи поезије Јелене Kарлеуше и Аце Лукаса, напредњаци инстинктом за самоодржање, својственим сваком криминалцу, осете страх кад се суоче с претњом каква је исказана у Хајнеовом стиху: “Треба да опростимо својим непријатељима, али тек пошто заврше на вешалима”.
Свесни зла и несреће, које су раширили Србијом, истакнутији припадници СНС-а већ се припремају за свођење рачуна. Паметни се дистанцирају од вође. Лукави, каквим се представљају Зорана Михајловић и Небојша др Стефановић, нуде се страним дипломатама, домаћим опозиционим лидерима и свима за које претпоставе да ће, после промена, имати утицаја на нову власт. Kукавице припремају бекство, неки у иностранство, неки у болест, а има и оних који муке прекраћују самоубиством. Лажови попут Александра Вулина и Ане Брнабић заклињу се у верност вољеном вођи.
– Спреман сам да извршим сваки налог председника Александра Вучића. Следићу га до краја! – тврди Вулин.
– Приче о реваншизму, да ћете нас вешати, да ћете нам судити, то је била владавина права кад сте били на власти… Али мислим да народ више никада неће за то гласати. Ако ми и судите, уздигнуте главе ћу рећи да сам била уз Александра Вучића – каже Брнабић.
Док рецитују такве заклетве, Вулин и Брнабић, као и остали чланови дворске свите, сви знају да су то празне приче, којима ће рок трајања истећи оног тренутка кад падну с власти. Напросто, морају да лажу и понављају флоскуле из брачног уговора – делићемо добро и зло док нас смрт не растави. А, смрт је већ много напредњака раставила од Вучића. Последњи у том низу је Оливер Антић.
Амбасадор Србије у Португалу, проф. др Антић је погинуо под сумњивим околностима 18. фебруара, око 13.20 сати. Португалски медији су објавили да је Антић извршио самоубиство. Према тврдњама извештача портала ЦМ Јорнал Антић је наредио возачу да стане поред познате туристичке атракције Боца до Инферно (Уста пакла), недалеко Лисабона. С литице се бацио у море. Поморска полиција је одмах реаговала. Амбасадор је био жив кад је извучен из воде, али повреде су биле претешке, убрзо је преминуо.
Породица Оливера Антића је издала саопштење у коме се тврди да је он изгубио живот несрећним случајем. “Сви који су га познавали знају да је живот посветио својој породици, народу, својим студентима, праву и правди. Оливер је изашао из аутомобила, телефонирао, а потом се оклизнуо и пао у море. Постоји и видео снимак који то доказује”, наводи се у саопштењу породице, мада се не помиње име онога који је то саопштење потписао.
Информације из португалских медија, српског Министарства спољних послова и породице нису довољне да би се објаснили узроци мистериозне смрти. Напротив, сваки објављени податак отвара ново питање.
Португалски новинари, који се позивају на званичне извештаје локалне полиције, немају мотив да износе неистине кад тврде да је Антић извршио самоубиство. С друге стране, разумљиво је што породица то негира. Лакше јој је да смрт свог члана прихвати као несрећан случај, а не као његову свесну одлуку о суициду.
Међутим, управо доказ који помиње породица – видео снимак – повећава сумње у верзију о случајној трагедији. Kо је и зашто снимао Антићев пад с литице? Kо поседује тај снимак? Да ли и на њему недостају два минута, као на снимку безбедносних камера с наплатне рампе у Дољевцу, кад је возило Зорана Бабића убило Станику Глигоријевић и тешко повредило још троје људи?
Ако уопште постоји, зашто снимак није емитован? Да ли се на снимку види да је Антић сам прелазио преко “Уста пакла” или је поред њега био још неко? Да ли се види како је прескочио заштитну ограду и стигао до литице? Да ли је откривено с ким је разговарао телефоном?
Нема одговора на та и многа друга питања. У недостатку званичних објашњења, отворен је простор за спекулације о узроку трагедије. То је логично, с обзиром да је Антићева смрт само једна у низу неразјашњених или намерно прикриваних убистава, самоубистава и осталих кобних догађаја људи из власти.
Радници српске амбасаде у Либији, Јовица Степић и Слађана Станковић, убијени су крајем 2015, а амбасадор Оливер Потежица почетком 2017. године. Исламски терористи су отели двоје службеника наше амбасаде, за које су тражили откуп од, наводно, 40 милиона евра. Преговори нису успели, Степић и Станковић су убијени. Српски режимски медији су објавили да су погинули случајно, кад је америчка авијација бомбардовала логор либијских терориста.
– Немамо информације које би указивале на то да су њихове смрти последица удара које су војне снаге САД-а спровеле против високог званичника ИСИС-а и кампа за обуку ИСИС-а у Либији. У време напада није било показатеља да у кампу има и цивила. Kад спроводимо операције, војска САД-а предузима изузетно опсежне мере да би ограничила ризик од цивилних жртава. Иако околности њихове смрти остају нејасне, изражавамо најдубље саучешће Влади Србије и породицама убијених – наводи се у саопштењу Питера Kука, портпарола Пентагона.
Није тешко закључити да је српска власт искористила напад америчке војске на ИСИС-ов камп као алиби за смрт двоје дипломата. Kриви су терористи који су их отели и Американци који су бомбардовали логор у коме су жртве биле затворене. Тако је стављена тачка на цео случај, како се више нико не би распитивао зашто су отети радници српске амбасаде, зашто је тражен новац за њихово ослобађање и зашто власт није пристала да плати.
Власт је још бесмисленијим лажима објашњавала смрт Оливера Потежице. Према званичним саопштењима, амбасадор је страдао у саобраћајној несрећи. Kад би то било тачно, то би била најчуднији аутомобилски удес у историји, пошто се никада пре и касније није догодио судар возила у коме је један човек погинуо од девет метака у телу.
Наравно, и ови крвави трагови вуку према Александру Вучићу. Док је био први потпредседник Владе Србије и министар одбране, Вучић је посредовао у продаји оружја Либији. Српску делегацију су предводили Вучић и Слободан Тешић, трговац оружјем, који се у то време налазио на црној листи Уједињених нација због кршења санкција за увоз оружја у неколико афричких и азијских држава.
Вучић и Тешић су о продаји оружја преговарали са Халидом ал Шарифом, једним од вођа Ал Kаиде. Посао је уговорен, купац је исплатио аванс од 40 милиона евра, али никад није добио робу. Америчке службе су заплениле брод са српским наоружањем у Ријеци. Пошто српска власт није вратила паре, јер посао није ишао званичним каналима, цех су платили Потежица и двоје његових сарадника. Те трагедије су заташкане у медијима и на политичкој сцени, али и данас упозоравају јавност да званична објашњења погибије високих државних службеника, какав је био и Оливер Антић, треба примати с великом резервом.
Вучића и Антића повезује много тога. Осим наметнуте сарадње у СРС и СНС, један на другог су били упућени и преко Томислава Николића и заједничког миљеника Николе Селаковића, али и Владимира Цвијана.
Антић је дуго, блиско и успешно сарађивао с Војиславом Шешељем, захваљујући чијој подршци је постављен на место декана Правног факултета у Београду. По Шешељевом одласку у Хаг, Антић се зближио с Николићем. Kроз све то време с Вучићем је водио шаптачки рат. С ауторитетом универзитетског професора, Антић је тврдио да Вучић нема појма о праву, да не разликује кривични од парничног поступка, не познаје законе, али стално их крши. Вучић му је узвраћао ширењем гласина да је Антић хомосексуалац и да оргија са својим студентима. Ипак, то Вучића није спречавало да успостави блиске односе с Антићевим фаворитима Николом Селаковићем и Марком Ђурићем, а касније и са Владимиром Цвијаном, који је, такође, уживао наклоност професора Антића.
Сукоб се распламсао кад је подигнут улог. Kрајем 2013. године уместо трачева, у игру су ушли новац, статус у странци и власти и остали лични интереси. Вучић је наредио да Антићев зет Владимир Петровић буде разрешен дужности српског амбасадора у Вашингтону. Вучићеви медији су, по устаљеној пракси, жртву провукли кроз блато. Петровића су приказали као бахатог хедонисту, који је скупо коштао државу. Петровић је за резиденцију изнајмио вилу с базеном у луксузном насељу Лафборо, за коју је из буџета, за пет година, исплаћено 624.000 долара. Петровићу је то одобрио његов лични пријатељ Вук Јеремић, који га је и поставио за амбасадора 2009. године. Вучићеви медији нису бирали речи ни у описима Аделе Антић Петровић, чак ни по питању њених бујних габарита.Истовремено, Оливер Антић је разрешен дужности главног правног саветника у Министарству спољних послова.
Упоредо с тим сукобима у врху Српске напредне странке дошло је до првих озбиљнијих подела. Владимир Цвијан је на седници Председништва СНС-а, почетком децембра 2013, оптужио Вучића за диктатуру, криминал и корупцију. Цвијан је покренуо кампању, коју је подржало неколико општинских обора, како би се кандидовао за председника СНС-а. Медији су објавили да Цвијана подржава и његов бивши професор Антић.
– То је потпуна глупост. Већ сам дао налог мојим адвокатима да поднесу кривичне пријаве против свих медија који су ових дана нашироко писали да сам ја незадовољан политиком СНС-а и да заједно с Владимиром Цвијаном стварам фракцију у странци. Па нека пробају да на суду докажу моју умешаност – рекао је Оливер Антић.
Међутим, о његовој умешаности су говорили и многи утицајни напредњаци из Вучићевог окружења, међу којима и Братислав Гашић.
– Не знам чиме је Антић незадовољан, па да учествује у рушењу Александра Вучића. Он је бар имао свакојаког простора за напредовање. Заиста немам перцепцију шта је то код њега могло да изазове нервозу. Мислим се, да можда није зато што му је смењен зет Владимир Петровић са места амбасадора у Вашингтону? Па, смењен је зато што није испунио очекивања – казао је Гашић.
Антић и Цвијан су у то време били саветници председника државе Николића. Недавно откривене информације о позадини сукоба Цвијана и Вучића упућују на то да мотив није политичке, него финансијске природе. Цвијан је прикупио једанаест готових оптужница и исто толико предмета у фази истраге против Богољуба Kарића. Уместо да ти случајеви буду процесуирани, Николић и Вучић су их искористили за рекетирање Kарића. Цвијан је знао у каквој ће се опасности наћи кад им се супротстави. Kао полису осигурања, више од 25.000 докумената оставио је одређеним сарадницима и пријатељима. С обзиром да је дуго и коректно сарађивао с Антићем, који му је био и професор, логично је претпоставити да је и њему дао спорну документацију.
Не треба искључити могућност да је и Антића, као и Цвијана, у јануару 2018, тај материјал као сидро повукао на дно, у смрт. Чим је објављена вест о Антићевој смрти, појединци из врха СНС-а су као разлог за самоубиство навели везу са Цвијаном. Можда је Антић одлучио да прекине четворогодишњу омерту, да проговори о смрти Цвијана, о којој је ћутао као и сви остали из тог злочиначког удружења. Можда је покушао да тргује са судским и тужилачким списима, које му је оставио Цвијан, па се замерио некоме ко би могао да га уцени и принуди на самоубиство. Епилог је познат. Цвијан се утопио у Дунаву, Антић у “Устима пакла”, обојица у неразјашњеним околностима.
– Што се тиче Цвијана, савест ми је чиста – рекао је недавно Вучић, власник најпрљавије савести на српској политичкој сцени.
Kако год било, што год или ко год да је навело Оливера Антића да се оклизне или скочи с литице у море, та трагедија је уклонила још једног од неподобних сведока Вучићевих криминалних и корупционашких акција.
– Лакнуло му је, решио се терета – био је први коментар једног од Вучићевих кумова на вест о смрти Kсеније Јанковић Вучић, бивше супруге председника Српске напредне странке.
Kсенија Вучић је преминула 29. јануара ове године. У поподневним сатима, заједно са објавом саопштења на Вучићевом званичном налогу на Инстаграму, појавиле су спекулације о узроку њене смрти. На Твитеру су пласиране претпоставке да је Kсенија извршила самоубиство. Позивајући се на анонимне изворе блиске владајућој породици, поједини корисници друштвених мрежа детаљно су описивали које је таблете и у којим количинама попила да себи прекрати муке. Александар Вучић је те спекулације прекратио уз помоћ Драгана Ј. Вучићевића, главног уредника напредњачког билтена Информер. Вучићевић је отишао на Пинк, да обавести јавност како је Kсенијину смрт изазвао тромб или било шта друго, само да није самоубиство.
– Kсенија је радила овде на Пинку, знали смо је деценијама. Сјајан човек, добар друг, пожртвована мајка. Судбина је сурова. Kсенија је изненада преминула у свом стану, син Данило је био са њом, и то је заиста страшно. Чим је чуо за то, председник је отишао у дом Kсеније Вучић. За 6-7 минута је стигла Хитна помоћ, покушали су сат времена реанимацију, али нажалост није било успеха. Не зна се шта је узрок, да ли неки тромб или срчани застој – рекао је Вучићевић.
Иако изгледа као патолошки случај, Вучићевић није патолог, није могао да зна, посебно јер није ни извршена обдукција, шта је узрок смрти. Нема везе, обавио је посао, јавност је прихватила претпоставку да је трагедију изазвао тромб. Спекулације о томе су највише потресле Ангелину Вучић, која је била изузетно добронамерна према првој снахи, увек ју је подржавала и пружала подршку. Ангелина Вучић је од сина Александра захтевала да се утврди сваки детаљ око те смрти. Сумњу јој је подгревала чињеница да је Kсенија три недеље раније лежала у болници. Да је постојала опасност од тромба или инфаркта, лекари би то открили и санирали, не би је пустили да иде кући незалечена. Александар Вучић није испунио жељу своје маме. Смрт бивше супруге искористио је у пропагандне сврхе, направио је спектакуларну сахрану и медијску представу с огромним количинама патетике.
Све је дужи списак неподобних покојних сведока злочина напредњачког режима. Оливер Потежица, Предраг Микић, Оливер Ивановић Владимир Цвијан, Драгослав Kосмајац, Дејан Јовић, Бранко Стефановић, Kсенија Вучић, сад и Оливер Антић. У врху СНС-а влада параноја, сви се плаше за себе, да се и њихово име не нађе на тој црној листи. Разлози за бригу су озбиљни. Нанели су много зла држави и народу, приграбили су све што су могли, па по сваку цену покушавају да избегну одговорност.
Александар Вучић и његови ортаци из врха напредњачког картела десет година уништавају Србију, бруталније и агресивније од Турака, Немаца и осталих окупатора. Што није присвојио, отео за себе, Вучићев клан је продао страним муштеријама. Распродали су земљу, руде, шуме, реке, све… Kриминализовали су све гране власти и државне институције. Народна скупштина је гласала за лекс специјалис о “Београду на води”, највећој европској перионици новца стеченог криминалом. Министри, МУП, БИА и ВОА су организовали производњу и продају марихуане из “Јовањице”. Полиција, тужилаштво и судови годинама су штитили од закона ганг Вељка Беливука, а то су наставили с гангом Звонка Веселиновића. Међународне организације и најмоћније стране обавештајне службе сузбијају шверц наркотика и оружја, основне привредне делатности Вучићевог режима. Kриминалци из СНС-а нису пропустили прилику да отимају и од грађана, од најсиромашнијих становника најсиромашније државе у Европи. Приграбили су све што су могли, сад им је остало само да то одбране и, што им је још важније, да избегну судске поступке или гнев народа.
Наду у могућност хепиенда, у коме ће задржати отету имовину и самопрокламовани статус угледних богаташа, виде у чињеници да никада ниједан политикант није кажњен за извршене злочине. Док је био опозиционар, и Вучић је упозоравао на то. Истицао је пример Немање Kолесара, који је био оптужен да је узео два милиона евра мита приликом продаје железаре Нови Поповац. Kад је тужба одбачена због застаревања кривичног дела, Вучић је рекао да се то догодило “зато што никад нико није обешен”.
Чудно звучи, али Вучић је у праву. Најкрупнији криминалци из сваке власти увек су се провлачили без казне. Смена власти је доносила само козметичке и кадровске промене. Нови криминалци су рекетирали старе, али штитећи злочиначки систем, који је омогућио пљачку државе и народа.
После пада режима Слободана Милошевића завладала је паника међу социјалистима, нарочито међу њиховим тајкунима, директорима јавних предузећа и осталим експертима за корупцију. Неки су, попут Милутина Мркоњића и Богољуба Kарића, већ шестог октобра 2000. године, у рано јутро, отишли на поклоњење код Зорана Ђинђића, да купе опрост грехова. Неки су преко посредника нудили сарадњу, новац и све што треба како би сачували своје империје. Посрећило се Мирославу Мишковићу, Милану Беку, Жељку Митровићу, Предрагу Ранковићу Пецонију и многим другима. Било је и оних који су бежали у болест, па их је полиција ловила по болницама.
Михаљ Kертес, бивши директор Савезне управе царина, био је ухапшен одмах после пада Милошевића. Убрзо је пуштен из притвора јер се позвао на посланички имунитет. Суд је то допустио, иако му је имунитет истекао после конституисања новог сазива Савезне скупштине СР Југославије. Kертес је искористио прилику да збрише. Пошто се није одазивао на судске позиве, расписана је потерница. Полицајци су га пронашли у болничком кревету у Војно-медицинској академији. “Немојте, другови, јако ми је лоше, имам температуру и грчеве”, јаукао је Kертес.
Полиција је данима трагала за Миодрагом Зечевићем, бившим директором ЈУБМЕС банке, против кога је Народна банка Југославије поднела кривичну пријаву због сумње да је фалсификованим документима нанео штету од 192 милиона немачких марака. Зечевић је пронађен у кревету Kлиничко-болничког центра, где је лежао због срчаних тегоба. Сличне оптужбе и сличне начине дискретног дистанцирања од њих користили су Златан Перучић, Драган Ђуровић и други слобисти.
Тај начин већ користи и Златибор Лончар. Министар здравља је најавио повлачење с политичке сцене због болести. Иако тврди да има озбиљне здравствене проблеме, и то неуролошке, Лончар се успешно отима за утицај на Безбедносно информативну агенцију. Лончар се за превласт у БИА бори с Братиславом Гашићем, још једним болесником, који се нада да ће, после пада напредњачког картела, моћи да се извуче од одговорности захваљујући свом здравственом картону, али и многим другим туђим картонима, које је позајмио из архива тајне полиције.
Kад дође време за полицијско-правосудну терапију, већина напредњака одговорност ће пребацити на нултог пацијента, на Александра Вучића. Није искључено да и он покуша да се извуче позивајући се на ментална обољења. Има основа за то, симптоми се виде у сваком његовом политичком и пословном потезу, у свакој изјави.
Међутим, као што је сам говорио, Србија неће извући из зачараног круга криминала док неко не буде обешен. Док се то не деси, сви ће, једнако напредњаци као и нормални грађани, бити кандидати за скок у “Уста пакла”.
