Чак ни од човека екстремно плитке материце, и не баш много дубље памети, није се могло очекивати да разјарено завришти због једне једине, такорећи бенигне изјаве, на његов ужас дате директно у камеру Јавног сервиса, који га (бога питај зашто, па зар му се мало увлаче) све чешће избацује из такта.
Еј, па још заказује ванредну конференцију за штампу, која је више личила на сцену из “Лета изнад кукавичјег гнезда”, него на обраћање државника. Такав неконтролисани излив беса, а имао је времена од тог “кобног” ТВ момента да мало дође себи, није виђен, како он то воли да каже, у новијој српској историји.
Мајко моја, како ли су се осећали они несрећни новинари, осуђени да прате његове активности, тачније застрашујуће перформансе? Шта ли им је пролазило кроз главу док је кроз пену бијелу и крваву прозивао њиховог грешног колегу са РТС-а, који се усудио да Андрију Прлаиновића упита: Шта мислите о односу државе према врхунском спорту?
Неће се тај сиромах, бојати се, надржати микрофона у догледно време, а дечко је само радио свој посао, онако како га је неко поштен учио. Али, тај што га је учио очигледно није сањао да и од горих има горих, да ће судбине људи одређивати једна тешка реч Свемоћног, као никад у новијој српској историји.
Страшни и Свемоћни, међутим, није имао петље (или га је неко мало дубље памети одвратио) да се обруши на златног ватерполисту, из чијих уста је изашла тврдња да држава нема ни З од заслуга за највећи светски успех свих времена. Крив је, наравно, онај који се усудио да пита, доцкан су после монтажери секли Андрију из репризираног прилога.
Реч је полетела, а реч некад сече као мач и котрља се као грудва која нарасте у лавину. Вођа је поново самом себи забио гол, била је то бриљантна шрауба сопственом голману.
Само да је мало обуздао језик, да је сачекао свечани дочек пред Скупштином, све би прекрили рузмарин, снегови, шаш и народне ловорике. Али, он је човек од кога не треба очекивати логику, радикалско-опозициона скупштинска прошлост га неиздрживо тера на реплику, поготово када је с друге стране све олош до олоша.
Кад има такав порив, онда више не зна да ли је Златоусти, или Блатоусти, али је најгоре што постаје први државник у новијој српској историји који успе да огади сво злато исковано туђим знојем, а без да је прстом мрднуо. Шкргуће зубима, гура се на победничко постоље где му место није, крије се иза спортских хероја не би ли се коначно обрачунао са свим олошем који не мисли као он и који му се смеје у лице док он бесни и од себе прави циркузанта.
Проклетство и навике са те фамозне шипке са Севера, где се искључи мозак, судија је како год окренеш педер, а противници су стока и џулови, где се позива на ломљење ногу мрског супарника и важна је само победа, по сваку цену.
Знао сам момка који није пропуштао ниједну Звездину утакмицу, али је сутрадан питао који је резултат, јер се пре меча одваљивао од вињака и у том блаженом стању проводио тих деведесет минута на трибинама.
Некад је боље бити пијан, бар можеш да се правдаш да ниси знао шта радиш и говориш.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Ветсионлине
