Већина српских медија брижљиво је избегавала да објави изјаве саветника украјинског председника Јурија Луценка о томе да је ради потчињавања Донбаса Кијеву разумно да примени сценарио који је искористила Хрватска против непризнате Републике Српске Крајине 1995. године. Ћутање није случајно. Ради се о томе што после таквих рационалних предлога врло је тешко и даље убеђивати српске читаоце у демократску природу актулних украјинских власти.

Према мишљењу Луценка, бацити се управо сада у јуриш на Донбас значи коначно исцрпсти снаге. Боље је сачекати. „Хрвати су морали да пристану на постојање Српске Крајине. Три године нису просто трпели, већ развијали економију и армију. А затим за неколико сати тенковског напада избрисали су сепаратисте са своје земље“ – написао је он на свом Фејсбуку.

При томе господин саветник је заборавио да подсети на неколико чињеница. Непризната Република Српска Крајина је била реакција на раст међунационалне напетости, смањење статуса српског становништва, одбијање да се обезбеди културна аутономија. Није узалуд на суђењу против команданата операције Олуја коју је поменуо Луценко тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Алан Тјегер рекао да је тадашњи хрватски лидер Фрањо Туђман сматрао „Србе рак раном на телу Хрватске“.

Други моменат – заједно са „сепаратистима“ избрисано је и 200 хиљада цивила који су морали да напусте своје домове, стотине људи је настрадало. Ипак једна од највећих хуманитарних катастрофа с краја 20. века прошла је непримећено. 1995. године хрватску операцију Олуја осудили су само Београд и Москва. Пре неколико година генерале који су командовали операцијом ослободио је Међународни трибунал за бившу Југославију. Треба признати да Хрватска чини одређене кораке у страну помирења: тако на свечаностима поводом 17. годишњице Олује председник Иво Јосиповић позвао је да се „пружи рука српском народу, да се призна постојање жртава и да им се поклони“. Ипак онај мали проценат Срба који су се вратили и даље живи у Хрватској у тешким условима.

Очигледно, управо такву варијанту „мировног решења“ конфликта нуди саветник председника Украјине.

О украјинско-балканским паралелама новинар Гласа Русије разговарао је са директором Центра за евроазијска истраживања, историчарем Владимиром Корниловом.

Ви сте разматрали могуће сценарије будућег статуса Новоросије, између осталог босанcки, али Јуриј Луценко је додао, као што видимо, хрватски… Колико је он према вашем мишљењу реалан? Може ли Украјина за три године да сакупи снаге и да затим приреди „блицкриг“?

Шта је председнику Порошенку на уму, то је саветнику Луценку на језику. Овакав сценарио се разматра. Бомбардују непокорне градове и села на југоистоку. И на шта позивају највиши државни посленици Украјине становике ових насеља? Не, не на лојалност – на то да скупе прње и да беже. И већина становника Донбаса иде у Русију. Већ сада их је више него Срба који су побегли из РСК у Југославију уз прећутно одобравање ЕУ. Кијевске власти одабрале су варијанту истискивања свих (у идеолошком, а не у лингвистичком смислу) Руса у Русију. У суштини етничко чишћење је већ у току.

Моментални пад Републике Српске Крајине изазван је не само увећаном „снагом“ Хрватске. Своју улогу су одиграли: зависност од Београда, али истовремено заоштравање односа са њим, економска слабост, коначно размирице у владајућим круговима РСК. Колико у том смислу ДНР и ЛНР личе?

Сада стиже много података о размирицама унутар руководства ДНР и ЛНР, сведоци смо смене одговорних лица, што се тумачи као завада. Али то је свакодневица сваког конфликтног времена. Узгред, ништа мање сукобе не видимо ни у Кијеву. У том смислу може се повући паралела са било којим грађанским ратом и ситуација као што је у Донбасу прати формирање сваке административне јединице у свету.

У једном од текстова посвећених сличностима и разликама ситуације у Украјини и на Балкану, видели смо тврдњу да је конфликт у Хрватској носио „етно-политички“ карактер, док се на југоистоку Украјине види “политичко-идеолошки” конфликт и нема, за разлику од РСК, јасно израженог лојалног односа становништва (у терминологији аутора чланка) према „сепаратистима“…

У Донбасу постоје одређени кругови који могу да се уврсте у руске националисте, постоје украјински националисти, али основна маса као није делила себе на Русе и Украјинце, тако и не дели, они су становници Донбаса. Оно што се дешава не може да се објасни само идеологијом, овде је присутан и лингвистички и религиозни фактор. Што се тиче односа, видели смо да устанике у Донбасу дочекују као ослободиоце и браниоце, то истичу и западни новинари. Да, постоји слој становништва који криви за рат устанике, а не кијевску власт. Али митинзи присталица Кијева у истом том Мариуполу неупоредиви су по бројности са километарским редовима оних који су гласали за самосталност Донбаса на референдуму у мају. Тако да се ситуација не разликује много од оне која је постојала у РСК.

Тимур Блохин, Глас Русије