ОМАЂИЈАНИ ПЕТОКРАКАМА: Српско путовање у Јевропу!

„Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.“

Ово је у једном свом есеју о европском путу, написао епископ Николај (Велимировић), а као да је писао и за данашње српске политичаре, како у Србији, тако у Црној Гори, који не знају ни за један други пут сем за европски, као што ни њихови претходници, из чијих су шињела изашли, нијесу знали ни за један пут сем за комунистички. Тако смо другу половину 20. вијека изгубили замађијани црвеном петокраком, док ћемо прву половину 21. вијека, по свему судећи, проћердати очарани жутим петокракама Европске уније.

Наша средина је увијек обиловала људима загледаним у Рим и Стамбол, Москву и Беч, Брисел и Вашингтон. Али, у нашем народу се кроз вјекове (не рачунајући само последњи), одржавала традиција чији је родоначелник био  Растко Немањић. На дуге стазе, та традиција је обезбјеђивала услове неопходне самопоштовању, личном и заједничком достојанству. А она је на државном и политичком плану значила борбу за самосталност, уз прихватање културних и духовних утицаја са Истока.

Црногорски режим се, на прелазу два вијека, бескрупулозно борио за суверену државу, да би последњих година сав њен суверенитет предао у руке Брисела и Вашингтона. Али, док је тај феномен донекле разумљив, јер властодршцима, на челу са Милом Ђукановићем, продужава боравак у фотељама, дотле је потпуно несхватљиво због чега се за „европске вриједности“ залаже и опозиција, поготову она тзв. просрпска!

Овај пут нећу улазити у елаборације како је створена Европска унија и зашто тамо нама није мјесто, већ ћу скренути пажњу на конкретне последице нашег европског пута, које су већ видљиве и погубне.

Тај пут подразумијева и учлањење у НАТО, што смо већ видјели на примјеру Црне Горе, а исто чека Србију која је, истина, већ дубоко имплементирана у тај савез, а на формално учлањење ће се сачекати још неко вријеме, јер предсједник Вучић сада има важнији задатак који му је такође поставила бриселска администрација – признање тзв. Косова!

Када се испуне и ти услови за даље напредовање на европском путу, слиједи „сламање“ Српске православне цркве, то јест јачање екуменских тенденција, које су већ видљиве у добром дијелу њеног „руководства“. Јер, што без имало увијања рече Валтер Каспер, шеф ватиканског одељења за унапређења хришћанског јединства: „Нема уједињења Европе, без уједињења душа!“

Но, то је још увијек на дугом штапу, са шаргарепом на његовом врху у виду коначног учлањења у ЕУ; па ћу се вратити на штете које већ трпимо. У ниједном извјештају Европске комисије о демократији, владавини права, слободама, људским правима и правди у Црној Гори, нема ниједног слова о дискриминацији припадника српске националне заједнице, иако је она толико очигледна и  више пута јавно доказана.

У својим извјештајима, Европска комисија редовно скреће пажњу на још недовољно добар положај Рома и припадника ЛГБТ популације, а Србе не помињу као да не постоје у Црној Гори или као да нису ни у једном свом праву – закинути!

Познато је да у јавној управи, правосуђу, полицији, агенцијама и другим државним институцијама, уопште нема Срба или је у најбољем случају њихов број у равни статистичке грешке, иако чине готово трећину становништва Црне Горе. А став 10. у Члану 79. Устава Црне Горе каже – да националне заједнице имају право на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самопуправе.

Србима је, на најперфиднији начин, одузето и право на школовање на свом језику као и бројна друга права која им јамчи Члан 79. Устава Црне Горе: 1) на чување, развијање и јавно испољавање националне, културне и вјерске посебности; 2) на избор и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на наставни програм који обухвата историју и културу своје националне заједнице…

И на све то, Европска унија – ћути! И сви „просрпски“ политичари у Црној Гори су за Европску унију! Као на ћабу одлазе у њену канцеларију у Подгорици. Само што не добијају титулу „хаџи“! Јер, они су савремене евет-ефендије, послушници западних амбасадора, који су колонизаторску психологију наметнули и добром дијелу свог народа, тако да је питање колико би гласова добила (да се неким чудом појави) анти-европска партија!

Омађијани! – рекао би епископ Николај. Док је недавно преминули историчар Предраг Вукић са Цетиња често говорио: „Као да су западњаци бацили неки прах на Цетињане!“ Изгледа да нису само на Цетињане…

Пише: Донко Ракочевић, Седмица.ме