С друге стране, банкари се “ваде” да огромном делу овдашњих предузећа не могу одобравати позајмице јер послују веома лоше те је ризик да неће моћи да врате кредите сасвим известан, пише Дневник.
У првим годинама после 2000, банке су делиле кредите широком руком, и тада уз врло високе камате. На то је, осим лошег привредног амбијента и опште пословне несигурности која “краси” Србију, утицало и то што су банке – покушавајући да извуку новац из сламарица грађана неповерљивих након слома финансијског система деведесетих година прошлог века – подизале каматне стопе на штедњу па је логично било да тако купљен новац не могу јефтино делити привреди. Након почетка економске кризе и све бројнијих случајева да предузећа нису у стању да враћају позајмице, банке су постале крајње неповерљиве па смо дошли у ситуацију да новац стоји у банкама неупотребљен а да се привреда дави у беспарици.
Привредници, међутим, умеју да кажу да су банке у Србији повлашћене, да заправо господаре домаћим финансијско-привредним системом те да су сав ризик међусобног пословања пребациле на предузећа. Они наводе да се уз камате које банке нуде домаћим компанијама, а које неретко прелазе 20 посто на годишњем нивоу, не може пословати и да профитне стопе уз које би било могуће враћати такве кредите може имати само наркоиндустрија.
Један од најугледнијих домаћи менаyера, почасни председник “Таркета” из Бачке Паланке Никола Павичић указује на то да је кључни проблем наше економије управо финансијски систем у којем се предузећа финансирају по каматама највишим у Европи, што значи да су домаћи извори финансирања скупљи од оних које има конкуренција. Проблем је, додаје Павичић, и монетарна политика јаког динара која дестимулишуће делује на извозне могућности предузећа, а без прилива из извоза не можемо покренути привреду.
“Потребно је у Закону о девизном пословању укинути легализацију девизне клаузуле код давања кредита, што је омогућило банкама да ризик кретања девизног курса пребаце на оног ко узима кредит” – каже Павичић за наш лист, наводећи да је управо то разлог зашто имамо каматне стопе веће и од 20 процената.
“То треба укинути, не само зато што је штетно већ је и неморално.”
Он упозорава на то да ће у супротном пре или касније и банкарски систем доживети слом, заједно с крахом привреде.
“Дакле, кредити треба да буду динарски, курс треба слободно да се формира и привреда ће имати интересе да извози” – сумира Павичић.
По неким подацима, просечна каматна стопа по којој се привреди одобравају позајмице прелази 15 процената, што је највише од свих европских економија. Суочена с кризом и све тежим пласманом својих производа, предузећа нису у стању ни да враћају раније узете кредите па су малтене у дужничком ропству, уз дугове домаћим и страним банкама који прелазе 20 милијарди евра. У таквој ситуацији компаније ни не размишљају о новим улагањима и сада сигурно не може бити речи о неком новом инвестиционом циклусу који би извукао српску привреду из кризе. Ствар додатно отежава чињеница да ни неки други уобичајени начини финансирања привреде, као на пример берза, у Србији не функционишу.
Држава је на те проблеме привреде до сада реаговала само краткорочним ад хок мерама, попут субвенционисања кредита. Такви потези – очигледно – нису имали много успеха, а постоје примедбе и да су неморални, с обзиром на то да су се такви кредити делили дискреционим одлукама, чиме је нарушено уставно право на пословање под једнаким условима.
Држава неким својим другим мерама додатно погоршава ситуацију. И сама суочена с мањком новца у буyету, држава се задужује, продајући своје хартије од вредности домаћим банкама уз релативно високе камате. Банке су нашле да је тај посао прилично добро улагање: новац ће сигурно добити назад, а још ће и солидно зарадити. На тај начин су добиле канал да пласирају новац, уместо да лежи “мртав” у неком трезору, а да не морају да ризикују послујући с предузећима на издисају. Тако је држава заправо извукла новац из привреде.
Дневник